Opera nije samo ljubavna priča, ona ima vremenski kontekst, i kao i svako pozorišno delo neophodno je istaći sve njene elemente, kaže Ana Grigorović, rediteljka nove verzije opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog
Ponovnom premijerom opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog u sredu uveče – prva je bila pre pandemije – Narodno pozorište u Beogradu obeležava 120 godina od prvog izvođenja, i 160 godina od rođenja Branislava Nušića, autora libreta.
Međutim, osim ova dva jubileja, večerašnje izvođenje opere „Na uranku“ je posebno zbog nečeg što se retko radi na našoj operskoj sceni, zbog – aktuelizacije.
„Po mom doživljaju, opera nije samo tamo neka muzička forma sa ljubavnom pričom. Svaka je politična, ima vremenski kontekst u kome se dešava njena priča, i nema nikakvog razloga da se taj njen aspekt zanemaruje. Smatram da čim je nešto na sceni, to je pozorišna umetnost i zahteva da se na sceni pokažu svi njeni elementi“, kaže za „Vreme“ Ana Grigorović, rediteljka najnovije verzije opere „Na uranku“.
Zato je ovo čuveno i klasično nacionalno opersko delo pokazala s pogledom na današnjicu, naravno poštujući i pridržavajući se izvorne verzije.
„Na uranku“, kaže, „ima malo zastarelu priču o turskom osvajaču koji polaže pravo prve bračne noći, i htela sam tu priču da približim današnjici. Tursku vladavinu sam izjednačila sa kapitalom uopšte, bilo kojim: turskim, kineskim, kakvim god.“
Objašnjava da se u fabrici u kojoj se dešava priča proizvodi tekstil „poput onih koje postoje sad u Srbiji zahvaljujući stranom kapitalu i koje se otvaraju pompezno uz velika obećanja i planove, a posle se ispostavi da radnici rade u nedostojnim uslovima i da dobijaju niske nadnice“.
Ana Grigorović kaže da su malo intervenisali „na jeziku libreta koji je u originalu pisan ijekavicom kako se tada, kad je opera nastala, govorilo u kraju u kome je Nušić smestio radnju opere.“
Aktuelizaciju najnovije verzije ove opere Ana Grigorović opisuje kao „stilizaciju na nivou asociranja na današnjem vremenu“, i objašnjava da su „na primer kostimi u beloj, crvenoj i plavoj boji koje, zahvaljujući koreografiji, treba da podsete gledaoca na našu zastavu“.
Opera se na našoj savremenoj pozorišnoj sceni „za razliku od svetske, sporije prilagođava vremenu od dramske predstave, i htela sam da ovom stilizovanom aktuelizacijom utičem na to.“
„Jedino opravdanje za tu sporost imam u našem obrazovanju. Naši studenti razmišljaju samo o režijama na beogradskim scenama, i to na velikim, a o operske predstave im nisu ni na pameti. Istina, na beogradskom Fakultetu dramske umetnosti se ne uči režija opere. Tek od nedavno je uveden predmet Režija kroz medije, i ja kao stručni saradnik na klasi profesora Darjana Mihajlovića nastojim da studentima približim i neke druge vidove pozorišne umetnosti.
Ana Grigorović je rediteljka Narodnog pozorišta, režirala je operu „Đani Skiki“ Đakoma Pučinija, „Na uranku“ Stanislava Biničkog, Mocartovu operu za mladu publiku „Bastijen i Bastijena“ i Lorkinu dramu „Dom Bernarde Albe“.
Opera „Na uranku“ ima dve podele, pa večeras nastupaju Marko Živković, Evgenija Jeremić, Mihajlo Šljivić, Mihajlo Otašević i Dubravko Filipović, a 20. januara Ljubica Vraneš, Ana Gvozdenović, Mladan Prodan, Isidora Radin i Vuk Zekić.
Dvoje mladih je ukralo sliku iz Galerije Udruženja likovnih umetnika Srbije. Krađa je razotkrila da Ministarstvo kulture ne izdvaja sredstva za osiguranje izložbi. Svi prošlogodišnji programi održani su bez dinara državne pomoći
Kad god vidimo da neku nagradu ne dodeljuje struka nego bruka, bude nam svima malo muka, zar ne? I zapita li se ko kako se živi od umetnosti i jesu li nagrade zapravo jedini materijalno smisleni trenutak u životu umetnika koji je potcenjen, potplaćen i neplaćen
Filharmoničari slute da je izdavanje građevinske dozvole za zgradu pokušaj skretanja pažnje od njihovog zahteva da se direktor bira konkursom, a ne da se postavlja imenovanjem Vlade Srbije
Dobitnica nagrade „Branko Miljković” Radmila Lazić poručuje da se nagradom ponosi, ali da neće prisustvovati uručenju u Gradskoj kući jer ne želi da učestvuje u legitimizaciji aktuelne vlasti
Ministar kulture Nikola Selaković kaže da je država uložila 11 miliona evra u 53 filma koji nisu snimljeni. Filmski centar Srbije organizuje panel o tom problemu i zove reditelje i producente na Zlatibor u sedište Nacionalknog festivala filma i televizije, iako ga je cela filmska branša bojkotovala
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
