Treba pisati putopise iz mesta koja svi poznaju. Ili misle da ih poznaju.
Sticajem okolnosti, za proteklih mesec dana dva puta sam bio u Nišu. Prvi put zaglavim u neki autobus koji, premda ide auto-putem, zastaje kraj svake neomalterisane kuće, a u Srbiji je svaka druga kuća neomalterisana. Tako svratim i u Ražanj. Tu uđu neka dvojica, vidim sve što je ljudsko nije im strano, pivo naročito, i kako je autobus bio prepun, slučaj učini tako da stanu tik iznad mene, i odmah otvore raspravu o himni. Debatni klub, „Bože pravde“ ili „Hej Sloveni“; jedan je nedvosmisleno za ukidanje dosadašnje „komunističke“ melodije (kao da melodija može biti komunistička), i pri tome se inventivno koristi obiljem psovačkih argumenata, a sve zbog toga što je njegov sagovornik, valjda u trenutku alkoholne bolećivosti, inače i on za uklanjanje istorijski prevladanih insignija, onako uzgred pripomenuo da je pevao tu himnu, jednom, kada je Piksi dao Špancima dva gola na svetskom prvenstvu. I onda se setim da sam, na početku TV prenosa nedavne utakmice jugoslovenske fudbalske reprezentacije protiv Slovenije, u Ljubljani, čuo kako su Slovenci uredno otpevali i „Zdravljicu“ i „Hej Sloveni“. Naši navijači, kojih nije bilo malo, ako ih nije bilo više, uredno su zviždali. Nisam verovao svojim ušima, proverim kod drugih, potvrde i oni sa slušnim aparatima i oni bez njih.
I tako, posle četiri i po sata udobne vožnje, što je optimalno vreme za ogromnih 230 kilometara, u autobusu koji je na mahove ličio na putujuću narodnu skupštinu, i u frazeološkom, i u fenomenološkom, i u fiziognomatskom smislu, nekako prispem u Niš. Odmah pored autobuske stanice je tvrđava, stari narodi znali su gde valja podizati gradove. A odmah pored tvrđave je pijaca. Ako hoćete da znate kakav je grad u koji ste došli, obavezno otidite na pijacu. Pamtim pijace u Solunu, u Zadru, u Moskvi, u Brnu, a ni zemunska ne zaostaje. Volim i onu u Arilju, petkom. Jednom su komunalne službe iz toga grada radile nešto na pijačnom placu, pa su pomerili pijačni dan, uz plakatirano saopštenje: „Obaveštava se građanstvo da će petak biti u nedelju“. Nisu čitali Pavića, samoinicijativno su primenili fantastički postupak izmeštanja vremena.
A pijaca u Nišu, to je nešto sasvim posebno. Prolazim kraj kioska sa pljeskavicama, kroz božanstveni oblak najrazličitijih mirisa, odjednom, bup, čujem tup udarac. Okrenem se, golub doživeo infarkt, i strmoglavio se, kao kamen, sa krova. Niška pijaca je oličenje našeg sunovrata, što je lepša (u smislu: tačnija) reč za tranziciju. Jedan od najmoćnijih industrijskih gradova tog dela Evrope pretvorio se, iz nevolje, u ad hoc supermarket prema kojem je Metro u Segedinu dečji vrtić. Nema nikakvog reda, nikakve sistematičnosti u toj berzi šrafcigera, perjanih kineskih jakni, žive i klane živine, novopazarskih farmerki, baterija, kapa, gaća i gvožđurije, sira, muzičkih uređaja, mladog graška, „polovnih“ porno časopisa i „alanfordova“ (sve sam mislio kako ću u toj gužvi sresti nekog iz te priče), život tu vrvi onako čarobno proizvoljno, sa najvišim mogućim intenzitetom autentičnosti, diše veliki grad, alternativna srpska prestonica. Niš, nedvosmisleno, ima šmek, ima nečeg posebnog u niškom vazduhu; ministar Živković, iz vremena kada je bio gradonačelnik, nije (mi) bez neke govorio da se puls Srbije pipa u Nišu, u Čačku, u Kragujevcu…
Pređem Nišavu, prošlo podne, sunce upeklo, na keju, ispod mosta, dvojica pecaju, dvadeset njih kibicuje. Nema posla. U Budimpešti, prošle godine, isto sam gledao sa mosta, bio je divan dan za banana-ribe, nigde pecaroša kraj Dunava. A na nišavskom keju, usred radnog dana, šetača i dokonog sveta samo tako. Odem do Kulturnog centra, domaćini srdačni, kao i uvek, uredno saslušam sve novosti, ko je gde, i šta je šta. Magični, koji je od Niša u književnosti napravio Nišvil, pričao je ceo dan, nije prestajao, Niš ima ubrzanje velikog grada u kojem došljak ili namernik, poput mene, može da oseti, gotovo iz minuta u minut, kako grad raste, kako prati neki svoj unutrašnji ritam. Do večeri smo nekoliko puta premerili glavne ulice, video sam izvrsnu izložbu Rastka Ćirića, obišao knjižare, a kad je došlo vreme, pravac na književno veče: govorilo se o Kješlovskom, njegovoj i Pjesjevičevoj knjizi „Deset božijih zapovesti“ po kojoj je snimljen „Dekalog“.
E, sad stiže ono zbog čega sam odlučio da napišem kratak izveštaj s putovanja u Niš. Putopis je alibi. Krenemo prema sali Rektorata, lepa sala, najbolja u Nišu. Organizator, Dejan, zna sve o filmu, kaže mi, veče će malo kasniti, došao je Đinđić, juče su nam javili da će u istoj sali biti sastanak predsednika vlade sa tim i tim. No problemo, razumljivo, preki poslovi čekaju državnu administraciju, Niš ima šmek, ali bilo bi lepo u sve to uvesti malo reda, Niš ima univerzitet, operu, pozorište, medije, festival, umetničke kolonije, turističke i privredne potencijale, izdavačke kuće, mogu zamisliti kakav bi to tek ritam bio kada bi sve to radilo, onako punom snagom. Bez šale, bio bi to mogući centar sveta, a ne samo svet za sebe. I tako, idemo mi korak po korak, opet preko Nišave, ona dva pecaroša se ne pomeraju, ni onih dvadeset kibicera ne voli da bude kod kuće, svi čekaju, skobalj li je, karaš li je, i polako stignemo pred Rektorat, u stvari dođemo na nekih sto metara odatle. Odjednom, iz parkiranog plavog automobila izađe pred nas gospodin narodni policajac i ljubazno nas, nema šta, po Mihajlovićevim instrukcijama, zamoli da sačekamo, obezbeđenje, znate, predsednik vlade, i tako dalje, ako želite u tom pravcu, pređite na drugu stranu. Cenim svačiji posao, pa i posao obezbeđenja, i naravno, uredno pređemo Dejan, Magični i ja na drugu stranu. I suočimo se sa lepim prizorom: gomila najmodernijih crnih limuzina, izgledom već uliva strahopoštovanje, blindirana stakla, bodigardovi, vozači, novinari, neki novi Kropotkin imao bi šta primetiti o (ne)promenljivosti socijalnih hijerarhija. Naravno, ne mislim da predsednik vlade treba da se vozi u polovnom trabantu… Slučaj je, međutim, hteo (znam da je slučaj) da u tom trenutku iznad nas nadlete tri helikoptera, i za tren mi se učinilo da se nalazim u središtu nekog filma o prirodnoj oholosti vlasti, bez obzira na njen predznak. Tako je bilo, prvi put.
Drugi boravak u Nišu, sedmicu-dve kasnije, protekao je nešto drukčije. Nisam putovao autobusom, nije bilo blindiranih automobila i helikoptera, na književno veče došli su gotovo svi niški pisci (što je u Beogradu nezamislivo, pogodite zašto), samo se svet, i dalje, u nekom svom ritmu, južnjački ležerno, gibao po ulicama.
Ona dva pecaroša uredno su dreždala pod mostom.
