O, treća mladosti!

Mala hrvatsko-srpska turneja 2 glasa + 2 klavira stigla je i u našu prestonicu, u Kombank dvoranu – smisleno renoviranu salu Doma sindikata (Jugoslavije); već i samo pominjanje starog naziva odjeknulo je odobravanjem publike. Le Kareovski formulisano, kvartet Sestrić–tetka–majka–sin čine dve dive domaće popularne muzike – Bisera Veletanlić (r. ‘42. u Sisku, odrasla u Zagrebu) i Gabrijela Novak (r. ‘36. u Berlinu, odrasla u Zagrebu, gde se družila s Biserinom starijom sestrom Senkom / Vasilovom majkom, takođe pevačicom) – uz pijanističku pratnju svojih i porodično najbližih saradnika, Vasila Hadžimanova i Matije Dedića (obojica rođeni ‘73, prvi u Beogradu, drugi u Zagrebu). Njih dve neke od svojih evergrin-trenutaka doživele su baš na ovoj pozornici, i ne samo u šlagerskim decenijama, nego recimo i proleća 2005. kad se Arsen trijumfalnim koncertima vratio u Beograd, Gabi mu pomagala a Bibi u publici posvetio Ne plači (koka moja).

Odonda, Gabi je (uvek s Matijom, ponekad i prijateljima) sopstveni kambek Beogradu a i džezu imala 2009. na Beogradskom džez festivalu (BJF), iznela koncert „Za Arsena“ proleća 2016. („Vreme“ 1319), i proletos privilegovanima pevala u UK Parobrod, za protivtežu njenom učešću u dominantno estradnom poduhvatu s Terezom Kesovijom i Radojkom Šverko. Bisera je (kao i Vasil) sarađivala s Darkwood Dub (i nastupila na BJF), karakteristično neredovno častila nas svojim prednovogodišnjim koncertima, takođe pevala u Parobrodu, i ove večeri spontano preuzela ulogu domaćice/konferansijea – podsetivši da je odavno otelotvorenje onog beogradskog mangupskog duha najčešće pripisivanog Gagi Nikoliću. Dakle, nikakvo čudo da su brzo rasprodata oba termina, ukupno s više od 2500 posetilaca, i ulaznicama u rasponu 1400–2500d.

Ova dvojica od trojice vodećih džez pijanista s naših prostora (treći je Bojan Z, Zulfikarpašić – izmešten) sarađivala su već, npr. na prošlogodišnjem BJF kad je Vasil gostovao u Matijinom programu, pa su i ovakvi koncerti korak ka njihovom dvoklavirstvu. Pod vešto kadriranim (projektovanim tj. pokretnim) crno-belim fotografijama autora, u uvodu i među vokalnim tačkama blistali su solo i duet numerama u rasponu od Arsena do Zavinula: Matijina Family i ćaćina U registraturi, Vasilove Ohrid, Nocturnal Joy i Perdao. Uz njihov raskošni zvuk zasjala je i akustika još uvek ‘drvene’ dvorane, poseban doprinos burnim aplauzima i potom ovacijama za zvezde večeri – akustika s dušom.

Gabi i Bisera započele su zajedno, standardom My Funny Valentine pokazavši različitost (i komplementarnost) svojih glasova i stilova izvođenja: prefinjen, nežan a precizni džez kod prve, robustan, gipki soul kod druge. Gabi je s Matijom besprekorno klizila kroz radove mahom njenog supruga / njegovog oca, neprevaziđenog Arsena Dedića (1938–2015): Sve što znaš o meni, Kuća za ptice (tekst: Drago Britvić), Vino i gitare (muzika: S. Kalođera, Gabin suprug pre Arsena) kojom su s festivala Opatija ‘67. zadužili kafanski svet, a u drugom pojavljivanju Pusti me da spavam (stihovi Željka Sabola), Ni ti ni ja, i za njen način interpretacije prelomna Još uvijek (Ivica Krajač, Zagrebački festival ‘65). Da ništa nije zaključano u moje vreme, potvrdila je – sad još jače – optimistička Nada (muzika: Đ. Novković, ‘85).

Podsećanje na jak priliv džeza i šansone u tzv. zabavnu muziku SFR Jugoslavije objašnjava – bar delimično – kako je ta profana potkultura nadrasla svoju zemlju i nadživela je. Normalno, kad je stihove za pop pesme pisao čak i Duško Radović – Milo moje, klasik kao i Ručak za dvoje (kompozicije Kornelija Kovača), sa singl-ploča koje je objavljivao danas teško prepoznatljiv Studio B. Upravo Biserino novo čitanje ovih numera, s odgovarajućom Vasilovom pratnjom, ubrizgalo je svežu krv u program i sprečilo eventualno zapadanje u nostalgiju. Takođe iz sredine ‘70-ih ništa slabije nije delovala ni Ti nisi sam (opet KK), pa Arsenove Ne plači (njen hit ‘71) i Što još nikom dali nismo (‘88), da bi kulminaciju dostigla s najnovijim, Jedno leto kasno (festival Budva ‘96) i naravno Zlatni dan, više nego simboličan, povratnički/definitivni hit (Kornelijeva muzika; posthumno, stihovi Spomenke Kovač). Više puta počinjane ovacije nepovratno su provalile, malo je reći za očuvane glasove i pesme, likove i dela; bez ikakve tugaljivosti bolje prošlosti, Gabi i Bisera su prisutnima ulile veru i snagu, dvočasovni program zaokruživši bisom – Pamtim samo sretne dane (muzika Kemala Montena, Arsenov tekst, ‘79) i Biserin hit iz ‘76, šaljiva Baj, baj, baj.

Ako ste imali mladost vrednu sećanja, nije razlog da starost traćite na nostalgiju, posebno ne u ovo doba lažiranja istorije. Možete bolje… kao Gabi i Bisera.