Od Seoba do Ajvara, Oca i Strahinje

Posle dugih i brižljivih priprema, a tokom nedavne medijski izdašne posete francuskog predsednika Emanuela Makrona našoj zemlji, zvanično je potpisan veoma potentan Sporazum Vlade Republike Francuske i Vlade Republike Srbije o kinematografskoj koprodukciji, sa tamošnjim Nacionalnim centrom za film i pokretne slike (CNC) i ovdašnjim Filmskim centrom Srbije kao nadležnim telima. Potpisali su ga ambasador Frederik Mondoloni i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. Sporazum je sklopljen sa namerom da se osnaži saradnja na polju kinematografije i da se aktuelizuje pravni okvir kinematografske saradnje naših dveju zemalja, vodeći računa o važećim propisima kinematografske industrije i u Francuskoj i u Srbiji. Obe strane biće u prilici da koriste povlastice iz važećih propisa na tom polju, a, između ostalog, biće olakšan uvoz i izvoz materijala neophodnih za realizaciju kinematografskih dela.

Osim toga, a što je izuzetno važno i podrazumeva dobar zalog za bolju budućnost, Sporazumom je precizirana i priroda budućih srpsko-francuskih koprodukcija u smislu da udeo učešća u koprodukciji može da varira od 20 do 80 odsto ukupnog budžeta pojedinačnog kinematografskog dela, a uz uzajamnu saglasnost strana taj udeo učešća može biti smanjen na 10 odsto ukupnog budžeta produkcije. Pojednostavljeno rečeno, to znači da uz ulaganje od 20 ili, pak, samo 10 odsto od ukupnog budžeta, Srbija u produkcionom smislu dobija jedan film sa nacionalnim predznakom, odnosno, još jedno ostvarenje više u fundusu nacionalne kinematografije. Kao što je pojasnio ministar Vukosavljević, uz ulaganje od, recimo, 500 hiljada evra u neku buduću francusko-srpsku koprodukciju ukupnog budžeta od, recimo, pet miliona evra, Srbija bi dobila film, odnosno manjinsku produkciju koju bi i formalno mogla da smatra svojim filmom. Ako nastavimo tim tragom, to znači da bi vrata prominentnijih filmskih festivala (neretko nemilosrdno zamandaljena i za nesporno valjane ovdašnje filmove) bila otvorenija za ovdašnje koprodukcije, a posebno kada se radi o najprestižnijem od svih prestižnih – Kanskom filmskom festivalu.

Podsetimo da je ovom Sporazumu prethodio Ugovor o saradnji između pominjanih strana/tela – francuskog CNC i našeg FCS potpisan u maju 2017. godine tokom trajanja Kanskog filmskog festivala, a ciljevi su bili razmena saznanja u oblastima koje su neophodne za pravilno upravljanje filmskim arhivama, kao i razvijanje međunarodnih koprodukcija i organizovanje susreta između francuskih i srpskih producenata. Tada je, kao plod ove nove saradnje, u Kanu prikazan zaseban program recentnih srpskih nezavisnih filmova različitih profila i metraža.

Uz nedvosmislen sud da ovakvi sporazumi predstavljaju inteligentnu investiciju za doglednu, ne nužno samo filmsku budućnost, možemo da podsetimo na neke od ranijih tačaka dodira i saradnji. Nimalo iznenađujuće, na um prvo padaju zlosrećne megalomanske Seobe Aleksandra Saše Petrovića po prozi Miloša Crnjanskog, zahvaljujući kojima su u srpski film zauvek ušli Izabel Iper i Rišar Beri, da pomenemo tek neku od finih tekovina tog grandioznog sna. Setimo se, zatim, i pomalo zaboravljene i skrajnute Sezone mira u Parizu (1981) Predraga Golubovića, urađena i u tada jasnom prisutnom maniru intelektualističkih melodrama sa društvenom angažovanošću u dubini kadra. Ovaj film, u kom su igrali Marija Šnajder, Dragan Nikolić, Alida Vali, Alen Nuri (čest u srpskim i jugoslovenskim filmovima tog doba), Erland Jozefson, Predrag Miki Manojlović, jeste film sa smislom i ostvarenje koje vredi pogledati, ali u isto vreme je i delo koje (u aspektu sveukupnog kvaliteta) vidno zaostaje za viđenijim Golubovićevim filmovima, poznatim i intrigantnim Bombašima i odličnim Crvenim udarom, recimo.

Samo dve godine docnije nastao je i posebno zanimljiv film Le Prix du Danger. Reč je o filmu koji je po priči Roberta Šeklija režirao Iv Buase, veliki intelektualac francuskog žanrovski profilisanijeg filma te ere. Priča se odvija u budućnosti: takmičari odmeravaju svoja umeća preživljavanja u direktnoj borbi do smrti, a za novčane nagrade, uz direktan prenos na televizijskim ekranima. Taj film je u značajnoj meri anticipirao i filmski vešto i nadahnuto prikazao dobar deo užasa pod čijim teretom živimo mi, trenutni, u stvarnosnoj dimenziji evo tek četrdesetak godina kasnije. Le Prix du Danger je sniman u Beogradu, a u njemu smo gledali značajna glumačka imena – Žerara Lanvena, Mišela Pikolija, Mari-Frans Pisije, Žan-Kloda Drajfusa… Tom prilikom se pokazalo da Beograd u francuskim filmovima ne mora nužno da glumi Moskvu i slična odredišta, što je bio slučaj s inače prilično šarmantnim i zanimljivim filmom Twist Again a Moscou (1986) Žan-Mari Puarea, snimanim takođe u Beogradu, a što će nekoliko decenija potom iz projekta u projekat, uključujući baš frišku i idalje aktuelnu Anu, činiti i Lik Beson, drag gost naših krajeva i ovdašnjih filmaša.

U ovoj priči se neizostavno mora istaći da nema filmografije znamenitijih imena srednje i starije rediteljske generacije bez francuske koprodukcije u svom portfoliju – Srđan Karanović je i u slučaju Virdžine i u slučaju Bese (2009) imao francuske koproducente, baš kao i Goran Paskaljević sa čuvenim Buretom baruta, te Goran Marković s Urnebesnom tragedijom i intrigantnim polemičnim dokumentarnim filmom Srbija, godine nulte (2001), u kome je učestvovao i vazda diskutabilni Bernar-Anri Levi. A Emir Kusturica je bezmalo sve svoje igrane filmove u poslednjih dvadeset i kusur godina uradio u saradnji i sa francuskim produkcijskim kućama, počev od velikog Underground–a, preko Crne mačke, belog mačora, pa do filmova Život je čudo i Zavet, uključujući Arizona Dream, film na, reklo bi se, univerzalne ali dominantno američke teme i uz američke krajolike (uz glumački doprinos Džonija Depa, Fej Danavej, Lili Tejlor, Džerija Luisa, Visenta Gala…), urađen u koprodukciji Francuske i SAD.

Novija istorija srpskog filma ukazuje da veze i dalje opstaju, istrajavajući na prirodnoj sponi između francuske probitačnosti i neprolazne srpske frankofonije. Pomenimo da su na međunarodnom planu dva festivalski možda i najuspešnija filma u poslednjih par godina, dokumentarni Druga strana svega Mile Turajlić i Teret Ognjena Glavonića, nastali zahvaljujući zalaganjima, podršci i ulaganjima i koproducenata iz Francuske, baš kao i film Ordinary People (2009) Vladimira Perišića, tog proleća prikazan i u Nedelji kritike, zvaničnom programu Kanskog filmskog festivala. Nekoliko koraka dalje otišao je Bojan Vuletić u celovečernjem debiju, ostvarenju Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem (2011), u kome smo u dva od četiri segmenta imali melodramske priče sa Francuzima i Srbima kao akterima – u jednoj su to bili francuska muzičarka i beogradski taksista (odigrali su ih Žili Gaje, ubrzo potom veoma prisutna u medijima na konto priče o vezi sa predsednikom Olanom, i Marko Janketić), a u drugoj Žan-Mark Bar i Anita Mančić u začudnoj povesti o tome šta se zbiva iza zidove jedne tipske hotelske sobe). I naredni Vuletićev rediteljski rad, primećeni i nagrađivan film Rekvijem za gospođu J. (2015) nastao je kao koprodukcija i sa francuskom stranom.

Na pomen melodrame, možemo ukazati i na tihu ali sveprisutnu i istrajnu moć filmske melodrame shvaćene na francuski način i sročene po francuskom kroju, čak i u slučajevima gde formalno nije bilo saradnje srpskih i francuskih producenata – to je evidentno u vrsnom filmu Nešto između, tom finom klasiku Srđana Karanovića, ali i u filmu Bolje od bekstva reditelja Miroslava Lekića iz devedesetih godina prošlog veka. Posebno je zanimljiv slučaj francuskog filma Ljubavnici (1999) koji je režirao već pominjani glumac Žan-Mark Bar i koji se, u duhu tada i dalje aktuelne nordijske Dogme, opredelio za melodramu o turbulentnoj ljubavi mladog srpskog slikara i lepe, mlađane Francuskinje u tumačenju Sergeja Trifunovića i Elodi Buše. A i Ajvar Ane Marije Rossi, kome upravo ovih dana predstoji festivalski debi u Srbiji, u kome takođe glavnu mušku ulogu tumači Sergej Trifunović, u značajnoj meri očitava uticaje francuske melodrame o apsurdima naoko velikih ljubavi pod jarmom, reklo bi se, ne baš sitnih ili sitnijih problema svakodnevice.

Kako su francuski koproducenti prisutni i u novim filmovima Srdana Golubovića i Stefana Arsenijevića, Otac, odnosno Strahinja, a kako je sva prilika da Lik Beson, uprkos aktuelnim krupnim finansijskim nevoljama, neće znati i umeti da stane, ova priča svakako može imati skori nastavak, a narečeni Sporazum daje povoda za veru da će to biti dugovečna franšiza filmskog soja u stvarnoj dimenziji života barem srpske i francuske kinematografije.

Srbi ih vole

Ibica

Ana, Jaovo putovanje, i ostali francuski filmovi sa našeg aktuelnog bioskopskog repertoara

Još od vremena Belmonda, Delona i Brižit Bardo, pa preko Velikog plavetnila, Pakta sa vukovima i Čudesne sudbine Amelije Pulen, srpska publika pomno prati zbivanja na francuskoj filmskoj sceni, kako tokom Festa (u okviru čijeg programa su francuski filmovi nezaobilazni), tako i na redovnom bioskopskom repertoaru.

Ako pogledamo redovni bioskopski repertoar u Srbiji, primetićemo da na njemu uvek ima francuskih ostvarenja. Na aktuelnoj listi filmova koji se prikazuju u našim bioskopima (period od 11. do 17. jula 2019) nalazi se 32 naslova, od čega su četiri snimljena u francuskoj produkciji. Sa jedne strane, tu su umetnički filmovi, prikazivani na Kanskom i drugim eminentnim svetskim festivalima – na primer U ratu i Živi brzo, umri polako), a sa druge strane su komercijalna ostvarenja u tradiciji popularnog serijala Posetioci – filmovi koji bi mogli da se podvedu pod odrednicu „urnebesna komedija“ od kojih su, na primer, ovoga leta prikazani komedije Ibica i Originalni francuski žigolo. Istina, konkurencija je velika i holivudski filmovi uglavnom imaju primat kada je gledanost u pitanju, što ne znači da i francuska ostvarenja nisu zapažena.

Pre dve godine u Beogradu je snimljen deo filma Ana, koji se trenutno prikazuje u našim i svetskim bioskopima, a koji je Lik Beson producirao i režirao. Iako neće ponoviti rezultat koji je u Srbiji ostvario prethodni Besonov film, naučno-fantastični spektakl Valerijan i carstvo hiljadu planeta, Ana se sa otprilike 15.000 gledalaca u našim bioskopima izborila za status umerenog hita. Koristeći se matricom koju je promovisao u svom čuvenom hitu Nikita, Beson je snimio još jedno akciono ostvarenje u čijem se središtu nalazi lik smrtonosne lepotice. Naslovnu ulogu tumači manekenka Saša Lus – sasvim dobro se snašla u ulozi ruske špijunke koja početkom devedesetih igra opasnu dvostruku igru. Bez obzira što se priča kreće u okvirima očekivanog, Ana je zabavan i dinamičan film u kome akcije ne manjka i u kome glume poznata imena poput Helen Miren, Kilijana Marfija, Luka Evansa i Aleksandera Petrova. U trenutnoj bioskopskoj ponudi u Srbiji je i Jaovo putovanje, drama Filipa Godoa čiji je glavni mamac Omar Si, velika francuska zvezda afričkog porekla koga je publika širom sveta (pa i u Srbiji) zavolela zbog uloge u filmu Nedodirljivi. Jaovo putovanje je krajnje pojednostavljen film, prenaglašeno emotivan i „zašećeren“, pa će u njemu prevashodno uživati oni koji vole da gledaju Sija na velikom platnu.

Jaovo putovanje je premijerno prikazan u Srbiji krajem maja, u okviru prvog izdanja Festivala francuskog filma, nastalog u organizaciji Ambasade Republike Francuske, Francuskog instituta i MegaCom Filma. Na programu se našlo osam najnovijih francuskih filmskih ostvarenja, kao i retrospektiva nedavno preminule rediteljke Anjes Varde. Domaća publika je bila u prilici da vidi dva filma prikazana na ovogodišnjem Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu: Laku devojku Rebeke Zlotovski i Sibil Žistin Triet. Festival francuskog filma je koncipiran slično kao istoimena manifestacija od pre petnaestak godina, što je samo još jedan pokazatelj jačanja i obnove bilateralnih odnosa dve zemlje.

Đorđe Bajić