Opera nije samo ljubavna priča, ona ima vremenski kontekst, i kao i svako pozorišno delo neophodno je istaći sve njene elemente, kaže Ana Grigorović, rediteljka nove verzije opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog
Ponovnom premijerom opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog u sredu uveče – prva je bila pre pandemije – Narodno pozorište u Beogradu obeležava 120 godina od prvog izvođenja, i 160 godina od rođenja Branislava Nušića, autora libreta.
Međutim, osim ova dva jubileja, večerašnje izvođenje opere „Na uranku“ je posebno zbog nečeg što se retko radi na našoj operskoj sceni, zbog – aktuelizacije.
„Po mom doživljaju, opera nije samo tamo neka muzička forma sa ljubavnom pričom. Svaka je politična, ima vremenski kontekst u kome se dešava njena priča, i nema nikakvog razloga da se taj njen aspekt zanemaruje. Smatram da čim je nešto na sceni, to je pozorišna umetnost i zahteva da se na sceni pokažu svi njeni elementi“, kaže za „Vreme“ Ana Grigorović, rediteljka najnovije verzije opere „Na uranku“.
Zato je ovo čuveno i klasično nacionalno opersko delo pokazala s pogledom na današnjicu, naravno poštujući i pridržavajući se izvorne verzije.
„Na uranku“, kaže, „ima malo zastarelu priču o turskom osvajaču koji polaže pravo prve bračne noći, i htela sam tu priču da približim današnjici. Tursku vladavinu sam izjednačila sa kapitalom uopšte, bilo kojim: turskim, kineskim, kakvim god.“
Objašnjava da se u fabrici u kojoj se dešava priča proizvodi tekstil „poput onih koje postoje sad u Srbiji zahvaljujući stranom kapitalu i koje se otvaraju pompezno uz velika obećanja i planove, a posle se ispostavi da radnici rade u nedostojnim uslovima i da dobijaju niske nadnice“.
Ana Grigorović kaže da su malo intervenisali „na jeziku libreta koji je u originalu pisan ijekavicom kako se tada, kad je opera nastala, govorilo u kraju u kome je Nušić smestio radnju opere.“
Aktuelizaciju najnovije verzije ove opere Ana Grigorović opisuje kao „stilizaciju na nivou asociranja na današnjem vremenu“, i objašnjava da su „na primer kostimi u beloj, crvenoj i plavoj boji koje, zahvaljujući koreografiji, treba da podsete gledaoca na našu zastavu“.
Opera se na našoj savremenoj pozorišnoj sceni „za razliku od svetske, sporije prilagođava vremenu od dramske predstave, i htela sam da ovom stilizovanom aktuelizacijom utičem na to.“
„Jedino opravdanje za tu sporost imam u našem obrazovanju. Naši studenti razmišljaju samo o režijama na beogradskim scenama, i to na velikim, a o operske predstave im nisu ni na pameti. Istina, na beogradskom Fakultetu dramske umetnosti se ne uči režija opere. Tek od nedavno je uveden predmet Režija kroz medije, i ja kao stručni saradnik na klasi profesora Darjana Mihajlovića nastojim da studentima približim i neke druge vidove pozorišne umetnosti.
Ana Grigorović je rediteljka Narodnog pozorišta, režirala je operu „Đani Skiki“ Đakoma Pučinija, „Na uranku“ Stanislava Biničkog, Mocartovu operu za mladu publiku „Bastijen i Bastijena“ i Lorkinu dramu „Dom Bernarde Albe“.
Opera „Na uranku“ ima dve podele, pa večeras nastupaju Marko Živković, Evgenija Jeremić, Mihajlo Šljivić, Mihajlo Otašević i Dubravko Filipović, a 20. januara Ljubica Vraneš, Ana Gvozdenović, Mladan Prodan, Isidora Radin i Vuk Zekić.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
