O dosezanju slobode

Dvadeset četiri časa u životu dvoje ljudi stalo je u jednu rečenicu romana Sampas Ilije Đurovića. Ona i on, dvadesetosmogodišnjaci, krstare crnogorskom obalom od Ulcinja do Kotora, potom se, preko Lovćena i Cetinja, vraćaju u rodnu Podgoricu. Ništa spektakularno se neće dogoditi u ta 24 sata, osim što će nas Đurovićeva rečenica prikovati za tekst i držati nas na njemu, u njemu, sve dok nas, na kraju, posle reči sampas i jedine tačke u tekstu ne pusti, oslobodi, rashipnotiše, te sada, kao probuđeni, iznova pravimo slagalicu od parčadi začudnog čitalačkog iskustva koje smo upravo prošli i koje nas je, shvatamo, obeležilo dublje nego što je roman od stotinak stranica to obećavao. Samo je nekoliko stranica potrebno da Đurovićeva rečenica obuhvati čitaoca, da ga obmota kao što zmija Ka obmota Moglija, da ga ušuška u svoje prevoje, posle čega se gubi sve osim retkog čitalačkog zadovoljstva. Setićemo se dugih Pekićevih rečenica iz Hodočašća Arsenija Njegovana, koje nas drže po nekoliko stranica, Markesove Jeseni patrijarha, ili svih onih nezaustavljivih Foknerovih kaskada, a Đurovićeva rečenica toliko je gipka da šavova gotovo nema.

Sampas

Pripovedača – koji neguje značajnu distancu prema svetu i solidan odmak od sebe samog – i njegovu privlačnu devojku zatičemo na Adi Bojani otkud će, posle jutarnjeg kupanja i obilnog doručka, magistralom krenuti prema zapadu. Prvo zaustavljanje događa se, kako pripovedač kaže, u “buragu Budve”, gde na autobuskoj stanici par prisustvuje mučnoj, brutalnoj sceni u kojoj na svaki način odvratni vozač, doslovno, udarcem izbacuje staru ženu iz autobusa, naočigled čitave stanice koja gleda svoja posla. Ta scena neće doprineti poboljšanju njihovog raspoloženja, tim pre što će, istog časa, početi da ih proganja krivica. Sledeće zaustavljanje je u propaloj magistralnoj kafani gde će biti prinuđeni da odslušaju mračni i očajnički monolog gazdarice o muci, jadu i sveopštem besmislu života. Potom kreću u zaleđe, u selo imena Sutvara gde je rođena i sahranjena devojčina majka, da bi doživeli susret dostojan Pedra Parama Huana Rulfa: dvoje usamljenih, utvarnih ljudi, čuvari crkvenih ključeva, i sami se drže na razmeđi života i smrti i kao da svakim svojim korakom prelaze iz jedne stvarnosti u drugu. Raspoloženje se unekoliko popravlja kada na skrovitoj plaži upoznaju dva zgodna momka od kojih je jedan slepi paraolimpijski šampion. Mračni dan prelazi u razuzdanu noć ispunjenu alkoholom, drogom, noćnim kupanjem, pričama barmena Bata i sumanutom veselošću koja, međutim, više liči na pokušaj da se eskivira stvarnost. Pripovedač ipak zadržava prisebnost, makar u toj meri da, za razliku od razvaljene devojke, uočava šta se događa oko njih. Tu će se upriličiti još jedan važan susret o kome, međutim, nećemo na ovom mestu kako bismo čitaocu ostavili prostor da se sam nosi s iznenađenjem. Pred zoru devojka zaspiva, a pripovedač u sebe unosi značajnu količinu droge kako bi izdržao vožnju do Podgorice. Na tom mestu roman menja ton i postaje refleksivniji, ali na način poezije: dok vozi put Cetinja pripovedač je suočen sa sobom i perspektivom skorog susreta s roditeljima. Sledi sjajna epizoda s cetinjskim penzionerima koji, uprkos ćutanju pripovedača, deluje kao bučan sudar dva sveta. Potom Podgorica i, na kraju, sampas.

Sampas je reč koja nam se odnekud čini poznatom, ali već površno internetsko istraživanje upućuje na složeno poreklo reči i njeno ne baš stabilno značenje, te ćemo je, za ovu priliku, razumeti kao lutanje. Utoliko se roman Ilije Đurovića može čitati i keruakovski kao svojevrsni “roman na putu”, ali ta vijugava, divna, neprekinuta rečenica, kao i sav mrak koji se oslobađa u mučnim susretima – da ne govorimo o uskim i zakrčenim putevima, o brdima i planinama koje pritiskaju sa svih strana – ipak upućuju na kontekst bitno drugačiji od onog Keruakovog, iako je, naravno, i ovo roman o pokušaju da se dosegne, a možda i živi (nekakva) sloboda.

Nesvakidašnji tekst ispisao je Ilija Đurović i to ne samo zbog toga što je čitavu priču spakovao u jednu rečenicu, već upravo zbog savršenog osećaja za ritam, za sliku, za jezički obrt, a naročito za meru koju ovaj lepi tekst neće narušiti ni u jednom trenutku.