Ovogodišnje praznike sam proveo na putovanju sa porodicom. Želeo sam da proverim tačnost sopstvene hipoteze o kulturnim okvirima naših prostora. Naime, verujem da ćete bolje razumeti život, kulturu i verovanja ako obiđete 4 grada, ili 4 tačke zamišljenog četvorougla oko Balkana. Video sam i zavoleo Budimpeštu, Istanbul, Veneciju i konačno – Beč. Dok Sulejman rešava bračne probleme na Prvoj, mi smo se otisnuli do Vijene, prvi put sa namerom da otkrijemo taj poslednji deo identiteta. Naravno, pronašli smo ga momentalno, širom grada, ali i među Bečlijama različitog etničkog porekla. Ono što nisam očekivao jeste TV program bečke gradske televizije na mom jeziku. Uveče, nakon 22h, voditeljka u studiju bavi se problemima naše i srodnih zajednica – nešto kao „Beogradska hronika“ ali u Beču. Kako se naše žene integrišu, kako se obrazuju, kako uče jezik, kako konkurišu kod poslodavaca, nude se pomoć i saveti, bez obzira na nivo obrazovanja ili godine provedene u pečalbi. Kroz emisiju su prodefilovali različiti gosti, a ja sam, priznajem ovako javno, postiđen količinom predrasuda koje imamo o našoj dijaspori. Za nas su oni još uvek teče sa zulufima i šarenim košuljama, ili njihovi potomci što otkidaju kad čuju harmoniku, samo se tamo pretvaraju da su fini. Naše televizije, ovde u Srbiji, uopšte se nisu potrudile da nam daju realnu sliku o ljudima koji žive i rade van Srbije. Osim folklora, gostovanja naših pozorišta i patriotske ikonografije, mi nemamo pojma kako izgleda, čime se bavi i o čemu razmišlja naša dijaspora danas. Ima tu mnogo naših vršnjaka koji su zbrisali devedesetih, ima i onih koji su otišli posle ratova, ima mnogo obrazovanih, ali su za nas nevidljivi, jer nisu gosti diskoteka gde ih redovno, na nedeljnom nivou, zabavljaju Grandove i druge zvezde i zvezdice sa Balkana. Šta rade u međuvremenu – između ex-yu žurki – nemamo pojma!
Drugi deo mog televizijskog otkrovenja došao je u nastavku putovanja u Bosnu, tačnije u Banjaluku. Osim televizija iz Republike Srpske, koristim uvek priliku da pogledam programe iz Federacije, jer taj deo Bosne ovde u Beogradu takođe najmanje vidimo. Šetajući po kanalima naletio sam na emisiju humanitarnog karaktera na televiziji Hayat, nešto poput „Radne akcije“, ali tamo se to zove „Ispuni mi želju“. Čuj želju, čuj jednu – što bi reko Vajta! Opet po pravilima žanra, vidite univerzalnu sirotinju naših ex-yu prostora, ljude kojima je danas jedina zanimacija televizija. Satima bulje u ekran pa posle nekoliko godina počnu da veruju da nešto može da iskoči iz televizora. Takvu potrebu televizije koriste, pa za male pare kupe ulogu zlatne ribice. Iskreno rečeno, takva pasivizacija me izuzetno iritira jer svodi ljude na bespomoćne objekte, gledaoce kojima će čudesni ekran pomoći, a niko ne pita za nadležne državne organe i odgovorne političare koje je ta ista sirotinja izabrala. I sve najavljuje takav šou – reporter razgovara sa čovekom koji je na drvetu, obrezuje nekakve voćke i ne silazi, razgovor ide kao u Monti Pajtonu. On je pozvo TV, zbog komšinice koja živi sama tu do njega – ima pet kokošaka i niđe ništa, on pomaže kolko more, al nema ni on, Bihać propo totalno. Ona pere veš na ruke, vrijedna al’ sirotinja, bio neki pa je tuko, sad je sama, ako bi nekako moglo da se pomogne.
Isti reporter završava razgovor sa Čovekom na drvetu i ulazi u avliju. Tada počinje priča o ženi koja može biti i vaša prva komšinica, bila u logoru sedam meseci, polomili joj rebro, silovana, najgore bilo četvrtkom i petkom, jednom njih 11 bilo, jedva živa ostala, posle razmenjena, ima jedno veštačko rebro, muči je na promenu vremena. Rat, strahote, samoća, beda – sve ono što čujemo i vidimo i na našim televizijama. Gospođa svoju priču nije ispričala sa besom, niti sam osetio mržnju – čuva je na svetu samo onaj Komšija, onaj sa drveta. Ovo manipulisanje sirotinjom, takozvana „socijala“, postalo je opšte mesto u medijima, ali posle ove priče sam sa žaljenjem konstatovao da me nijedna namenska emisija o ratu i njegovim posledicama nije ovako pogodila, jer govori o univerzalnoj temi na jednostavan način – rečima običnog čoveka ili žene. Posle joj je onaj reporter doneo namirnice (videla se firma od supermarketa – zbog reklame), doneli joj i veš-mašinu, opet reklama, taj deo TV eksploatacije i marketinga je očigledno nezaobilazan ali jednako odvratan.
Heroj za mene nije televizija koja ti donese hranu da ne crkneš pred kamerom, junak je onaj Komšo i junak je onaj ko posle rata nema jeda u sebi, makar na svetu nema nikoga kome bi mogao ili želeo da ispriča svoju priču.
Pitam se, kakav bi efekat imala ovakva emisija kada bi je videli u Srbiji – ili da oni vide našu sirotinju, koju muče iste muke. Da li beda ima nacionalno obeležje i da li ćemo suzu puštati samo pred „našom“ sirotinjom i „našim“ siročićima?
Da li zajedno možemo samo kad od bede i sećanja pobegnemo – trbuhom za kruhom – tamo čak u Beč?
