Nije ih briga za širenje srpske književnosti, važno da se gura ćirilica

Međunarodni beogradski sajam knjiga je jedinstvena manifestacija u državi ne samo zato što su na jednom mestu izložena nova i stara  izdanja (ove godine) 418 izdavača, nego i zato što se na njemu održava (ove godine) 500 programa: promocija, razgovora, susreta s piscima, okruglih stolova, tribina, radionica…

Međutim, među svim tim programima nema ni jedne tribine ili okruglog stola koji su posvećeni aktuelnim temama vezanim za ćirilicu.

Mera protiv latinice

Udruženje za Kreativnu industriju pri Privrednoj komori Srbije tražilo je od Sajma knjiga da u program uvrsti tri tribine: o ćirilici, o otkupu knjiga za biblioteke i o budućnosti Sajma knjiga. Nisu im odobrene.

A kao što je poznato, ćirilica kao tema je od nedavno po ko zna koji put aktuelizovana, kad je  ministar kulture Nikola Selaković na Vukovom saboru u Loznici saopštio da država kreće u veliki boj za ćirilicu koja je identitet srpskog naroda, a ugrožena je.

Naime, latinica dominira u javnom prostoru, kao i u izdanjima većine izdavača. Zato je otkup za biblioteke isključivo ćiriličnih knjiga jedna od mera protiv tog manira, ne bi li se izdavači na taj način privoleli da ne štampaju knjige na latinici.

Novac koji izdavači dobijaju od otkupa knjiga za biblioteke je jedina pomoć koju dobijaju od države i vrlo im je bitan, pa nije isključeno da će se prikloniti ćirilici. I to će biti svima razumljivo, zato što je alternativa – postepeno ali sigurno gašenje firme.

Šta će da radi dijaspora

Razumljiva je i namera Ministarstva kulture da u Srbiji poveća prisustvo ćirilice. I treba verovati da su razmotrili svaki detalj i da su rešenja koja su doneli najbolja u datim okolnostima.

Pa ipak, ako se izdavači odreknu latinice, šta će da rade nacionalne manjine? Hrvatska, mađarska, slovačka i većina ostalih od ukupno 40 nacionalnih manjina koliko ih živi u Srbiji ravnopravno sa većinskim srpskim narodom?

Da li se mislilo na dijasporu, naročito na mlade koje su roditelji naučili da govore i da čitaju i pišu srpski, ali na latinici zato što im ćirilica ama baš ništa ne treba u zemlji u kojoj su se rodili. Malo je verovatno da će oni biti voljni da nauče ćirilicu kako bi čitali Andrića, čitaće ga prevedenog na engleski jezik, na latinici. Onako kako  ga čita ceo svet.

Patriotski čin

Zatim: naše pisce na ćirilici neće moći da čitaju u regionu, stranci koji bi da nauče srpski jezik ne znaju ćirilicu, mnogi strani prevodioci sa srpskog jezika znaju samo latinicu, naše ćirilične knjige posetiocima inostranih sajmova su obična egzotika, i tako dalje i tako dalje.

Zaključak je da Ministarstvo kulture iznuđivanjem izdavača da knjige štampaju na ćirilici  može da ugrozi širenje srpskog jezika, srpske književnosti, srpske nauke, srpske umetnosti… Da li je čuvanje ćirilice patriotski čin, a širenje književnosti i nauke nije?

Sajam je pravo mesto da se o tome javno nešto kaže. Da narod zna i razume. Ali, izgleda, procenjeno je da se o ćirilici ne talasa. Samo da se sprovode odluke.