Opomena na ljudskost

Specijalno za „Vreme“ iz Jerusalima

U nedelju 8. avgusta uveče Šuli Natan je u Jad Vašemu zapevala Jerusalim od zlata i odjednom se otvaranje Četvrte međunarodne konferencije za pedagoge o obrazovanju o holokaustu pretvorilo u nešto sasvim drugo. Jedna od najlepših popularnih pesama XX veka, ispevana u vreme Šestodnevnog rata, mnogo je manje pobednička himna nego što je oda voljenom i devetnaest vekova sanjanom gradu. „Nekoliko decenija i petoro dece potom“, kako je sama rekla, glas Šuli Natan još uvek ima moć da izazove kolektivni zanos kakav je vladao ulicama Jerusalima kada se 1967. opet začuo šofar sa Hramovne gore, poznate kao Haram al Šarif među muslimanima, a kao Temple Mount među danas proređenom i dobro zaštićenom lokalnom vrstom – turistima.

Obnovljeni i preporođeni Jad Vašem je te večeri i naredna tri dana sa dostojanstvom odigrao svoju ulogu prvorođenog čuvara savesti čovečanstva u prošlom veku. Holokaust studije su već utvrđena naučna (inter)disciplina i videti njene doajene i „zvezde“ od Jehude Bauera do Majkla Berenbauma na mestu gde je sve pre pola veka počelo, bilo je i nešto više od, recimo, šetnje sa Romanom Jakobsonom po Pragu. Međutim, tako važan autoritet u jevrejskom svetu kakva je danas harvardska profesorka Rut Vajs upozorio je da u univerzitetskom svetu holokaust počinje da potiskuje ostale elemente jevrejskog identiteta. Dva su mesijanska pokreta proistekla od izbavljenja od holokausta, i Avi Ravicki se posebno pozabavio njima kao obrazovnim problemom.

Obrazovanje je inače ključna reč u Izraelu („šita“ – metod – jedna je od prvih reči koju ćete naučiti), a ove godine su zbog nedostatka mesta odbijali čak i izvrsne kandidate za postdiplomske studije na katedri za Jewish Education na jerusalimskom univerzitetu. Otuda je ova konferencija, koja se održava svake dve godine, u kalendaru proslave pedesetogodišnjice Jad Vašema zauzela središnje mesto, čak ispred otvaranja novog Istorijskog muzeja – smele ideje arhitekte Moše Safte, koji ipak neće preoteti prvenstvo Memorijalu deci ubijenoj u holokaustu. Čak je i Ehud Olmert, koji je otvorio konferenciju, kao svoj najveći uspeh u vreme dok je bio gradonačelnik Jerusalima izneo zaista impresivan broj podignutih škola.

Sama konferencija se možda neće toliko pamtiti po odgovoru na svoje pitanje – Obrazovati buduća pokolenja o holokaustu – koliko po postavljenom problemu. Ako je šta lebdelo nad auditorijem sva tri jutra kada su držana predavanja, bila je to najviše nesigurnost kako će XXI vek uopšte izgledati. Od Džona Rota koji je otvorio prvu sesiju do Roberta Vistriha koji je bespoštednim uvidom u arapski antisemitizam zatvorio poslednju, teško da se ko od ovih ljudi, koji su lično videli bar po nekoliko ratova, usudio prorokovati. Ono što je zajednički zaključak jeste da je trenutno u toku radikalna polarizacija – dok su seminari o holokaustu najposećeniji kursevi na univerzitetima sveta, istovremeno se poricanje holokausta i antisemitizam mogu sresti i među najodgovornijim službenicima državnih aparata.

Drugačije je bilo na diskusionim grupama i radionicama koje su se održavale tokom popodneva. Usredsređeni na konkretne probleme pristupa ljudima i na metod, ovaj je rad bio izvor dragocenog znanja, kao i prilika za radikalno emocionalne situacije, kao u iskustvu Irit Abramski, koja je o holokaustu predavala izraelskim Arapima. „Mnogo mi je pomoglo nekoliko primera bosanskih muslimana koji su spasavali Jevreje u Drugom svetskom ratu. To je šokiralo moje arapske studente“, kaže ona. Poslovična ljudskost onih koji se bave holokaustom možda je najtopliju sliku imala u tri Meksikanke koje rade na otvaranju Muzeja holokausta u Meksiko Sitiju a koje su svuda tražile materijal „o jedinom logoru o kome nemamo ništa, Jasenovcu“.

Na obodu i fonu holokausta ozbiljno se razmatraju i Balkan i devedesete godine prošlog veka, i Žoel Kotek iz Pariza je na prvoj plenarnoj sesiji razložno objasnio zašto se zločini u Bosni i celoj bivšoj Jugoslaviji, za razliku od Ruande (o kojoj je inače bilo mnogo reči), ne mogu smatrati genocidom. Opisavši kako je francuska jevrejska zajednica pomagala Turcima, on je „razumevanje drugih i saosećanje s njima“ ponudio kao meru kredibiliteta za bavljenje holokaustom.

Balkanaca (Amira Bojadžija iz Tuzle, dve Jevrejke iz Zagreba) na konferenciji nije nedostajalo, a glas Srbije se čuo i u udarnim vestima prvog programa Izraelske televizije: stvar neobična onome ko ne zna koliko se običan Izraelac oseća oklevetanim za ponašanje svoje države prema Palestincima. Krister Matson iz Stokholma će poslednji dan reći da najozbiljniji slučaj relativizacije holokausta ne dolazi ni od radikalne desnice ni od islamskih medija, nego od poređenja sa palestinskim stradanjem, široko rasprostranjenog u evropskoj mejnstrim levici a za koji je i Edvard Said kratko vreme pred smrt rekao da mu nema mesta.

Ako se zna da je u nedavnoj anketi među Jevrejima, koju je naveo rabin Jicah Grinberg, 81 odsto posto ispitanika navelo holokaust kao značajan za sopstveni identitet, u poređenju sa 67 odsto koji smatraju da je to držanje praznika, ili odlazak u sinagogu za 37 odsto, ponešto drugačije izgleda i upozorenje Rut Vajs, ali i sve rašireniji nespokoj, nama poznat uglavnom iz Šaronovog poziva na „alija“ francuskim Jevrejima.

Proučavanje holokausta i obrazovanje o njemu podrazumevaju hrabro „razaranje mitova“, kako je to nazvao Majkl Berenbaum, „o Švajcarskoj kao neutralnoj zemlji, o Austriji kao prvoj žrtvi nacizma ili o Francuskoj kao junaku otpora“, ali ne zato da bi se umnožio nespokoj. „Nakon što je izlazak iz Egipta radikalno izmenio jevrejski karakter i Biblijom poslao svetu poruku o izlasku iz ropstva i o slobodi“, rekao je Berenbaum, „jevrejski narod sada ima priliku da na osnovu sopstvenog stradanja u holokaustu opet pošalje jednu univerzalnu poruku – najjaču opomenu na ljudskost.“