Nova Atlantida

Ovih dana navršava se dve decenije postojanja „Pisma“, jednog od najznačajnijih književnih časopisa na ovim prostorima. Istovremeno, Prosveta uskoro objavljuje Izabrane pesme Raše Livade, pisca, urednika „Pisma“, antologičara i prevodioca, što je i povod za ovaj razgovor.

„VREME„: Dvadeset godina postojanja časopisa za svetsku književnost „Pismo“ izgleda kao svojevrstan fenomen. Da li je „Pismo“ zapravo neka vrsta relikta jednog vremena normalnosti, kada su vladali drugačiji uslovi života?

RAŠA LIVADA: Jedan mavarski pesnik je rekao: „Niko fatamorganu nije video dva puta“. Ja bih dodao da onaj ko kaže da ju je video, nije je video nijednom. Inače, nikada nisam mislio da postoje vremena normalnosti, jer moj život nije bio normalan, moja saznanja, iskustva, lektire nisu bile u saglasju, već uvek u raskoraku i nesporazumu sa vremenom i okolinom, tako da raspolućene svesti i srca polako nestajem. Ali, sećam se da je od osnivanja 1985. pa do rata, po anketama, recimo zagrebačkog „Poleta“, to bio najpopularniji književni časopis u Jugoslaviji, iako je izlazio na ćirilici. Verovatno je činjenica da je moj časopis informativno-obrazovnog karaktera, bez domaće politike i pisaca, sa mnogo celih romana, zbirki priča i pesama, stranih drama, sa mnogo novih imena iz celog sveta, ali i neprevedenih klasičnih dela, dosta filozofskih, visokoteoloških, istorijskih i psiholoških tema, doprinela danas nezamislivom tiražu od tri hiljade primeraka. Naravno, vrednosti ujedinjuju ljude, kao i san o dalekim kulturama, nepoznatim inspiracijama i bekstvu od stvarnosti.

„Pismo“ je imalo svojih uspona i padova, ali je njegovo izlaženje i u najgorim vremenima bilo dokaz da postoje male oaze koje nikada nisu izgubile svoj vrednosni sistem. Odakle je izvirala snaga ovog časopisa da stalno drži otvoren prozor prema onome što se dešava u svetskoj književnosti?

Po temperamentu sam melanholik, a po uverenjima pesimista, i za sve što se ovde događalo mislim da je moglo biti sto puta gore, a da nam je bog podario život ne samo da zapamtimo i nastavimo ono što su radili najbolji među nama, već da ponešto obavimo od onoga što oni nisu stigli. Svestan da je to pomalo pretenciozno, osnovao sam šest časopisa, dakle najviše u istoriji srpske periodike, i napravio dve, nažalost jedine u nas, antologije modernog svetskog pesnistva, a snagu sam našao u hiljadu mojih saradnika. To su svi naši najbolji prevodioci, profesori univerziteta, domaći i strani pisci, urednici drugih časopisa i listova. Dakle, ono staro pitanje da li je Aleksandar sam osvojio svet? Breht tvrdi da mu je sigurno neko pomogao. Šalim se, ali verujte da je bilo lako i lepo napraviti „Pismo“ mada je to bio najmanji problem. Najteže je bilo održati časopis.

Kako ste to uspeli?

Beograd je decenijama bio buktinja slobode u Istočnoj Evropi. Sva istočnoevropska i „nesvrstana“ književnost prvo je dolazila kod nas, pa je onda išla na Zapad, dok je veliki deo zapadne misli prvo bio „čekiran“ u Beogradu, pa tek onda odlazio na istok. Naš prosečan čitalac bio je solidno informisan o svim značajnijim tokovim i ličnostima savremene kulture. A oni koji su pratili našu periodiku, mogli su da steknu kvalitetniju sliku stvarnosti od mnogih u tzv. kulturnim centrima sveta. Naše izdavaštvo, iako radoznalo, bitno je zaostajalo za časopisima iz komercijalnih i političkih razloga, što je i danas slučaj. Nema neke književne, umetničke, društvene ili političke pojave koja nije začeta u srpskoj periodici. Izdavaštvo i mediji su kasnili, ali stizali su baš onda kad se plaća. Istinsko kritičko mišljenje bilo je u malim tiražima, ali je postojalo. Danas se pozitivno mišljenje o predstavi ili filmu u medijima uračunava u troškove pripreme. Zato mislim da je greška spojiti medije i kulturu u jedno ministarstvo, koju redovno prave svi revolucionari, jer tako dobijaju ministarstvo propagande. Ako naše vlade decenijama već daju 90 odsto para na TV, pozorište i film, a pri tom nemamo ni program, ni film, ni dramu, tako da u svetu niko ne uzima ozbiljno originalnost u tim oblastima, a za sve ostalo se izdvaja deset odsto, od čega najmanje za knjige i časopise, to onda znači da našim političarima ne treba ozbiljno kritičko promišljanje, već da glumci i novinari dobiju izbore umesto njih. Toliko o opstanku, a otvorene prozore prema svetu od Vuka pa do danas, držali su svi koji se sveta ne boje i ne ogovaraju ga, već od njega uče. Moje kolege urednici i ja, koji objavljujemo stranu književnost, ne činimo to samo da bi pratili događaje već da defrustiramo naše pisce koji su dokazali da mogu ravnopravno da učestvuju u stvaranju moderne književnosti.

Stiče se utisak da časopisi kao „Pismo“ počivaju isključivo na ličnom entuzijazmu urednika i saradnika. Koliko to predstavlja veći teret odgovornosti, nego kada bi iza tih projekata stale određene institucije?

To je žalosna činjenica. Entuzijasta je svugde pogrdan izraz sem kod nas. Mislim da treba prepisati logiku civilizovanog sveta, gde opštinski, gradski i državni budžeti štite elitnu kulturu od tržišta. Pogotovo u jednoj polupismenoj sredini posle rata. To bi Tišma nazvao iracionalnim stanjem svesti, a on je najveći generator kiča, jer rat je kič sam po sebi. Ovaj rat nas je unazadio na način koji ne poznajemo. Manje fizički i materijalno,više moralno. Naša kultura, tradicija i poimanje stvari postali su sumnjivi i ne tako lako prihvatljivi. A stvari nisu završene, velika iskušenja nas čekaju. Popravni dom, zatvor ili beg u iracionalno, mislim na mogući građanski rat. Veliki deo inteligencije, pošto nema ništa sem nacinalnosti, navalio je na srbovanje kao kurva na štanglu, i čeka da neki političar ubaci evrić.

Ako im daju malo više, kreću i antisemitske izjave, kratkodlaki regruti raznih partija ispisuju grafite, knjižare se pune desetinama naslova protiv braće Jevreja. Kako je moguće da se to toleriše u Srbiji? Uvek se znalo da ko priča protiv Jevreja, ili nije Srbin ili je školovan u Nemačkoj, Rusiji, Poljskoj i nekom jezuitskom manastiru, u svakom slučaju – da je provokator. Ali nije više tako, jer je naše školstvo neko očistio od istine. Nigde ne piše koje je vere Lević, službenik Ministarstva finansija Srbije, koji je iz srušenog Beograda u Prvom svetskom ratu spasao, i preko Albanije preneo do Soluna, Miroslavljevo jevanđelje. Gde su tekstovi o Jevrejima koji prave fišeke i topove za ustanike, gde je tekst o pioniru cionizma rabinu Alkalaju koji sa Dorćola poziva svoju braću po svetu l835. da se ugledaju na Karađorđa? Ko obilazi groblja palih jevrejskih vojnika i oficira u svim našim ratovima, da li će Srpska akademija nauka i umetnosti objaviti odgovor velikog rabina Albale na molbu Pašića da američki Jevreji podrže njegovu viziju Jugoslavije, garancije koje daje, i obećanje da će doći na čelo Jevrejske zajednice, kao što je i učinio. Orginal tog pisma lično sam predao arhivi ove kuće iz zaostavštine pokojnog predratnog predsednika JAZU-a Gavre Manojlovića, vizantologa. Zašto niko ne obeležava godišnjicu Teodora Hercla, osnivača političkog cionizma, koji nadahnut idejama rabina Alkalaja i srpskih ustanika kreće u ostvarenje svog sna. I njegovi roditelji su Zemunci. Koliko pisaca, koliko lekara, koliko graditelja, trgovaca, koliko truda i žrtava su uložili u ovu zemlju, da bi sada profesionalni Srbi plašili ovih preostalih hiljadu-dve staraca? Pa jedina zemlja koja je uspostavila diplomatske odnose sa nama, kad su drugi polako odlazili, bio je Izrael. Ovo je samo primer haosa u kojem živi naš narod, koji ima težu geografiju od istorije, a istorija nije bila laka, i još uvek je nema u školama.

Dok ste gajili široku otvorenost prema svetskoj književnosti, što je dovelo do vaših antologija, niza priređenih knjiga i edicija, sazvežđa časopisa oko „Pisma„, postajali ste zatvoreniji kao pesnik. Šta je razlog vašem zazoru od objavljivanja?

Čemu pesnici u oskudna vremena, rekao bi Helderlin. Spadam u pesnike koji malo objavljuju jer mi se često ne sviđa ono što napišem, a i ono što sam objavio moglo je biti kraće. Ali, pošto mojih pesama nema u knjižarama, a nalaze se u svim antologijama srpske poezije u nas i u svetu, dakle na petnaestak jezika, pa i nekoliko knjiga u inostranstvu, Prosveta će idućeg meseca objaviti moje Izabrane pesme. Inače, rad na antologijama uverio me je da pesnici koji bitno utiču na razvoj pesničke umetnosti imaju vrlo malo knjiga, maniristi mnogo više, epigoni, razni trubaduri i trkači za penzijom, najviše. Jedan od najvećih i najuticajnijih pesnika XX veka Kavafi, za života nije objavio nijednu knjigu. Ja se nadam da ću objaviti još koju.

Fraza o pesnicima koji anticipiraju budućnost već je dobrano olinjala, ali vi ste zaista davno pisali o sudbini srpskog naroda koji gradi kuće na prometnim drumovima i posledicama totalitarnih režima. Da li su pesnici možda samo pažljivi čitaoci istorijskih spisa, a ne vizionari?

Tačno je da je tema moje knjige Atlantida bila vizija rušenja komunizma, jer je komunistička ideja jedan pesničko-filozofski san, za koji su i sami komunisti govorili da mu treba težiti, svesni da je neostvariv. Kataklizma nije još završena, a iz pene se pomalja nova Atlantida, veličanstvena, mlada i lepa Amerika, i kao svaka lepojka, oslanjajući se na prirodno pravo, traži da je zovemo: jedina moja. U knjizi Karantin, koja za pozornicu ima Zemun, pišući o njegovoj istoriji, ispalo je da pišem o budućnosti Srbije. Pošto sam karlovački đak, hteo sam da prikažem to nastajanje naše građanske, nacionalne i evropske svesti, jer manje-više sve se stvorilo na relaciji od Dorćola do Fruške gore. Tu je Vuk zabeležio narodne pesme, Zemunci su osnovali naše novinarstvo, bibliotekarstvo, i napisali Ustav, sagradili Sabornu crkvu i hram. Na toj relaciji su školovani pisci, pesnici, slikari, tu su oživeli crkva i štamparije, tu se rađala svest o Srbiji kao delu evropske familije, koja je od Isidore Sekulić i drugih opstala do danas. Ali, u toj borbi, stalno se otvara i zatvara karantin zvani Srbija i moj Zemun. Zato mi je žao što je jedan od najvećih kulturnih centara naše zemlje tako strašno oklevetan u svim medijima sveta kao centar kriminala. Taj zemunski klan u kome nema nijednog Zemunca, u svesti naše dece ostaće okuženo mesto, u kojem žive najgori Leskovčani, Smederevci, Valjevci, Novosađani i ostali.

Političari i novinari su se ogrešili o Zemun, trebalo je da govore „srpska mafija“. Čak je i „naša mafija“ precizniji izraz.

Mada su čitaoci „Pisma“ ostali u dosluhu sa svetskom književnošću, sama Srbija proteklih godina nije u najboljim odnosima sa svetom. Ko je tu koga izneverio?

Mi smo se borili i svet nas je priznao nekoliko puta. Borbu smo zapamtili, ali smo zaboravili ko nas je priznao. Andrić je negde napisao da je zahvalnost biljka koja kod nas retko uspeva, sporo raste, retko cveta, a kad procveta, brzo vene.

Da li u ispravljanju tog nesporazuma uopšte može da pomogne uzajamno upoznavanje kroz književnost? Da li jedna takva potreba osigurava sigurnu budućnost za „Pismo„?

Naravno, i pre svega, kroz umetnost i trgovinu. Po meni, prevodioci su tvorci naše civilizacije. A budućnost „Pisma“ je neizvesna. Kako koja vlast dođe, prvo istera „Pismo“ na ulicu. Ovo nam je šesti put. Vida Ognjenović nas je primila u zgradu pozorišta u Zemunu, a Madlena izbacila iz svoje kuće. Ne zameram joj, sama je adaptirala zgradu, sama daje nagradu za prevodilaštvo u Parizu. Uostalom šta će joj PEN, poezija nije više olimpijska disciplina, tako da jubilej „Pisma“ slavim na ulici, tamo gde je časopis i osnovan.