O poeziji Dejana Kanazira, Mirka Kekića i Lazara Prendovića
Nova poezija je uvek sva u vrenju, često više u slutnjama, mogućnostima i obećanjima nego u ostvarenjima. Poslednjih godina ona se vratila u javne prostore, pre svega zahvaljujući svojoj kompatibilnosti sa dinamikom društvenih mreža. Nedavno se na jednom uticajnom portalu, inače ne previše naklonjenom kulturi, moglo pročitati da je “poezija ponovo u modi”. Ta konstatacija, iako u osnovi tačno određenje jednog književnog stanja, došla je zapravo pomalo post festum. Kao da je vrh tog lepog talasa počeo lagano da se spušta i primiče obali.
Rečeni talas doneo je sa sobom nekoliko zanimljivih fenomena, o kojima je malo ili nimalo pisano, a čiji značaj bi potencijalno mogao biti dalekosežniji nego što na prvi pogled deluje. Najpre, u javnost su se vratili pesnici, odnosno, same autorke i autori postali su trendseteri čije mišljenje na razne teme izgleda da nešto znači; potom, poezija se ponovo kupuje, čita i sluša uživo; konačno, upadljiv je nedostatak kritičko-esejističkih tekstova koji promišljaju i vrednuju novu poeziju, njene forme, teme i svetonazore; rečju: koji tumače šta nam nova poezija govori o svetu u kojem nastaje. Takođe, važno je naglasiti još jednu promenu koja je počela da se odigrava mnogo ranije, ali koja je postala naročito očigledna u godinama oko pandemije: nova poezija je po pravilu vezana za alternativne kulturne prostore.
Ovo je postalo vidljivo posebno u Beogradu koji, ako se izuzme Dom kulture Studentski grad, smešten na obodu grada, uz sporadične programe u Parobrodu i Narodnoj biblioteci Srbije, već godinama unazad praktično nema nijedan relevantan zvanični književni prostor (samo teške neznalice bi nedavna oslobađanja Studentskog kulturnog centra i Kulturnog centra Beograda nazvale hirom dokone omladine), dakle, javno mesto na kojem je moguće čuti nove pisce, slušati o novim knjigama i gde upućeni sagovornici raspravljaju o relevantnim književnim temama.
U tom i takvom kontekstu, književne radionice i večeri u klubovima u Cetinjskoj ulici postaju alternativni univerziteti, kulturni centri i tribine u kojima se rađa nova poezija. Ona se donekle može razumeti kao nastavak onih slobodnih umetničkih praksi koje je prethodnih decenija negovao projekat “Pesničenje”, ali ipak s izvesnim razlikama. Većina autorki i autora, naime, kao da profesionalnije posmatraju poeziju i književnost, pohađaju pomenute književne radionice (najpoznatija, najstarija i najuticajnija je ona kod Zvonka Karanovića) i potom objavljuju knjige u renomiranim edicijama za prve knjige, ali i kod takozvanih ozbiljnih izdavača.
DEJAN KANAZIR
Jedan od paradigmatičnih predstavnika ovog novog talasa jeste Dejan Kanazir (1997), čije se ime zavrtelo na večerima nove poezije zahvaljujući brzim, energičnim, “šarloakrobatskim” pesmama i efektnim nastupima. Njegova prva knjiga Ništa se ne dešava utorkom uveče (2019) već u uvodnoj pesmi “Buđenje Šarl’A” daje sažetak svoje poetike i pobune: “vikao je/ i ništa/ tih pust pepeo// ništa se ne pomera/ Šarlo je i dalje Šarlo/ to stoji/ ali on sada// budiiiiiii seeee!/ Šarlo ima 18 jebenih godina/ i ne zna šta radi/ za jebeni maturski ispit/ sada radi kao kasir i voli/ voli jako// zaista/ verujte Šarlu kada vas voli/ on ima lepe crte lica/ budan/ ali bezuspešno ljubi// jebi se, Šarlo, bio si heroj/ sada si samo glas”. Odnos prema nasleđu “Šarla akrobate”, bendu čija muzika, stihovi, stav i svetonazor predstavljaju praktično neupitnu vrednost naše (urbane) kulture – anksiozan je i ambivalentan, u skladu sa pesnikovim (tadašnjim) godinama i stvaralačkim nagonom: od beskrajnog divljenja, kada se tuđim, dakle Šarlovim rečima objašnjava sopstveni život, pa do potpunog gnušanja (“jebi se”). Ovde je važan sam kraj: “sada si samo glas”, koji zapravo znači stavljanje života iznad umetnosti, i to je ideja koje se Kanazir drži u svojoj poeziji.
Ovo je poezija za čiji estetski status garantuju autentičnost i spontanost umetničkog gesta: u kratkim, prividno ili zbilja nevešto uobličenim pesničkim slikama (“dan je težak// paracetamol// ujutru se budiš u podne/ podne je kao svaka noć”), često samo parčićima, ostacima slika, prikazane su adolescentske muke lirskog junaka, njegova tumaranja opskurnim gradskim prostorima, anksiozni napadi, iskustva iz bolnice (“nisam pisao tamo/ cimer je bio šizofreničar/ smejao se/ i govorio sam sa sobom”), ljubavni susreti (po pravilu nesrećni ili pomalo zaumni), susreti sa neobičnim ljudima, susreti sa samim sobom (“rikošet ničega odbija se/ o ormar/ i pogađa me pravo u srce”). Iako pojedine pesme, a naročito brojni detalji u knjizi deluju odveć lično i nejasno, oni zapravo dobijaju nešto nalik na značenje u kontekstu celine knjige. Upravo ta samoukost, pankerska drskost i duhovitost, autsajderska iskrenost, ali istovremeno i trapavost, lomljivost, nekakva samozaturenost u sopstvenom životu, razlozi su kultnog statusa ove knjige.
U svojoj drugoj knjizi Ljudi koji skaču na haube (2021), i još naglašenije u trećoj, Neonska plaža (2023), okvir i doživljaj sveta ostaju na prvi pogled isti, ali sama promena ritma, iz eksplozivnog u nešto razuđeniji, potom, nasuprot sintagmama, hirovitim prekidima i krikovima u prvoj, uspostavljanje celovitih rečenica kao mere govora, pa onda narativnija struktura pesama, te na kraju, na tematskoj ravni, naglašeniji fokus na ljubavnim i međuljudskim odnosima, na zbrkama koje vladaju u njima, različitim identitetima lirskih junaka, koji pak nameću i pretapanje lirskih prostora (Beograd/San Francisko) – sve to, i još ponešto, pokazuje složenije, ambicioznije namere ovog pesnika, uprkos mestimičnim nedorađenostima i iskliznućima.
MIRKO KEKIĆ
Mirko Kekić (1996) objavio je knjigu Bugi–vugi predgrađa (2020, a potom remiksovano izdanje pod naslovom Do pupka u predgrađu 2024), u kojoj se bavi sličnim mladalačko-ljubavnim temama kao i Kanazir, ali sa nešto većim fokusom na detinjstvo i dečaštvo, a stilski u potpuno drugom ključu. Kekićeve pesme su narativne, motivski zaokružene i jezički doterane, a na stilskoj ravni predstavljaju poetizaciju pojedinih događaja, doživljaja i utisaka iz života lirskog junaka, njegovo odrastanje u malom gradu, godine učenja, studentsko doba. Taj lirski junak je distanciran, vickast i radoznali posmatrač sveta, koji se uzdržava od zaključaka i često pušta druge da sami govore (dijalekat, sociolekt gradske omladine, različiti idiolekti), što sve doprinosi ubedljivosti, utisku o “istinitosti” ove poezije. Istovremeno, Kekić ima sluha i za modernije poetske obrasce (“Prokrustova postelja”, na primer), kao i za složenija motivsko-značenjska istraživanja u književnim i uopšte kulturnim dijalozima koje vodi sa piscima, umetnicima i delima iz nasleđa. U jednoj od najboljih pesama ove knjige “da, pošao sam” (u prvoj verziji “Da, pošao sam da te jebem”), pesnik vešto kontrastira lirsko-sentimentalni doživljaj sveta, katkad dolazeći do same ivice karikaturalnog, kontrastira lirsko-sentimentalni doživljaj sveta sa telesnom žudnjom mladića čija ispovest podseća na sve mladiće sveta, na svim meridijanima: “stiže leto/ kazaljke, između naših reči, trome su taman dovoljno/ sve plavo što sam i imao reći čula je poneka bivša/ i samo su zore bolne i rumene/ to tek devojčice, od lipa snene/ ne znaju zašto ih mami/ kiša// da/ pošao sam da te jebem/ prošao ulicom tiho, mesečarski/ ko sasvim dirljivi ubica u suton/ šumele su krošnje pokisle/ i predvečerje mrko, ko ton/ raštimanog kontrabasa// išao sam, nasmešen/ a jedan od dečaka što prose/ smucajući se po modrim senkama ulice/ pogledao me je značajno – kao neko stran, neko moj/ namignuo sam mu, u stilu/ da, pošao sam da je jebem/ to je slutnja koju si s mlekom pokupio/ i čekaš neki april da se setiš (…)”.
LAZAR PRENDOVIĆ
Na sasvim drugom kraju poetičkog spektra nalazi se poezija Lazara Prendovića (2000), koji je za svoju prvu knjigu Smeh iz tame (2021) dobio Brankovu nagradu, dok je, upravo ovih dana, za drugu knjigu, Osvajanje zabavnog parka (2024), dobio nagradu “Aladin Lukač”. Prendovićeva poetika bi se mogla odrediti kao nadrealistički pop: zaumno, hirovito-asocijativno, snoliko umrežavanje prizora iz života običnog gradskog mladića, metaforički i jezički inventivno i obogaćeno iskustvom pop kulture. Pod potonjim se ne misli samo na muzičke i filmske reference (“Hvala Velvet Andergraundu”, “Jutro sa Dženis”, “Uho Odri Hepbern cveta pod Alpima” ili “Pričajuće Glave”), već pre svega na jezičko-stilska sredstva kojima se dočarava specifično osećanje sveta koje karakterišu usamljenost, neprilagođenost, trošnost tela (poročnost), potom začudno doživljavanje svakodnevnih životnih situacija i, barem kada je o Prendoviću reč, iznad svega – ritam. Kao protivteža halucinantnosti i otvorenosti pesničkih slika, stoji čvrsta formalno-strukturna ravan: obe knjige imaju po 42 strogo raspoređene pesme (4 ciklusa u prvoj, sa 11+10+10+11, i 3 po 14 pesama u drugoj), kao što su i u samim pesmama stihovi u velikoj meri metrički ujednačeni.
Pesme su ujednačene i na stilskoj ravni, te stoga i na kvalitativnoj nema većih iskakanja. U uspelije spada pesma “Dodiri deset svitanja”: “pod tvojim noktima/ vire plava sunca/ sporo izvlače nož tame/ zariven u moj vrat// dok saksofon podvriskuje/ pernata silueta/ ukočenom glavom/ prati naš ples// nad kartonskim gnezdima/ zalepršale su ruke/ i kljunovi ljudi/ postali su trube”, u kojoj se doživljaj muzike spaja sa doživljajem gradskog jutra, a čitav prizor, na drugoj, višoj ravni, proizvodi neobično i neuhvatljivo osećanje lepote sveta.
Sva tri pesnika o kojima je ovde reč paradigmatični su sudeonici nove scene, čiji su obrisi skicirani na početku, a njihova poezija ilustracija je komešanja karakterističnog za svaku mladost. Oni, svakako, nisu jedini, niti su ovde predstavljeni zato što su najbolji, već možda najpre zato što knjige koje su do sada napisali jesu slika mesta i vremena u kojima su nastale.
Živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine. Najnoviji primer je Narodno pozorište u Beogradu
Narodno pozorište ima nov Pravilnik o radnoj disciplini koji se od prethodnog razlikuje samo po članu kojim se definiše kazna zbog javnog izražavanja političke opredeljenosti. Kazna je otkaz
Jelena Gvozdenac Martinov direktorka Narodnog muzeja u Zrenjaninu, odlučila je da likovnim umetnicima oduzme prostor Galerije. Bez objašnjenja. I to u vreme dok je Zrenjanin prestonica kulture
“Samo u završnoj fazi ‘trke za Trst’, od 1. ožujka 1945. do završetka operacija, Jugoslaveni su imali oko 2000 mrtvih i ranjenih. Impresivna je i količina naoružanja: 366 topova, 622 minobacača, 80 tenkova, haubica i oklopnih vozila, te 4184 mitraljeza i puškomitraljeza. Četvrtom armijom zapovijedao je general Peko Dapčević, a među vojnicima su bili i oni koji će kasnije ostvariti važne karijere, poput Milke Planinc i Većeslava Holjevca”
Upravo stoga što je bio, ili se znao nametnuti, kao odjek zajedničke ideologije (kako u “karađorđevićevskoj”, tako i u Titovoj Jugoslaviji), Andriću je bilo “dozvoljeno” odabrati kome i kako pripada. Jednostavno je bio osoba takva kova i stoga mu je kao “zajedničkom jugoslavenskom duhovnom blagu” uspje(va)lo biti “i njihov i naš”, što Desnici, također klasiku hrvatske i srpske, dakle jugoslavenske, ali nedvojbeno i svjetske književnosti, nije bilo dozvoljeno
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
