Budući da sam temeljna žena (u svakom smislu) moram prvo da napišem da mi, još od kako se pojavio algoritam (ili šta li je već) pod nazivom ChatGPT, smeta to što ga nazivaju inteligencijom. Svi znamo šta je inteligencija, dakle sve suprotno od onoga što taj algoritam jeste. Još mi je gore što ga nazivaju veštačkom inteligencijom, kao da je inteligencija materijal za haljinu, pa volj’ ti lan volj’ ti poliakril, shodno preferencijama i finansijskim mogućnostima. Još nisu uspeli da proizvedu ni veštački krompir ili paradajz (mada su u slučaju paradajza došli prilično blizu), a inteligenciju kao jesu?! Ma da li će biti baš tako?
Druga stvar koja mi smeta u vezi s tim algoritmom jeste priča o tome kako će on uzeti posao mnogim ljudima. A moje pitanje, kao i pitanje mnogih na ovoj planeti, glasi: a šta ćemo onda sa tim mnogim ljudima? Na Zemlji je ljudi sve više, a ispostavlja se da će poslova biti sve manje, pa me zanima pita li se neko kako će ovaj svet tada izgledati. Da ne pričam o tome koliko je to plodno tle za sve moguće teorije zavere, u najmanju ruku.
Treće, smeta mi što nema apsolutno nikakve kriterijume (što je dokaz da nije inteligencija, inteligencija ume, za početak, da odvoji bitno od nebitnog), od onih najelementarnijih (na primer, da pri odabiru informacija odvoji relevantne izvore od nerelevantnih) do moralnih. Pa će tako, ako mu to naredite, napraviti video-klip u kojem će nekog posve nedužnog čoveka predstaviti kao masovnog ubicu ili, šta-ja-znam, konzumenta prostih šećera, ne pitajući se da li ovaj to zaista jeste i zašto to od njega tražite (pitajte Željka Mitrovića koliko je to dobro!) Ali o tome je već puno pisano.
NEPOGREŠIVO GREŠI
Elem, da pređem na svoje iskustvo sa dotičnom alatkom. Kada je postala dostupna širokim narodnim masama, naravno da sam, kao i mnogi drugi, počela da se igram njome, čisto da vidim šta će se desiti. I nije se desilo ništa pametno ni dobro. Nisam računala, ali neću preterati ako kažem da je barem 80 odsto informacija koje sam od nje dobila bilo netačno ili izmišljeno. To jest, delovalo je izmišljeno, pošto ona nije u stanju da razmišlja pa samim tim ni da izmišlja. Najčuveniji rezultat tih mojih istraživanja jeste sada već legendarni tekst Teofila Pančića “Na vest o mojoj smrti”, objavljen u dnevnom listu “Danas”, pa kome je do detalja, ima ih gde pročitati. A pitanja koja sam postavljala nisu glasila “koliko ima zrna peska na planeti Zemlji?” ili “koliko anđela stane na vrh igle?”, nego su bila vrlo konkretna i ticala su se konkretnih stvari, tipa “kad i gde je rođen taj i taj?”, “navedi mi naslove knjiga tog i tog”, “u kojem članu kog zakona je to i to navedeno kao krivično delo?”, i da ne nabrajam dalje, mislim da ste shvatili glavnu liniju. Kada bih ga ispravila, samo bi se izvinio zbog greške i odgovorio ponovo, većinom opet pogrešno. Kada bih mu rekla da je to što on radi opasno, pošto ga ja samo testiram i znam odgovore na pitanja koja mu postavljam, ali mnogi ljudi zaista tragaju za informacijama i neće znati da je to što on piše pogrešno, to jest da tako doprinosi širenju neznanja u svetu u kom neznanje već prilično vlada, samo bi odgovorio da njegov cilj nije da širi neznanje i da je na raspolaganju kad god želim nešto da ga pitam. Zaista šarmantno, zar ne?
I da pređem na glavnu stvar, a to je ono čime se bavim, dakle – prevođenje. Kada se pojavio, pomislila sam da će mi ChatGPT biti od koristi u nekim stvarima dok prevodim. Na primer, da će (kad me mrzi da ulazim u elektronski katalog Narodne biblioteke) moći da mi kaže da li je neko delo prevedeno na srpski i ako jeste, ko ga je objavio, što je nama prevodiocima važno prilikom preuzimanja citata. Međutim, ne lezi vraže, nepogrešivo je grešio prilikom odgovaranja na takva pitanja, iako bi naveo i izdavača i godinu izdanja i ko je autor prevoda, u 100 odsto slučajeva ispostavilo se da ništa od toga nije tačno. Onda sam pomislila da bi mi mogao pomoći da utvrdim iz koje knjige je neki citat, pošto se, naročito u beletristici, dešava da autori ne navedu izvor. Prvo je naveo navodnu knjigu, pa je, kad sam utvrdila da to što kaže nije tačno, priznao da nema pristup sadržaju knjiga, zbog zaštite autorskih prava (nećete verovati, i to postoji). Dobro, pomislim ja, možda mi može pomoći da razumem istorijski kontekst kako bih shvatila o čemu neki autor (možda aluzivno) govori, možda zna istorijske činjenice (znate ono: ko, s kim i protiv koga, gde, kako, zašto, koliko, i tome slično), ali i tu se pokazao kao neupotrebljiv. Takvih situacija bilo je mnogo u ove (čini mi se) dve-tri godine otkako je ChatGPT postao široko dostupan, a ono što sam ja iz toga zaključila svodi se na sledeće: svaku informaciju koju vam izbaci ChatGPT morate dobro da proverite. To i piše u dnu njegove internet stranice, naravno da se treba zaštititi od potencijalnih tužbi. Ali ja pitam: šta će mi onda on? Alati poput njega trebalo bi da mi štede vreme i energiju, a ne da me, nakon što sam već potrošila vreme i energiju na njih, upute na dobri stari Gugl, na kojem je, btw, prilično lako videti koji su izvori relevantni a koji nisu, šta je upotrebljivo a šta nije.
ČUVAJTE SE CHATGPT
I za kraj, za mene najvažnije pitanje: može li AI da prevodi? Odmah ću vam reći – ne može. Mislim, uspeće on da poređa kako treba reči u nekoj jednostavnoj rečenici, ali da isporuči prevod teksta, to ne ume. Čak ni uputstva za upotrebu miksera.
Ne znam ni odakle da počnem pri nabrajanju svega onoga što on nije u stanju, a što je suština prevođenja, naročito prevođenja književnog teksta. Ali evo, pokušaću: kada je reč o humanističkim naukama, nije u stanju da prepozna tehničke termine, o pojmovima i da ne govorim, nepoznata mu je doslednost pri prevođenju pojmova (što je jako važno za teorijske tekstove), nije u stanju da prepozna poentu i da je poveže sa prethodnim tekstom da bi je preveo kako treba. Mnogo toga u toj vrsti literature ni ja ne znam, ali ja znam da ne znam i znam ko zna, pa ga pitam, a on nikada neće shvatiti da ne zna (kao i mnogi ljudi, nažalost, ali oni, srećom, uglavnom ne prevode Fukoa). Kada je reč o proznim tekstovima tipa priče ili romana, tu je situacija još gora: ne shvata šta je uopšte kontekst i koliko je važan za priču, ne prepoznaje likove (pa ih naziva različito u dva uzastopna pasusa, na primer), nije u stanju da prati priču i povezuje događaje i likove, ne prepoznaje ton, nebitan mu je stil autora, ne može da prepozna skrivene citate, a ni citate uopšte (dakle, sam će prevesti citat iako je knjiga iz koje je on preuzet prevedena kod nas), ne prepoznaje aluzije, deli dugačke rečenice na više kratkih (ne smem ni da zamislim šta bi Bernhard, Pekić ili Krasnahorkai rekli na to, a ja kažem: Eeee, lako je tako!), spaja više kratkih rečenica u jednu dužu, ne prepoznaje igre reči, ne shvata da za idiom mora da pronađe odgovarajući idiom a ne da ga opiše, a koliko je u stanju da shvati šta je duh jezika, o tome zaista ne bih.
Da se razumemo: ako mu date da prevede rečenicu-dve, on će to verovatno korektno uraditi ako u njima nema nekog termina, pojma ili idioma. Ali prevod bilo kakvog teksta nije u stanju da isporuči, pa čak ni, kao što rekoh, prevod uputstva za korišćenje miksera. Jer prevođenje nije samo prepisivanje reči iz jezika u jezik, a šta jeste, postoje o tome razne teorije, možete ih lako pronaći ako vas zanima, ne bih vas sada davila time. Ali verujem da većina ima nekakvu predodžbu o tome. Ima je svako ko čita knjige.
Stoga, čuvajte se ChatGPT-ja. U svakodnevnom životu i “običnim” ljudima nije mnogo od koristi u bilo čemu ozbiljnom i važnom, barem tako pokazuje moje iskustvo. Ali ako se komšija parkira na vaše parking mesto, taj algoritam možete zamoliti da napravi video-klip u kojem dotični komšija jede krempitu i pije koka-kolu sve oblizujući se i govoreći koliko uživa u tom strašnom šećeru, pa ga postaviti na društvene mreže (video-klip, ne komšiju). U tim zaista korisnim stvarima ChatGPT briljira.
Molim da se suzdrže svi oni koji će, kada ovo pročitaju, osetiti poriv da mi otpišu kako je AI veoma koristan u medicini (mada su se i tu pokušaji – u Velikoj Britaniji, na primer – da zameni medicinsko osoblje prilikom trijaže u urgentnim centrima pokazali kao prilično opasni), umetnosti, brodogradnji i šta-ja-znam čemu sve još. Jasno sam napisala da je ovo moje iskustvo, a i naglasila da govorim o svakodnevnom životu i “običnim” ljudima. Znam da možete platiti za “napredniju” verziju te stvarčice, koja je, kažu, mnogo bolja, ali mislim da najveći broj ljudi koristi ovu besplatnu i da je zato važno govoriti o tome kako ona utiče na ljudsku svest i društvo uopšte. A prevođenja što se tiče, uverena sam da ni ta plaćena verzija nije od velike pomoći.
