Bogo mili, gde će ovaj svet: Šaban Bajramović u zagrebačkoj Tvornici, a dragačevski duvači u beogradskom Studentskom kulturnom centru! Možda izgleda da većeg sukoba između zvuka i zida nije bilo još od jerihonske trube, no još donedavno SKC beše igralište mladih socijalista na kome je i JUL vrteo svog video vola, pa čemu sablažnjavanje. Nekadašnji dom beogradskog novog talasa ionako prolazi kroz redefinisanje smisla postojanja (te će se valjda osloboditi i gušećeg oreola diskografske piraterije, uzgred) tako da nema svrhe da se rokerski čistunci boje kako će ga bilo šta opoganiti.
Novi album Bobana Markovića i njegovog orkestra Bistra reka (2002, Ring Ring/B92) rani je izdanak hrabre edicije Srbija: Sounds Global kojom već tradicionalni prolećni festival Ring Ring i B92 sve uspešnije izvlače zlatnu žicu spasa za živu izvornu muziku ove zemlje spajajući nove autore/izvođače s novim naraštajima publike. U svetskom kontekstu buma etnozvuka, i Marković je već internacionalac, igrač kome je pola posla u Mađarskoj, ali je posebno zanimljivo overiti njegov nastup u Beogradu: nije to ni Sabor u Guči niti međunarodni fest, nipošto svadba ili ispraćaj (u vojsku, pod zemlju…), ali umesto naduvavanja šatre, lako može doći do odskakanja krova.
Dakle, pravi koncert, celovečernji ili – što bi se estradno reklo – solistički. Boban i njegov tim su se snašli pred punom salom šarenih kupaca ulaznica od 350 dinara. Neminovno je među njima više onih koji slušaju B92 nego posetilaca dragačevskog nadmetanja (gde je Markovićev bend ovenčan brojnim nagradama), pa se nije ostvarila bojazan od poseljačenja ugođaja mutant šotom kakvu na Pinku odavno promovišu silikon narodnjače, a na RTS-u populistički političari live na saborskim astalima.
U okvirima stvarne tradicije limenih duvačkih orkestara s juga/jugoistoka Srbije (Boban je iz Vladičinog Hana), dakle, onih koji voze čoček, Markovićev sastav bio je nešto jači u dubljim registrima (četiri tenorista). Rastuća temperatura/raspoloženje dostiže vrhunac s omiljenom TV temom Otpisani Miće Markovića: zvučni zaštitni znak skojevske limunade iz sedamdesetih tako je postao omiljen i u poštenim četničkim krajevima, a izostankom naivnog fankija, ova kopija filmske špice Shaft odvezala se od domaćih džez klubova gde je protekle decenije bila najčešća odjava. A prisustvovali su i neki od naših džezera koji su ovaj zvuk/stil simulirali na Bregovićevu komandu: „Cigani, juriš!“ kad u postavi više nije bilo nijednog tamnoputog.
B. Marković je s Goranom B. sarađivao pre još veće etno krađe (to jest, Wedding/Funeral prevare), a posle je ukrštao s vojvođanskim/mađarskim rođacima (Lajko Felix, Earth-Wheel-Sky Band). No, zaraza je izgleda nezaustavljiva i ove večeri se ispoljila pošto je Boban zanemario svoju trubačku veštinu i zaneo se pevanjem: poneka vokalna tačka radi dinamike koncerta je uvek dobrodošla, i od džezerskih big bendova je lako naučiti ulogu gostiju pevača, no šef je hteo lično pa se okliznuo niz strminu Čolinih i Breginih hitova, hunca-huncutarija No Smokinga s Kustom i bez njega (Marković, inače, Vukotu ženi pod naslovom Rindži)… Zamalo da sve upropasti kao prosečan pevač s groznim repertoarom.
