Treperenje srca iz naslova ovoga teksta nije ljubavne prirode, nego je posledica obustavljenog dotoka krvi u srce. Pošto nema više šta da pumpa i ispumpava – pošto je prazno – srce više ne kuca i sada samo podrhtava. A onda stane. U medicinskom žargonu treperenje srca zove se fibrilacija, a kada dođe do toga, ovaj se čudni mišić budi iz opasnog dremeža brutalnim udarcima pesnicom u grudi ili strujnim udarom (defibrilacija). S tim u vezi, scena je sledeća: u sali za kateterizaciju srca Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije, kardiolog doktor Predrag Mitrović (koji se zove isto kao i pisac romana Pun pansion), zajedno sa svojim kolegom doktorom Vladom Vukčevićem (koji se zove isto kao vrhunski kardiolog sa Urgentnog centra), pokušava da održi u životu izvesnog Dragana Sikiricu, kome srce često počinje da treperi. Kad god mu srce zaigra, pacijent se onesvesti i počinje da sanja, a doktor Mitrović ga u život vraća strujnim udarima. Problem je, međutim, što Sikirica ne zna šta mu se dogodilo i ne zna gde se nalazi, te kad god je pri svesti, odbija da se uključi u realnost. Umesto da miruje i pusti doktore da mu urade kateterizaciju – dakle, da „produvaju“ krvne sudove i ugrade mu stentove, čime bi obezbedio dotok krvi u srce, te bi ono prestalo da radi na prazno i ponovo počelo da kuca, da se grči – Sikirica se otima i hoće da ide kući, ali kad god krene, srce mu zaigra i on se onesvesti. Potom ponovo sledi strujni udar. Situacija je, dakle, dramatična, čovek je u životnoj opasnosti – više je s one nego s ove strane – opis je precizan, a čitalac urla od smeha. Šta, dakle, nije u redu? Zapravo je sve u redu (osim kod doktorovih pacijenata), jer Predrag Mitrović, pripovedač, onaj koji za sebe tvrdi da je, u stvari, roker, a medicina mu dođe kao hobi, taj Predrag Mitrović odličan je pisac, a odličnim se naziva onaj pisac koji, što bi rekao Aristotel, poznaje meru. Dok se smenjuju scene koje bi nas, u takozvanoj stvarnosti, ostavile bez spokoja i bez sna, mi se odvaljujemo od smeha jer ovaj roman izraz je duboko proživljenog iskustva i spisateljskog talenta što dobro složenim rečenicama – tom merom unutar mere – zahvata to iskustvo i, dok je još toplo (kao srce), dok još pulsira (kao srce), baci nam se u lice. Ume smeh da nam zastane u grlu, pa moramo da ga progutamo, ali ko god ne shvata da smrt i smeh nisu na suprotnim stranama (životnog) spektra, nego da, smešani poput plave i žute, daju novu boju takozvanom životu, taj neka ne uzima ovu knjigu u ruke.
Neveliki roman Predraga Mitrovića nije složene strukture: najveći deo pripovedanja dolazi nam iz perspektive lekara-pripovedača i opisuje, iz sata u sat, noćna dežurstva na tri različita odeljenja u Urgentnom centru: noć u prijemnoj ambulanti, noć u sali za kateterizaciju i noć u koronarnoj jedinici. Ako pribegnemo poređenju, mogli bismo reći da je reč o kružnoj strukturi nalik Danteovim krugovima pakla: čekaonica je nešto poput čistilišta, a ambulanta, prvi krug pakla, mesto na kojem se obavlja odabir slučajeva (trijaža). Ima tu svega i svačega, od umišljenih bolesnika, preko onih koji su na pogrešnom mestu (dakle, imaju šansu da odu i u raj), kriminalaca, nasilnika i policajaca, mentalnih bolesnika, do ozbiljnih slučajeva. U paklenom tempu smenjuju se najrazličitiji slučajevi i najsumanutija ponašanja, dobijamo opis srušenog zdravstvenog sistema koji se održava samo zahvaljujući grupi posvećenih lekara-manijaka, ne zna se koja epizoda je smešnija od one druge (pri čemu ništa nije smešno), a da, u osnovi, ako već imamo nesreću da živimo na ovom mestu i ako smo bili dovoljno nesrećni da prođemo kroz Urgentni centar kao pacijenti ili kao pratioci, savršeno dobro znamo o čemu Mitrović piše. Setićemo se, naravno, da nam tada ništa nije bilo smešno. U drugom krugu pakla, u sali za kateterizaciju, pripovedni se postupak menja utoliko što se sada borba dvojice lekara, medicinskih sestara i medicinske braće, prepliće sa snovima i sećanjima čoveka čije srce otkazuje poslušnost. Koronarna jedinica, međutim, u koju se dovoze ljudi kojima život visi o koncu, samo je srce pakla. Tu se susrećemo s likovima koji buncaju, koji pričaju viceve, koji se bune, koji fantaziraju, koji se plaše ili se igraju junaka, koji psuju i prete, i koji, pred očima drugih pacijenata, uprkos žestokoj borbi medicinskog osoblja, umiru. Borbu za život ljudi nazvaće pripovedač Mitrović stavljanjem noge u vrata koja vode na drugu stranu. Ako uspe da nogu smesti tako da se vrata ne zatvore – uspeo je. Ali može i da ne uspe.
Postoji još jedan tok ovog neobičnog (i, ponovimo: odličnog) romana koji bi, budući da tekst gazi začudnim tempom, mogao da nam promakne. Dok je pripovedač u sebi neretko grub, gotovo uvek ironičan, na neki način odmaknut od onoga što se stvarno događa – jer, kako drugačije opstati u onome što bi nas civile izulo iz cipela posle dva minuta? – ono što pripovedač izgovara potpuno je drugog registra: ljubazan je i smiren koliko to može biti. Sve dok ne popizdi. Ali i tada je precizan. Da, ume da prsne. Da, ume da odvrati pacijentu. Da, ume da bude grub. Ali ni tada, čak ni tada, čak ni kada se susreće sa neizlečivim kretenima i kretenkama (u mentalnom, ne fiziološkom smislu), neće izaći iz svoje uloge. Nije, međutim, ovde reč o tome da ima svakakvih lekara: nesavesnih, beskrupuloznih, glupih, nekompetentnih. Lekarska se populacija, utoliko, ne razlikuje od nelekarskog življa. Ovde je reč o nekim lekarima, nekim medicinskim sestrama i nekoj medicinskoj braći, kojima, koliko god to zvučalo neverovatno, reči onog starog Grka, Hipokrata, i dalje nešto znače.
