Odlična formula za eliksir nostalgije

Kako smo se već poodavno srodili sa idejom da je pop kultura manje-više sigurna kuća za vaskolike i, dabome, posve slučajne/sudbinske sinhronicitete, pomenimo da je pre par godina izraelsko-američki sineasta Sem Firstenberg, tokom gostovanja upravo u našem glavnom gradu (na Festivalu srpskog filma fantastike), bez mnogo premišljanja priznao da nema rediteljskih planova, jer je “već neko vreme duboko u industriji nostalgije”, što će reći da pohodi festivale, okupljanja fanova, popkulturne konferencije, a sve to u korenu ima eksploataciju nostalgije, i dalje tražene i poželjne “valute”. Uz zdravorazumsku ogradu da eksploatacija nostalgije u dimenziji popularne kulture nipošto ne mora da ima striktno pejorativno značenje, ovde onda možemo da povežemo Firstenbega, narečenu nostalgiju i jednu iznimno osobenu, zanimljivu i značajnu knjigu koja se pre par sedmica pojavila u ponudi ovdašnjih knjižara; naime, premda je tokom tri decenije rada režirao par desetina filmova, Firstenberg će kanda zauvek ostati najprepoznatljiviji kao reditelj voljenog B-akcijaša Američki nindža, a knjiga koja će se ubrzo naći u žiži ovog prikaza tiče se jednog uvek u dobro ime pominjanog, sada već klasičnog dela srpske kinematografije iz njenih možda boljih dana, pri čemu je akter prve od tri priče koje tvore taj skladni i promišljeni omnibus u javnosti preuzeo upravo identitet – nindže.

...

Dovoljno je ovde bilo dramske mistifikacije, ovaj prikaz tiče se činjenice da je izdavačka kuća Popbooks nedavno objavila obimnu monografiju o jednom od srpskih filmova omiljenih i van novotalasne generacije o kojoj govori. Reč je o omnibusu Kako je propao rokenrol (1989), a knjigu Daj, babo, glavu! priredila je spisateljica i scenaristkinja Vladislava Vojnović. Zvanično saopštenje izdavača pojašnjava i ističe sledeće: “Uz oko 250 fotografija i iz naftalina izvađena tri originalna scenarija, knjiga “Daj, babo, glavu!” na 400 strana donosi više od 40 iskrenih, duhovitih, dirljivih, a ponekad i gorkih priča ljudi čiji su talenat i entuzijazam napravili ovu kultnu filmsku trilogiju.” Dakle, sada je već kristalno jasno gorenavedeno insistiranje na nostalgiji kao važnoj odrednici i preduslovu opstanka popularne kulture u ovom kovitlacu banalizacije i pojeftinjenja svega na tom polju – od muzike, koja je drastično i možda nepovratno “poružnela”, pa sve do filma, koji već neko vreme grca i kopni u sve težem i neprozirnijem mulju bezidejnosti, potrošenosti, zamora materijala i definitivnog gubitka šireg društvenog značaja. U tom kontekstu nostalgičarska strast može se lako razumeti i opravdati, a onda izmestiti i u ravan neophodne “štake”, ako nam je kolektivni cilj da i dalje nekako preguramo do nekakve bolje i smislenije budućnosti, pa odnosila se ona i “samo” ili barem prevashodno na popularnu kulturu.

Kako je propao rokenrol svakako jeste film koji je uspešno i temeljno transcendirao i decenije, i međuvreme, i filmske, i muzičke i druge i/ili prateće mode koje su se rafalno smenjivale u ove tri i po decenije. U tom smislu, knjiga o fenomenu tog filma, pa još ovako monografski ambiciozna i opsežna, svakako je važan i blagotvoran doprinos održavanju plamena postojanja popkulturne misli ako ne u životu, a ono makar u vegetativnom ili hibernacijskom vidu. A zapravo, interesovanje koje je ovo izdanje u ovih samo dvadesetak dana od pojavljivanja u knjižarama i medijskim izveštajima ili prenetim saopštenjima potvrdilo je njegov razlog postojanja, s tim da je pride još jednom bačeno svetlo i na ovde duboko uvreženu vezanost šire publike za darove prošlosti, a onda, sasvim prirodno i zdravorazumski, i njenu romantizaciju i objektivizaciju, s tim da sve pomenuto bez daljeg zauzima čvrsto mesto u arhitektonici popularne kulture ne samo na ovim nego i na nekim drugim, geografski pa i kulturološki baš udaljenim meridijanima.

foto: popbooks / avala film way

Da preciziramo, ali što je ekonomičnije moguće, u ovoj monografiji su zabeležena svedočanstva reditelja tog filma (Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić), glumaca (Srđan Žika Todorović i Branimir Brstina, Anica Dobra i Nebojša Bakočević, Vesna Trivalić i Branko Đurić Đuro, Bogdan Diklić, Ratko Tankosić i Džoni Racković), a tu su i priče o onima kojih više nema – Sonji Savić (iz pera i viđenja Branimira Brstine i Zorana Amara), Velimiru Bati Živojinoviću (za šta se postarala Gorica Popović), kao i o scenaristi prve priče Branku Vukojeviću, scenaristi druge priče Aleksandru Barišiću, te Kosti Bunuševcu… I upravo ovim putem dolazimo do jednog perolakog zaključka – ostavimo li po strani činjenicu da je jedno ovakvo izdanje uopšte moguće sada i ovde, u srpskoj 2024. godini, najsnažniji utisak Daj, babo, glavu! ostavlja upravo sveobuhvatnošću, odnosno celovitošću i elegantnim hodom na samoj razmeđi (uvek dobrodošlog, iskrenog i srčanog) preterivanja i artikulisanosti kao odraza jasnog šireg koncepta. Drugim rečima, ova knjiga/monografija u pravoj je meri disperzivna za vlastito dobro i za dobro priče o jednom gotovo aklamacijski prihvaćenom i hvaljenom, pa još i rado gledanom, a onda i repriziranom filmu (ovde se ipak mora zastati i pomenuti da su rokerske snage unutar korpusa civila tadašnje SFRJ državotvorne avature u svojoj terminalnoj fazi bile silno uvređene naslovom filma i onim što se tim i takvim izborom reči sugerisalo). Sasvim prirodno, u ovoj se knjizi smenjuju gledišta, kao i svetonazori, pa i kognitivni i jezički registri, što je posebno važno u svakoj, pa i svečarskoj priči o nekom od filmova kao plodova najkomunikativnijeg od svih medija i vidova kakve-takve umetnosti ili barem popularne kulture kao njene mlađe i uvek nemirne, raščupane i pobunjene mlađe sestre.

Knjiga najpitkija i najzabavnija biva kada se u žiži nađu lične i intimnije intonirane reminiscencije; scenaristkinja treće priče, Biljana Maksić u finišu svog svedočanstva piše/govori sledeće: “Film sam prvi put gledala na Maloj Puli u Domu omladine, između dva podoja. Vodila sam i moju babicu Miru sa Zelenog venca. Film mi je bio vau, sve mi je bilo vau, čak i moja suknja koja me je stezala dok sam se poklanjala publici. Kritika i reakcija se ne sećam, a i dan-danas se iznenadim koliko ljudi koji nisu bili rođeni te 1989. godine vole taj film.” A Saša Radojević u tekstu o Zdravku Randiću, pomoćniku reditelja u sva tri segmenta filma Kako je propao rokenrol, ukazuje i na ovo: “Upravo o toj korelaciji s ovdašnjom filmskom tradicijom svedoči i činjenica da se u filmu Kako je propao rokenrol koristi deo scene iz Čudotvornog mača (1950) Voje Nanovića, odnosno vapaj “ogladnelog koca”: “Daj, babo, glavu!”, kao svojevrsna šifra za prepoznavanje filmskog populizma usvojena tokom odrastanja generacije X.” Goran Gajić je predočio opsežnu listu “Zahvalan/tužan”, u kojoj navodi razloge zbog kojih je po pitanju svog (trećeg po redu) segmenta istakao ta dva naoko oprečna osećanja (ili uverenja?), a među nanizanim navodi se i “Tužan sam jer boljih i novijih verzija više neće biti… Žao mi je što nisam bio bolji… Zahvalan sam Radanu (Radan Popović, direktor fotografije) na zajedničkom uzbuđenju zbog stavljanja kamere na ražanj, ne bi li glumila da je u veš mašini… Tužan sam da nema više filmova u toj kategoriji… Žao mi je da je bliska budućnost bila dijametralno različita i neizmjerno užasnija nego što smo mi mogli pretpostaviti.” Anica Dobra pak ukazuje da “Apropo čarobnog, sa jako malo para je napravljena cela ta čarolija zasnovana na dobroj ideji, na svežini svih nas, na tome što smo nekako logično pronašli nove puteve, kako u glumi tako i u svemu ostalom što je potrebno da bi se stvorio film. Svi smo u pozadini imali idealističku ideju da ćemo da razbijemo sistem. Kad kažem sistem, mislim pre svega na filmski posao. Dakle, mi smo bili – sada to mogu kažem sa ove distance – kao neka urbana gerila koja ide iz čiste i dobre namere da napravi nešto što je, evo, sada postalo sećanje na stanje duha onog vremena.”

foto: popbooks / avala film way

Za kraj se mora naći mesta i za pohvale na konto dizajna ove monografije (za dizajn i pripremu je bio zadužen Uroš Vuković, koji se, sa Dejanom Marićem, postarao i za – na prvom mestu filmofilskom – oku zaista ugodan dizajn korica), a taj dizajn je stvorio i uverljivu i upečatljivu iluziju filmske kupusare, po kojoj na krilima slobodarskog toka svesti (a zapravo promišljeno i očito brižljivo planirano) plove raznorodna, živopisna i rečita sećanja i svedočanstva, pa i naknadna iščitavanja i interpretacije sa sigurne distance. S tim na umu, ova knjiga svakako, uza sve ostalo, biva i podsećanje na taj eliksir-potencijal nostalgije, i to nostalgije i dalje prpošne na braniku urušene i klonule popularne kulture, koja nam je i dalje tako potrebna i važna.