Opake trudnice i premijer podstanar

Ne mogu ni najokvirnije zamisliti kakav bi mogao biti književni ukus Angele Merkel, te pruske Tačerke odrasle u zaumnom DDR-komunizmu, ali ako dotična ojro-lejdi ima uopšte vremena da ove sezone ide na odmor (to jest, ako nije previše zauzeta spasavanjem zajedničke valute onih koji, pokazalo se, malo toga zajedničkog umeju da naprave i sačuvaju), svakako bih joj preporučio da na plažu ponese neki od romana Erlenda Lua, uključujući i ovaj najnoviji, Fvonk (s norveškog preveo Radoš Kosović; Geopoetika, Beograd 2012), utoliko pre što je jedan od dvojice glavnih – u nekom strožem smislu i jedinih – likova upravo njen norveški kolega…

Otkud mi sad „Merkelica stara“ (op. cit. Damir Avdić) u prikazu jednoga romana?! I to još norveškog? Pa, rekao bih da je Erlend Lu u svojim romanima „zahvatio“ jedan važan segment osećanja ne samo norveškog, nego uopšte severnoevropskog (iliti pretežno germansko-protestantsko evropskog) everymana, onoga koji je istovremeno i srećni korisnik i tiha žrtva društva baziranog na ideji „izvrsnosti“. Što je, pak, tako prokleto strano raspusnom evropskom jugu, i to je jedan od razloga (ne jedini, ne nužno ni najvažniji, ali ipak…) nerazumevanja između „štedljivih“ i bogatih severnjaka i „rastrošnih“ i ne baš tako bogatih južnjaka, s čime se „merkelice“ ovog sveta sve teže nose.

Taj severnjački veltšmerc, literarno uobličen s mnogo uvrnutog humora i diskretne sete i uz potpuno odsustvo bilo kakvih „epskih“ pretenzija, doneo je ovom piscu ne samo status jednog od najznačajnijih kod kuće, nego i sveevropsku popularnost. Na svu sreću i zaslugom Geopoetike, skoro je ceo njegov romaneskni opus preveden i kod nas, a na ovom smo mestu pisali o skoro svim tim knjigama (Prohujalo sa ženom, Naivan. Super, Dopler, Volvo kamioni, Mulej, Mirni dani u Miksing Partu). To će reći da se Lu ovde čvrsto „primio“; pošto „sociokulturna“ objašnjenja te činjenice ovde slabo pomažu, biće da je ipak presudno to što je Erlend Lu tako prokleto dobar pisac!

„Lektor Fvonk“ još je jedan od karakterističnih luovskih usamljenika, u nekom trenutku života (samo)odstranjenih sa tračnica „glavnih tokova“ života. Visoko sredovečni raspuštenac živi sam negde na tihoj periferiji Osla, uglavnom lamentirajući nad sveopštom „nekulturom“ koja je prožela i zagadila sve, pa i njegov sopstveni život. Elem, Fvonk se, nakon jedne banalne i sitne novčane afere u kojoj nije ništa skrivio osim što je ravnodušno prećutao tuđe nepočinstvo, sklonio s puta bilo kakvim nevoljama i boji se jedino trudnica (!) za koje tripuje da su se organizovale da ga nadziru i šikaniraju, čime pisac urnebesno subvertira jedan od onih tipičnih „politički korektnih“ narativa dominirajućih u njegovom okruženju, onaj po kojem se svaka „loša praksa“ patetično-moralizatorski osuđuje s pozivom na decu i buduće-generacije-koje-nam-to-i-to-neće-oprostiti… Ovakvih je sitnih cveba i „mina“ razasuto uzduž i popreko romanesknog teksta koliko volite, štaviše, sigurno je da ovdašnji čitalac neke od njih i ne prepoznaje, ali ih ipak ostaje više nego dovoljno.

Jednog lepog dana u Fvonkovu svakodnevicu upada misteriozna državna služba, nudeći mu sumanuto velike pare za najam jednog njegovog apartmana, uz uslov da se ne raspituje o identitetu stanara. Posle nekog vremena misterija se ipak (samo)razotkriva, i Fvonk počinje neobično druženje sa svojim „podstanarom“, glavom i (lažnom) bradom Jensom Stoltenbergom, aktuelnim premijerom Norveške… Erlend Lu, dakle, od stvarnosti pozajmljuje „pravog“ norveškog premijera, i to nije puki štos, nego je književno sasvim opravdano. Jens se, naime, potajno sklonio u fvonkovsku zavetrinu u kojoj provodi svaki slobodan trenutak zato što je, prosto rečeno, prso pod pritiskom političkih i državnih obaveza, ali bogme i jednog „nepojmljivog događaja“ koji se, kao ni njegov moronski počinilac, nigde izrekom i poimenično ne spominje, ali je nedvosmisleno jasno da se o njemu sve vreme radi, da njegova senka morbidno natkriljuje ovaj roman: o Breivikovom masakru skoro osamdeset ljudi u Oslu i na ostrvu Utoja, događaju do tada sasvim nepojmljivom za zemlju i društvo kakvo je norveško. I koji svakoga, od premijera pa naniže, nužno nagoni na neku vrstu kontemplacije i preispitivanja.

„Izmišljeni“ Fvonk i „stvarni“ Stoltenberg postaće dobri prijatelji i upadaće kroz to svoje druženje u niz „tako običnih“ a opet i sasvim nadrealnih „luovskih“ situacija, dajući svom književnom tvorcu obilje šlagvorata za satiričke opservacije (multidisciplinarno nagađanje o „pravom značenju“ oblika premijerovog sveže proizvedenog govneta naprosto je… pa, antologijsko).

Može se reći da je ovaj roman u podtekstu „postbrejvikovski“ kao što je cela jedna serija američkih romana „postseptembarska“, ali se tu sličnosti završavaju, jer je i sve drugo sasvim različito. Erlend Lu je još jednom uspeo u onom najtežem: da napiše knjigu sasvim „norvešku“ ili „skandinavsku“, a istovremeno univerzalnu, roman koji stanje ljudskosti u savremenom društvu propituje hrabro i bez kalkulacija, a opet s naizglednom lakoćom i vedrinom koju kanda može doneti samo jedna vrsta više autorske, literarne mudrosti, one koja u svakom trenutku zna da se dobar roman razlikuje od lošeg ne po ovom ili onom „angažmanu“, nego samo po jednoj banalnosti: po tome što je dobar! Čuj, dobar? Knjige Erlenda Lua su bitan činilac one bolje strane duha vremena. Kako god bilo, čuvajte se opakih trudnica…