Sada davne 1986. godine, u tada redovnoj rubrici popkulturnog magazina Smash Hits, elekto/sint-pop dvojac Erasure ocenjivao je u to vreme friške singlove svojih “kolega”, i tom prilikom su kao singl te polovine meseca, a u konkurenciji bendova Deacon Blue, AC/DC, Bananarama, Everything But The Girl, Fleetwood Mac, A-ha… izdvojili ono što će uskoro postati neprolazni evergrin, pesmu Heart Pet Shop Boys-a, takođe dvojca istog žanrovskog usmerenja. Doduše, kroz zube i uz podosta rezerve; Vins Klark, alfa i omega Erasure-a, ali i utemeljitelj zvuka Depeche Mode-a, a potom i Yazoo, rekao je da Heart jeste najbolji i najzdraviji deo ponude za taj broj pomenutog magazina, ali da mu se čini kao rad druge klase u opusu PSB-a, koji, njegov je utisak, baš i ne vode mnogo računa o tome šta izbacuju pred poklonike, dok je Endi Bel (pevač Erasure-a) otišao i korak dalje, te je u svojoj oceni istakao kako mu se jako dopao prvi album PSB-a, ali da je jasno da su požurili sa izbacivanjem drugog dugosvirajućeg rada, što se ubrzo i videlo, jer je drugi album (Actually) bio jeziv, baš kao što je, po njegovom sudu, i pesma Heart.
Sa ove distance i uz ovu pamet i svest o potvrđeno sjajnim trenucima i dometima popularne muzke i šire shvaćene pop kulture, čini se da su gorenavedene ocene previše oštre i promašene, a može biti i ostrašćene. Uz tek malo učitavanja i prstohvat teorije zavere, moglo bi se pretpostaviti da je uzrok takve omraze prema PSB činjenica da se Nil Tenant (Pet Shop Boys) samo nekoliko godina ranije za isti taj Smash Hits bavio recenzijama aktuelnih muzičkih izdanja, među kojima je moglo biti i onih sa potpisom (inače prilično genijalnog, i to postojano genijalnog Vinsa Klarka). To je sada manje važno, jer su u ovih par novomilenijumskih decenija oba “benda” poklonicima svakako isporučila valjane i zanimljive albume, čiju će važnost, kao što se to zbilo i sa pesmon/singlom Heart, sigurno potvrditi i vreme. A kada se već bavimo protokom vremena, a onda nužno i njegovom kopčom sa danima današnjim, neka bude već sada jasno da se Nonetheless ponajpre nadovezuje na tri albuma PSB-a, s tim što se, zbog upadljivog povratka gudača, kao referenca i analogija može navesti i dugosvirajući rad Release iz takođe poodavne 2002. godine. Na sve to, kako su nas Pet Shop Boys godinama i decenijama učili, ima poprilične radosti i u detektovanju, a onda i potonjem analiziranju blizanačkih odraza u njihovoj diskografiji. Čak i kada segnemo malo dublje i krenemo da tražimo spone i navode između pojedinačnih pesama a ne samo albuma, jer PSB albumi ionako od prvog do poslednjeg predstavljaju i primere zaokružene i posve artikulisane konceptualnosti na primeru i temelju muzike koja svakako teži da bude prepoznata i priznata i kao popularna, rado slušana, hitična… Autoironija, a toga su poklonici svakako već poduže u potpunosti svesni, jeste jedan od potpornih stubova pristupa muzici PSB-a, a jedan od pojavnih vidova te blagotvorne i svrsishodne samoironije jeste i spremnost Loua i Tenanta da ukažu i na derivativnost popularne muzike/kulture, uključujući tu onu koju sami stvaraju i nude na uvid, s tim da tek onda, uz tu svest, treba pristupiti vaganju pojedinačnih dometa, odnosno proceni onoga što se tu konkretno postiglo, od pesme do pesme, pa onda od albuma do albuma, i tako za svakog pojedinačnog autora i/ili izvođača u ovom do pucanja nadošlom katalogu izazova za ljubitelje ove ili one, ovakve ili onakve, manje ili više popularne i “hitične” muzike.
Na ovom albumu (prvom nakon svojevrsne trilogije na kojoj su PSB sarađivali sa nepogrešivim producentom Stjuartom Prajsom, koga je ovde odmenio Džejms Ford) sve upravo izrečeno izgleda (zapravo zvuči) ovako: album otvara numera Loneliness, moćan omaž standardnom disko zvuku uz primesu egzistencijalističke zapitanosti nad svima nam tako dobro znanom autosabotažom, pesma koja, povrh evidentne viralnosti i hitoidnosti, zaziva prilično snažnu asocijaciju na raniji biser, numeru Before tamo s kraja devedesetih. Feel je, kako je obznanjeno, bila skrojena za solo-album Brendana Flauersa (The Killers), ali i ovako, kao krajnje sugestivna elegija o žudnji za voljenom osobom, čini integralni deo gustog emotivnog tkanja albuma Nonetheless kao dugosvirajuće celine. S druge strane, Why Am I Dancing, još jedna PSB pitalica na temu etičnosti plesa u vrtlogu sveta koji se očito raspada (u tom smislu na tragu ranijih numera Was It Worth It?, The End Of The World, DJ Culture…), ostavlja utisak promišljene razrade i dopune prevashodno numere Yesterday When I Was Mad, jednog od najiritantnijih trenutaka ne samo na njihovom albumu Very nego i u čitavom njihovom opusu. Stvari stoje vidno bolje već u narednoj – New London Boy, gde zatičemo suptilnu a široku orkestraciju sa temom varijacije ranijih molskih pesama sint-popa i pomalo neočekivanim uplivom rep (ili preciznije spoken word) deonica, što onda u asocijativnu igru uvodi West End Girls i Paninaro kao najznamenitije PSB uratke na tu podtemu, od prvih do recentnijih radova. Inače veoma hitična i zarazna Dancing Star (posvećena usponu i neumitnom padu Rudolfa Nurejeva), ipak odaje ponešto poslovičnosti i manirizma, i u tom smislu joj kao dovoljno osobeni elementi dobro dođu onovremenski ukrasi – zvuci skrečinga od pre pedesetak godina (na tom tragu svako treba izučiti remiks koji su PSB uradili za vazda ikonično-himničnu Last Night The DJ Saved My Life).
Središnji deo zauzima možda i najkvalitetnija i najzaokruženija pesma na čitavom albumu – A New Bohemia, kojom se Pet Shop Boys vraćaju na davnih dana izvojevan teren upečatljivih i grandioznih pop simfonija; uz nežnost gudača, uvek lekoviti splin i svest o pop pesmi koja u načelu može da transcendira i ka nečemu višem i zamašnijem – istinskom umetničkom delu, ova pesma, iz “sličnog foldera” kao i čuvena Dreaming Of The Queen iz prošlog veka, iznova pokazuje snagu iskrenosti i spremnosti da se prizna poraz. Nakon istinski potresnih početnih stihova (“Like silent movie stars in ‘60s Hollywood, no one knows who you are in the hipster neighbourhood…”), tu ponovo stižemo do reformatorskog i emancipatorskog u delovanju Loua i Tenanta; naime, u refrenu ove pop pesme nađe se mesta i za istaknuto pominjannje Les Petits Bon–Bons, alternativnog, konceptualno-aktivističko-kvir pokreta iz Viskonsina od pre pola veka, što onda nanovo u žižu stavlja pitanje često zaturenog poimanja popularne kulture kao podatnog i važnog provodnika i medija za “plasman” obrazovnih nakana, a to je polje na kome i po kome PSB poentira od samog početka delovanja. Nju, nažalost, prati najupitniji trenutak čitavog albuma – The Last Schlager Parade, nepotrebno zašećerana i metiljava kič-pesmica vidno omeđenog roka trajanja, dosta nalik nekolicini manje ili više osobenih i uspelih PSB božićnih pesama. Srećom, nakon nje nas čeka The Secret of Happiness, maestralan omaž suptilnosti i finesama kakve pamtimo iz radova velikog Berta Bakaraka, i ne samo sa te tačke gledano, a sa sve zvukom harfe, što u sećanje vraća pipavost i prefinjenost numere Jealousy sa albuma Behaviour. Na nju bi se prirodno nadovezala izrazito letargična Love is The Law, ispevana (očekivano, u pola glasa), ali silno dramatična sa odjekom onoga što verziraniji pamte iz takođe hrabro ogoljene Numb. Između ta dva sjajna rada udenuta je vidno poletnija i nepobitno šarmantna Bullet For Narcissus, koja PSB vraća u dobro znane i mile vode – u sferu plesne muzike uz obaveznu upotrebu mozga (dance with brains), uz mudru i zbilja vickastu pošalicu na temu solipsizma i površnosti kao usuda naše ere i ovog sveta (“The Narcissus, his power is his dream, his politics are simply mean, he doesn’t trust what he hasn’t seen, he’s so banal, he’s made it mainstream”); po pitanju muzičkog “pakovanja” ova numera referiše na skorašnju Say It To Me, ali, reklo bi se, na prvom mestu na zvuk koji je Tenant stvorio tokom rada na projektu “Electronic” (sa Džonijem Marom i Bernardom Samnerom).
Ovde neće uslediti one problematične zvezde, ali, da nejasnoća ne bude, neka stoji da je Nonetheless, pomenimo i to, petnaesti album za Pet Shop Boys, vrlo dobar i sasvim zreo i samoosvešćen rad, te kao takav s punim pravom ima poneti i epitet izdanja sa jasnim i ubedljivim rezonom postojanja, a može se reći i da je dostojanstveno delo zaslužnih (za zaslužne), pri čemu ta ocena nije izvedena uz popust viđen i spreman za veterane u svakom trenutku poštovanja i razumevanja vredne, jer kod PSB naprosto do sada nismo videli “robu” uistinu druge klase, zar ne?
