O kaubojima, Indijancima, Srbima i Albancima

Ne znam kako je danas, ali ja i moji drugovi u detinjstvu najviše smo se igrali kauboja i Indijanaca. Čitao sam dosta knjiga o Indijancima, a najviše sam voleo Karla Maja. Ko nije? On je jedan od pisaca sa najvećim tiražima i najopširnijim opusom u istoriji svetske književnosti. Njegove knjige su štampane u preko 200 miliona primeraka na više od 40 jezika. Takozvano „kritičko-istorijsko izdanje“ njegovog stvaralaštva iz 1987. godine obuhvata 120 tomova.

Iako u pubertetu prosto nisam mogao da se zasitim njegovih priča o Indijancima, dugo nisam znao da se on bavio i delovima moje zemlje. Dva njegova romana nose naslove U klancima Balkana i U zemlji Skipetara (In den Schluchten des Balkan i Durch das Land der Skipetaren, u Jugoslaviji objavljeni pod naslovom U balkanskim gudurama i Kroz zemlju Arbanasa, izdanje Matice hrvatske 1965, prim. ur). Na prvi pogled moglo bi da se pomisli da se radi o Albaniji, ali Maj pominje dovoljno geografskih podataka na osnovu kojih može tačno da se locira gde se njegovi junaci kreću: pomalo kroz Kosovo, a pretežno kroz Makedoniju.

Ogroman književni uspeh Karla Maja (rođen je 25. februara 1842. kao peto od četrnaestoro dece, otac mu je bio siromašan tkač; umro je 30. marta 1912), na početku njegovog života nije se ni naslućivao. Izbačen je iz učiteljske škole jer je ukrao šest sveća. Ubrzo zatim je osuđen na šest nedelja zatvora zbog toga što je jednom drugu ukrao džepni sat. Počinje da živi kao skitnica, bavi se sitnim prevarama i krađama, na kraju ga osuđuju na četiri godine robije, koje je odslužio od 1870. do 1874. godine, znači, već kao tridesetogodišnjak. Tek u zatvoru počinje da piše, časopisi mu objavljuju pripovetke, ubrzo zatim i romane, koje je u početku nazivao putopisima, iako u vreme kada ih je pisao nije znao ništa o zemljama kojima se bavio, već se oslanjao na podatke iz jednog jedinog leksikona.

Njegov glavni junak u knjigama o Indijancima je Old Šeterhend, a u zemljama na istoku Kara Ben Nemzi. I jedan i drugi su Nemci, ljudi bez mane i straha, koji nađu ponekog prijatelja i pobeđuju sve neprijatelje sa neobičnom lakoćom. Kao dete, naravno, nisam primetio da je kod Karla Maja sve što je moralno i pobedonosno vezano za Nemce. Još manje sam shvatao neko čudno uzbuđenje – koje, međutim, danas lako prizivam sećajući se noćnih čitanja kada sam imao deset, dvanaest godina – koje sam osećao čitajući opise scena između Old Šeterhenda i Vinetua koji se ljube u usta ili prizore skalpiranja i mučenja. Mnogo kasnije sam shvatio da Karl Maj, verovatno podsvesno, bez ikakve namere, uspešno nadražuje makar i najmanje pubertetske i adolescentne porive homoseksualnosti i sadizma–mazohizma. Danas mislim da je u tome tajna njegovog književnog uspeha, jer baš u poslednjim delima, kada on uobražava da je veliki pisac i da treba da stvori nekoliko misaonih, poetskih dela, u romanima Ardistan i Džinistan! i Mir na zemlji toga više nema, a njegova do tada tako verna publika ih ne prihvata; od njega su očekivali nešto drugo.

Na vrhuncu svoga uspeha Karl Maj će tvrditi da su Old Šeterhend i Kara Ben Nemzi „ratna imena“, danas bismo rekli „pseudonimi“, doktora Karla Maja iz Drezdena, i počinje da se poistovećuje sa svojim likovima. Na kraju čak otvoreno tvrdi da je lično doživeo avanture koje pripisuje svojim junacima. Da ga ne bi ponovo optuživali i da ne bi krivično odgovarao što se predstavlja kao „doktor“, što nije bio, uspeo je nekako da ga pomalo opskurni Universitas Germana–Americana iz Čikaga proglasi počasnim doktorom.

RAZBOJNIČKI SKIPETARI: „Pogledajte te Albaneze, te Arnaute, Skipetare, Mirdite i sve te narodnosti i njihova pojedina plemena, među kojima svaki klan ima svoje sopstvene zakone, pravila i prava… Svako se selo nalazi u ratu sa komšijskim selom. Svako naselje mora sa drugim da reši neki problem krađe, razbojništva ili krvne osvete. To je jedan večiti rat, pa, razume se, na kraju pobeđuje najveći nasilnik, najgori zločinac!“ Na drugom mestu: „Skipetari baš ništa ne valjaju!“ Na trećem piše da u njihovoj zemlji neprekidno moraš da strahuješ da će te napasti razbojnici, i najzad: „To su najbezobrazniji i najopasniji zločinci, kakvi samo mogu da postoje na svetu, pravi Skipetari, hrabri do ludila, lukavi kao risovi, surovi i brutalni…“

To ne govori srpski nacionalista o Albancima, već tako u svojoj knjizi Karl Maj opisuje Skipetare, kroz čiju se zemlju probija njegov heroj bez mane i straha Kara Ben Nemzi. Maj u drugim knjigama opisuje kako negativne, grozne Indijance tako i plemenite, hrabre Apače i njihovog poglavicu Vinetua. Pozitivnog „Skipetara“, međutim, nije izmislio.

U jednom ironičnom članku za nemačku štampu svojevremeno sam preporučio njihovom vojnom rukovodstvu da vojnicima koje šalju u mirovne misije u Makedoniju i na Kosovo stave u ranac i knjige Karla Maja o Balkanu da bi znali kako da se ponašaju i da bi mogli da oponašaju svog „zemljaka“ Kara Ben Nemzija.

Proverio sam na karti sva mesta kroz koja jaše Kara Ben Nemzi sa svojim vernim slugom Halefom. Nije komplikovano. Nalazimo Dojransko jezero, pominju se reke Strumica, Bregalnica, Kriva reka, Treska i Vardar. Današnje Skoplje ponekad se pominje kao Skopia, ponekad pod njegovim turskim nazivom Üsküb. Maj ne zna da je to isti grad, ali to u ovom kontekstu nije ni važno. U svakom slučaju pratimo njegov put iz Grčke preko istočne Makedonije, pa na severozapad do Prizrena. Po piscu su svi ti predeli nastanjeni pretežno njegovim Skipetarima, znači, Albancima.

O Makedoniji i Makedoncima Karl Maj ne zna ništa, verovatno nije ni čuo za njih. U vremenu u kome živi i o kome piše svi ti predeli su deo Turske, ili, bolje rečeno, Otomanske imperije, koja je čvrst i nezaobilazan politički, pa prema tome i geografski činilac.

Kada na tom terenu piše o „ortodoksnim katolicima“ Maj mnogo greši, pokazuje veliku površnost. O pravoslavnoj crkvi ne zna baš ništa. Za njega kao poluobrazovanog Nemca hrišćanstvo se deli na katolicizam i protestantizam, pa čak i s tim povremeno ima probleme. Da je malo ozbiljnije listao svoju jedinu „stručnu“ lektiru, svoju enciklopediju, naišao bi bar na pojam „grčko-ortodoksna“ vera, kako se tada najčešće nazivalo celokupno pravoslavlje.

U dva svoja romana čija se radnja odvija na Balkanu, Karl Maj nekoliko puta pominje likove bugarske, ponekad i srpske narodnosti. Njihova su imena ponekad logična, „prava“, ponekad izmišljena, nezamisliva.

Karl Maj čak zna da postoji i „zakon Leka Dukađinija“, ne upuštajući se u neka dublja objašnjenja. Pored Srba i Bugara u njegovim knjigama postoje i Crnogorci, Rumuni i Vlasi, pojavljuje se čak i jedan Persijanac, za koga pravilno kaže da je šiit, iako ne objašnjava ni razlike između šiita i sunita, ni da su Turci, sa kojima, naravno, na tom terenu i u to vreme ima mnogo posla, suniti. Tu i tamo ubaci u dijaloge i pokoju tačno napisanu srpsku reč.

Mogu da zamislim kako sedi za stolom, prstom prevlači preko neke zemljopisne karte, lista leksikon, zastane da ponešto zabeleži šiljatim perom gotskom kaligrafijom – video sam mu rukopis – ali kako li je izmišljao sva ta imena, nemačka, indijanska, albanska, turska, srpska? Da li ga je iko savetovao, i ako jeste, ko? Ako već nije našao nikoga da mu objasni dijalekte Indijanaca, zar nije mogao više da sazna o Balkanu?

VINETU IZ LESKOVCA: Vinetu, „plemeniti divljak“, kako Karl Maj opisuje „svog brata i prijatelja“, čije „sočne usnice“ tako rado ljubi, ostaje jedinstven lik rezervisan za podneblje Amerike, iako će kasnije svog prijatelja Old Šeterhenda pratiti čak i u Afriku.

Vezu između Vinetua i Srbije uspostaviće pola stoleća posle smrti pisca jedan Leskovčanin, Gojko Mitić. Taj student beogradskog DIF-a, koji je u početku bio uspešan kaskader, odigrao je ulogu Vinetua i drugih indijanskih poglavica u dvanaest filmova i postao u svoje vreme najpopularniji glumac u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Na pozornicama pod vedrim nebom naš Gojko je jašući i pucajući između 1992. i 2006. godine glumio Vinetua preko hiljadu puta, a okušao se čak i kao dramaturg i pisac. Moj prijatelj, poznati nemački pesnik, pokojni Paul Vins, prilikom jedne posete Beogradu insistirao je da za svoju kćerku koja je bila u pubertetu fotografiše prozor stana u kome je Mitić stanovao kao student, a pošto nisam uspeo da ustanovim gde bi to moglo da bude, jer kod nas nije bio slavan, slikali smo nasumce neki prozor, ako se dobro sećam, u Dušanovoj ulici. Koliko je samo ime Vinetu u Nemačkoj bilo popularno i među ozbiljnim ljudima, dokazuje i podatak da je veliki dramski pisac Karl Cukmajer 1926. godine svoju kćerku krstio kao Mariju-Vinetu, iako je kod Karla Maja Vinetu muško ime.

SADO–MAZO BALKANCI: Kako god da je sa Indijancima, rekoh, među Skipetarima kod Maja nema pozitivaca, a Srbi su samo epizodne ličnosti.

Još u školi u Kraljevini Jugoslaviji mi je usađeno da je Makedonija civilizovana zemlja, mada sam o njoj učio kao o „Vardarskoj banovini“, ali i da je Albanija nešto strašno, divlje i egzotično. Znači, ja sam i Skipetare Karla Maja zamišljao u nekakvoj divljini. Da mi je neko rekao da je komšija u Zrenjaninu, kod koga sam tridesetih godina prošlog veka kupovao sladoled, takav jedan „Skipetar“, više bih se začudio nego da su mi ga predstavili kao Indijanca iz plemena Apača; shvatio bih to kao da se usred visokog kukuruza moje banatske ravnice pojavio lav ili leopard.

U knjigama Karla Maja o Balkanu ređa se avantura za avanturom, jaše se, jaše, jaše… Kara Ben Nemzi sve svoje nove poznanike uspešno ubeđuje da je hrišćanstvo bolje od islama, ali ima i opisa mučenja i bičevanja i to tako iscrpnih i slikovitih da se tu zapravo radi o izrazito sadističkim scenama koje bi valjalo zabraniti za omladinu. Nemački pisac i esejista Arno Šmit osim u odnosu između Old Šeterhenda i Vinetua homoseksualne scene prepoznaje čak i u Majevim opisima prirode – na primer, u veoma čestom opisu klanaca između poluloptastih bregova u koje se uliva penušava reka. Rekao bih da Šmit u Majevim pričama o Skipetarima ređe prepoznaje homoseksualnost, nego kada piše o Indijancima.

Nisam se setio, nisam, zapravo, imao pojma da je Karl Maj pišući o Balkanu mislio na Makedoniju, kada sam krajolik između Bitolja i planine Perister upoznavao ne samo peške, nego puzeći baš kao divlji Indijanci ili Skipetari: To smo u školi za rezervne pešadijske oficire Jugoslovenske narodne armije, koju sam služio 1954. godine, nazivali „kretanje po terenu“. Da bi istorijske relacije bile kompletne, valja dodati i da je prilikom svoje posete Grčkoj car Neron pevao i u amfiteatru u Bitolju, a nekih 1800 i kusur godina kasnije je Kemal-paša, docniji obnovitelj Turske kao Kemal Ataturk, bio komandant one iste kasarne u kojoj sam i ja „služio“. Bilo je teško vreme. Morali smo da minobacače na leđima nosimo uzbrdo, jer su se za to zadužene mazge već bile umorile, pa smo i njih vukli. Ležeći u travi posmatrao sam tako velike skakavce da sam i nehotice mislio na zle godine po Misir opisane u knjigama Starog zaveta.

KO TO TAMO KOLJE: Hoću samo da kažem da tu zemlju poznajem. Ili mislim da sam je poznavao. Neprijateljstvo između Srba, Makedonaca i Albanaca tada nisam primećivao. Da li je moguće da ga nije ni bilo? Kad sam opet koju godinu kasnije kao mlad novinar pravio intervju sa ohridskim rezbarima, jedan albanski majstor me ispitivao o Mađarima. Imao je neke rođake u Subotici, nameravao je da ih poseti i da im ponese na dar i novaca, ali plašio se tog putovanja na sever, jer je čuo da su Mađari divljaci koji će čoveka začas da zakolju za dinar. Pokušao sam da mu objasnim da je to koješta, da sam iz tih krajeva, a da, baš naprotiv, kod nas Albanci važe, učtivo rekoh, kao „neukrotivi i vrele krvi“. On je bio zapanjen: „Zar mi? Pa mi smo najmiroljubiviji narod na svetu! Ne, ne, ja sam čuo da su svi Mađari krvožedni…“ Tada sam prvi put shvatio – „divljaci“ su oni koje nedovoljno poznajemo.

Kakvi li su Iračani? Iranci? A Avganci? Kurdi? Tamo nikako da se smiri. U životu sam upoznao samo jednog Avganca. Moja žena je baš na prvi dan katoličkog Božića 25. decembra 1992. godine u Beču pala sa hoklice i slomila ruku. Guska je već bila u rerni. Morao sam da je odvezem u bolnicu, operisali su joj slomljenu šaku. Kasno uveče sam mogao da je posetim i začudilo me da je dežurni lekar, iako je perfektno govorio nemački sa bečkim akcentom, izgledao nekako azijatski. Nisam izdržao da ga ne pitam: „Oprostite, gospodine doktore, odakle ste vi?“ On je na osnovu podataka, iz istorije bolesti, znao ko smo mi i pomalo patetično odgovorio: „Ja sam takođe iz jedne nesrećne zemlje kao i vi Srbi. Znate, ja sam iz Avganistana!“ Ispričao je da mu je otac bio diplomata komunističkog avganistanskog režima, da je tada studirao i ostao u Beču, a bilo je logično da kao musliman po veri on dežura na veliki hrišćanski praznik.

Jedna od žrtava napada terorista na oblakodere u Njujorku, šef perača prozora sa malom kancelarijom na 110. spratu na koju je bio strašno ponosan, bio je Albanac, doduše niti iz Albanije niti sa Kosova, nego iz Ulcinja u Crnoj Gori. A katolička svetiteljka dvadesetog veka Majka Tereza takođe je bila Albanka, ali slučajno iz Makedonije. Sumnjam da su opatica i perač prozora mogli znati da je pisac sa najvećim tiražima na svetu, Karl Maj, njihov narod opisao kao divljačke Skipetare.

Hoće li se neka deca u Prištini ili Beogradu umesto kauboja i Indijanaca igrati Srba i Šiptara, kao što su se deca u bivšoj Jugoslaviji igrala partizana i Nemaca? Valjda ipak neće! Ne znam zašto mislim da to ne bi bilo normalno.

…i Gojko Mitić

PISAC POZIRA: Karl Maj kao Kara Ben Nemzi…

…i Old Šeterhend