O smeni generacija

Još od vremena kada su kritike pisali Hristić i Stamenković, stavljanje akcenta na dramski tekst u pozorišnoj kritici smatra se neprihvatljivim. Ali, ovog puta ćemo prekršiti to nepisano pravilo zbog predstava Moćni rendžeri ne plaču Srpskog narodnog pozorišta (Novi Sad) i Stvaranje čoveka Ateljea 212 (Beograd) koje povezuje Tijana Grumić, predstavnica nove generacije dramskih pisaca. Osim ova dva komada, pomenimo i Kepler Pozorišta „Bora Stanković“ (Vranje) koji je bio u selekciji ovogodišnjeg Sterijinog pozorja.

Šta nam novo donosi Tijana Grumić? Kao prvo, ona je reprezent generacije rođene nakon Dejtonskog sporazuma. Za njih je Jugoslavija pluskvamperfekt te ih pitanja tipa „ko (nam) je kriv što naše zemlje više nema?“ uopšte ne tangiraju, a neki za generaciju 45+ važni istorijski datumi (NATO bombardovanje, demonstracije, ubistvo premijera, 5. oktobar) postoje u magli važnijih ličnih doživljaja i događaja. Kao slika takvog odnosa prema nedavnoj istoriji, u njenoj drami Moćni rendžeri ne plaču saznajemo o ubistvu premijera tako što je zbog toga prekinut jedan za glavnu junakinju vrlo neprijatan čas. Rat na jugoslovenskim prostorima u Stvaranju čoveka Tijana Grumić opisuje ovom rečenicom: „Moji su došli iz Jugoslavije. Čini se da tamo rat nikada nije ni prestajao.“

foto: aleksa ramadanović

U tekstovima tri njene pomenute drame, politika je nešto što se dešava negde drugde, a junaci samo žive njene posledice. Tako je čak i u Stvaranju čoveka, komadu koji za neposredni početni motiv ima migrantsku krizu na Bliskom istoku. Glavni junaci drame su dva brata koji su bežeći pred ratnim dejstvima u svom gradu pokušali da se spasu tako što su kupili dva ronilačka odela s namerom da prerone na bezbedno. Jedan brat se spasao, a drugi se udavio i postao inspiracija za moderno umetničko delo o stradanju emigranata. Međutim, u komadu nećete saznati koji je to rat, ko je protiv koga i kakav je autorkin stav o tome. Nećete, jer ova generacija ima jak osećaj da se istina ne može saznati, da je sve relativno i promenljivo i da čak i samo izražavanje stava kroz umetnost u zapadnom svetu nije ništa drugo nego cinično građenje sopstvenog značaja na tuđoj nesreći. Umesto politike, važno je, na primer, more. Motiv mora se pojavljuje u sva tri njena komada i to kao želja i čežnja (možda) srećnog deteta. U Stvaranju čoveka spisateljica piše: „Rođen sam jednog sunčanog dana kada je vazduh mirisao na jasmin. Imao sam srećno detinjstvo i uvek sam voleo more.“ Pored mora važna je i porodica. Ali to je neka defektna, raspala porodica (u Kepleru i Moćnim rendžerima… mama je umrla) u kojoj odrasli nisu dobri u svojim roditeljskim ulogama, a deca ih i takve vole pa čak i razumeju. Tu porodicu pogađa smrt, ali ta smrt je na neki način tek deo života. Nema ništa od onog potuljenog gneva koji je provejavao kroz Porodične priče Biljane Srbljanović ili Paviljone Milene Marković. Ono što je nama bilo važno, gledano kroz naočari generacije koju reprezentuje Tijana Grumić, više nije važno. To je jedan od sigurnih dokaza da je na našoj pozorišnoj i spisateljskoj sceni došlo do smene generacije. Ali šta je njima važno?

Važno im je da imaju punu svest o tome da žive u svetu u kome principi postmoderne nisu više nov umetnički pravac već deo svakodnevice – zato je legitimno da svako ima svoju istinu, te da oni nisu u obavezi da se sa scene izjašnjavaju o bilo čemu što im nije važno.

Važno je da znaju da dolaze u teatar u kome su reditelji prethodne generacije svoju reputaciju izgradili na dekonstrukciji dramskog teksta. Zato je u dramama Tijane Grumić dramski tekst već dekonstruisan. Priča je sasvim nejasna, motivacija problematična, likovi bledi. Ostao je samo tekst napisan da bude izgovoren, a taj ogoljeni tekst polako klizi ka pesmi. Ima tako mnogo poetičnog u dramama Tijane Grumić: „Na vrhu zgrade stojimo ja / Moj ružni pas, / koji u stvari nije moj, / I moj bicikl, / Koji isto tako nije moj, / I ja počinjem da plačem. / I plačem tako mnogo i tako dugo / da je sve oko nas voda, / mnogo vode, / kojoj se ne nazire kraj.“ To je kraj komada Moćni rendžeri ne plaču. Zanimljivo je da reditelji kada se suoče sa ovakvim tekstom imaju mnogo više skrupula prema tekstu nego kada, na primer, postavljaju Steriju ili Nušića. Pažljivo ga i senzibilno slede nastojeći da u krhotinama nađu scensku radnju. A možda je stvar u tome da tekstove Tijane Grumić režiraju rediteljke njene generacije. Stvaranje čoveka u Ateljeu 212 režirala je Ivona Šijaković, a Moćni rendžeri ne plaču u SNP-u režirala je Tijana Vasić. Odavno na srpskim pozorišnim scenama nismo videli toliki rediteljski respekt prema tekstu. Uskoro se, valjda, možemo nadati da će se i glumci lakše snalaziti sa ovakvim tekstovima, pa ipak treba istaći i pohvaliti nemali trud Miloša Rušitovića, Ivana Mihailovića, Ivone Šijaković, Ivana Jevtovića, Slavena Došla, Radomira Nikolića i Nikole Zečevića da na scenu donesu tekst Stvaranje čoveka. Isto se može reći i za Miu Simonović, Nebojšu Savića, Aleksandra Pleskonjića i Vukašina Ranđelovića koji igraju u Moćnim rendžerima. Treba naći nov način kako govoriti novu dramsku poeziju. Iskreno, teško je ovde pristupiti poznatim glumačkim alatima, te stoga drame Tijane Grumić i dalje bolje „zvuče“ kada se čitaju u osami nego na sceni. Ipak, na sreću Tijane, pa i svih nas, njeni tekstovi su našli svoj put do scena srpskih teatara. Valjda se možemo nadati da će i ona sama naći svoje mesto u srpskom društvu, ostati ovde i nastaviti da piše, i tako malo razbiti našu (onih od 45+) stereotipnu predstavu o Srbiji kao zemlji odakle odlaze najbolji da svoje mesto nađu negde tamo daleko.