Prošli, junsko-jesenji vikend u Beogradu počeo mi je stogodišnjicom mature kojoj je retko veselu crtu udario stari sindikalni drugar: iz učtivosti klimatavši uz nekakav turbo-HariMata-mutant, dobacio je: „U j#*’o Te, al’ se ovaj rokenrol promenio!“ Tačno. A treća ovdašnja Noć muzeja – uz eksponate kao Sinclair/Spectrum i Commodore – komotno je mogla da obuhvati i jedan rok koncert, i to ne onaj metal-gudećih Finaca Apocalyptica.
Inače, nagrajisali smo otkad je objavljeno da je A3 Srđana Dragojevića naslovljen Rokenrol uzvraća udarac: kao onomad posle Kako je propao rokenrol, narednih sezona svaka druga tribina, emisija, tematsko veče i sl. ima da se zove …uzvraća udarac, dok ne pobrljavimo. Mada se uopšte ne radi o tome, ako umete da slušate, birate, uživate. Pre par nedelja dok su Marah pržili u klubu Doma omladine Beograda, baš sam pomislio kako mi na taj način uvek iznova prija i zapravo se nikad nije ni prekidalo, valjda otkad sam prvi put čuo npr. Eddie & The Hot Rods, Vibrators… Naovamo od Berija i The Stones, još jedna RnR-mantra, s praštećim dvojcem gitara ispod kojih tuče damar ritam-sekcije, a iznad neočekivane „melodije buše zvučni zid“ (D. Glavan). Da, pank je umeo i da bude melodičan, pevan, ne samo besno izvikivan; zvali su to pank-pop, zatim u Novom talasu snažni/power-pop, onda je postao nežniji, bitlsovskiji. Ali Undertones nisu nadmašeni, a Buzzcocks ostadoše pr(a)vi majstori.
Po koji put su „agresivne ljubavne pesme“ uličnog sjaja, „inteligentna, energična pop-muzika s ubitačnim rifovima i suptilnim melodijama“ udarili kao prirodni antidepresiv, dokazavši da to suštinski nije pitanje mladosti, pa dakle ni povratka/oživljavanja, nego izdržljivosti, trajanja života? Pravilno smešteni na potezu od Kinks do Smiths, ’76. u Mančesteru drčno nazvani Buzzcocks dobacili su uticaj do Replacements, Nirvana, Green Day i Franz Ferdinand. Ali je puno važnije da su posle razlaza ’81. i live-obnavljanja ‘90/91. živi & zdravi, kod nas stigli u punom zaletu pred letnju SAD-turneju.
Premijerno „zagrevanje“ za Sex Pistols a četvrt veka kasnije za Pearl Jam, gitaristi/pevači Pit Šeli (Pete Shelley) i Stiv Digl (Steve Diggle) žilavo nose svoje godine ispred nešto mlađe ritam-sekcije, a sva tri stojeća člana drže instrumente u različitim arhetipskim pozama, samo ne u onoj groznoj gitar-herojskoj „prokleto nisko“.
Makako svojevremeno neubedljivo delovao ovde, pank se davno ukorenio i kod nas, znatno zahvaljujući i pravovremeno licenciranim LP-pločama kao što je legendarna Singles Going Steady (’79, EMI – Jugoton; CD 2001), kompilacija jedinstvenog niza „malih ploča s velikim srcem“ koje su Buzzcocks brzometno ispalili u svojim ranim sezonama. Oi-scena je nebitna, slepa ulica u poređenju s ovim što je napravilo ljude od Parsonsa, Hornbija, pa valjda i od mnogih među nama. U krcatoj velikoj dvorani DOB-a, s ulaznicama po 1200 din. publika se nije bitno delila na one koji se zabavljaju šutkom ispred bine i one koji se na balkonu smeškaju; razlikuje se način uživanja.
Gotovo bez reči između numera koje nikako ne prebacuju poslovična tri min. i u koje uredno jure s bajonetom jen’–dva–tri–čet’ri, Buzzcocks su ipak omatoreli pa gromoviti nastup traje čak malo preko punog sata. Burno kanalisana dinamika od vrhunske još poskoči za prve klasike kao What Do I Get? i predivnu Ever Fallen in Love (With Someone You Shouldn’t’ve…Fallen In Love With), čiju čaroliju kroz decenije prenose brojne obrade, od Fine Young Cannibals do Shrek 2, s naglaskom na svežem tumačenju naših nedavnih gostiju Nouvelle Vague. Iako je bizarni pevač/autor Hauard Divoto (Howard Devoto) brzo napustio Buzzcocks, posle debitantskog i pionirskog/nezavisnog EP-izdanja Spiral Scratch, nekako ga najviše priziva baš Ever Fallen in Love? koju su povodom godišnjice smrti Bog DJa–a Džon Pila grupno obradili Plant, Doltri, Džef Bek, Piter Hook (New Order) itd.
Posle trilinga LP-ja ‘78/79. (Another Music In Different Kitchen, Love Bites, A Different Kind of Tension) Šeli, Digl i ostali – osim zanimljivih solo-ostvarenja – nove studijske albume objavlili su tek ’93. (Trade Test Transmissions) pa 2003. (Buzzcocks), sva druga izdanja su kompilacije, koncertni i prastari demo-snimci, uglavnom zavidnog kvaliteta. Za najnoviji, opet nezavisni Flat Pack Philosophy (2006, Cooking Vinyl) dovoljno su se strpeli, nakupili jakih pesama seksa, romantike i cinizma da na koncertu ne pada ispod starog materijala, požnjeli pohvale kritike a s publikom sve zavili u refrene Ooo–oo kao protivtežu yeah-popu 60-ih. Proključalo oduševljenje prisutnih nagrađuju munjevitim bisom, blokom usred koga eksplodira tinejdžersko-sredovečni Orgasm Addict. Tako ispravni, mili Buzzcocks.
Nije lako biti mlad u našim godinama… ali prija, vredi, još kako!
