Pitanje u formi hamletovske dileme glasi – da l’ Vjerica izgleda p’jano il maloumno?
Ako je pijana, to spada u domaći folklor gde se tuga gasi u ljutu rakiju, gde je kralj alkohol univerzalni lek, bluz za napaćenu i prevarenu dušu, za neispunjena obećanja, za politički sevdah, a posle sledi mamurluk praćen glavoboljom i surovi povratak u realnost. Pijan govori šta trezan misli – probudi se ono skriveno u čoveku i ženi, al’ to je nekako privremeno, dok dernek prođe i svane novi dan. Privremeni gubitak razuma, ništa strašno, rekli bi psihijatri.
Ako su pak izjave produkt maloumlja, e tu je već komplikovanija situacija. Nije to samo večeras, il’ dok traje svadba, to mu dođe kao trajno stanje, nezrelost koja zahteva stalno nadgledanje, da ne kažem staratelja. Ako je neko želeo da poslanicu SRS-a pusti da sama odgovara na pitanja novinara tokom konferencije za novinare, a ona napravi svojim izjavama karambol, onda je problem ozbiljan. Trajniji gubitak veze sa realnošću pojavio se kada se u politički život Srbije vraća anatema kao sredstvo političke borbe u formi proklinjanja do sedmog, a prema drugim izvorima čak i do jedanaestog kolena.
Zamislite da se SPC upeca na ovu udicu i neko krene da proklinje Tadića, baca kletve (da ne kažem fatvu), zabada igle u vudu lutku sa njegovim likom, ili spaljuje partijske zastave DS-a.
Sve bi ovo bilo na nivou tihovanja Generala za Zlato, Otrove i Pogađanje minskih polja da rezultat (ili prateća pojava nebuloznih izjava gospoje Radete) nije prebijanje novinara po beogradskim ulicama. Sada je nezaobilazni deo protesta ultranacionalista i huligana – mlaćenje novinara. Umesto medijske šetnje iz 1996/97, danas imamo medijske batine –naročito za snimatelje. Po Vjerici, premlaćeni su provokatori, a ne novinari. E, onda smo na poznatom terenu, jer se u takvim glavama još motaju kvalifikacije poput – prišipetlje i satrapi, lokatori, provokatori, izdajnici, janjičari, drogirani NATO plaćenici, Alijini mudžahedini i Tuđmanovi bojovnici i tako dalje sve po Vjerici u nevjerici i izmaglici.
Tako je nastradao Boško Branković, jedan od vrhunskih snimatelja Televizije B92. Prvo su mu tokom protesta huligani čupali kablove i gađali ga kamenjem, a sutradan, kada je u Areni svirao Leni Krevic za 15.000 ljudi, a par stotina nasilnika divljalo Beogradom – polomili potkolenicu i povredili ligamente kolena. Sve se dešavalo – brutalno i uživo!
Vidite lepo kako mamlaz u narandžastim kupaćim gaćama naleće na Boška i udara ga nogom. Naš kolega je završio na ortopediji na Banjici, obilaze ga ministri i šefovi policije, a ne znam da li ste obratili pažnju na ono što je Boško izjavio. Kamermani su stvarno posebna sorta ljudi, ako su pravi profesionalci, poput Boška – čovek je fotografski precizno opisao šta je snimao, kako je izgledao kadar, kako je tragao za boljim uglom snimanja i kako je pred naletom onog nosoroga u narandžastim gaćama prvo pokušao da zaštiti – kameru! Paradoksalno, on je tom mandrilu i njegovim drugarima dao sliku na izveštaj, učinio ih prisutnim i vidljivim u medijskom prostoru, trudeći se da to obavi što bolje i profesionalnije. Mi obični TV manijaci to jedva možemo da razumemo, ali svi skupa moramo da poštujemo. Time je onaj narandžastogaći mandril mlatnuo i sebe po nosu, samo toga nije svestan.
Još nešto. Dok je Boško bauljao u pokušaju da ustane, dripci su praktikovali kvarnu foru – dvojica ti šatro pomažu da ustaneš, a u stvari te drže, dok te drugi cipelare. Zastrašujuća sličnost sa srpskom političkom scenom ili Skupštinom, gde DSS i NS pridržavaju, dok SRS udara. To mu dođe kao ona dva dežurna radikala što će (po Vučiću) da čuvaju svakog novinara tokom budućih protesta. Posle će ti isti huligani da nam oproste što su nas mlatili. Fala lepo, ne treba.
Posledica ovog cipelarenja i Vjeričine kletve, jeste izjednačenje RTS-a i B92, koji su, gle čuda, na istom tajnom zadatku – izdaje srpstva, ili srbstva.
OK, nisam baš najsrećniji zbog poređenja, ali ako nekoj političkoj opciji ne valja ni RTS ni B92, onda je valjda jasno da nije problem u medijima, nego u politici.
Pitanje glasi – šta činiti? Boškova noga nije nikakva politička apstrakcija, nije ni sedmo ni jedanaesto koleno iz Vjeričine kletve već vrlo konkretno koleno TV snimatelja sa polomljenom potkolenicom i pokidanim ligamentima. RTS je već odlučio da ukine sliku sa protesta, B92 će više pažnje obratiti na bezbednost, ali dilema glasi – da li izveštavati ili ignorisati. Odmah ću reći da nemam pametno rešenje, jer bi ih ignorisanje pogodilo, ali mi je takođe u glavi ona Boškova izjava koja govori o profesionalizmu – televizija mora da ima sliku. Imao bih utisak da su mu nogu polomili uzalud. To bi mi izgledalo kao predaja pred primitivizmom, vandalizmom i glupošću. Bilo kako bilo, Bošku želimo što brži oporavak, a Srbijica će se do tada dići na noge, nadam se bez pomoći Luke Karadžića i Vučićevih novinarskih telohranitelja.
