Nemoralni moralitet

Već prva replika u komadu Pomorandžina kora Maje Pelević glasi: „toliko volim sebe da ne mora niko drugi da me voli“. Ova provokativna, autoironična (?) manifestacija egotripa direktno upućuje na tematsko središte gotovo svih komada koje je ova mlada spisateljica dosad napisala. U njima se, naime, po pravilu javlja lik devojke s umetničkim ambicijama, koja se izdvaja iz svog okruženja, a u kome dominiraju savremeni društveni problemi, prevashodno generacijski (droga, promiskuitet, nasilje, beznađe itd.). Pošto su ti komadi imali, uglavnom, klasičnu dramaturgiju, onda efekat trbuhozborstva ostvaren pomoću lika devojke (direktno plasiranje autorkinih stavova), nije predstavljao osobenost dramskog prosedea, već samo očiglednu zanatsku slabost. Ova rekapitulacija, iako deluje čudno s obzirom na obim i dosadašnji značaj autorkinog opusa, potrebna je, jer otkriva da je Maja Pelević u komadu Pomorandžina kora uspela da izgradi formu koja u potpunosti odgovara njenim tematskim preokupacijama.

Potpuno napuštajući klasičnu dramsku strukturu, s razvijenom pričom, likovima, odnosima i situacijama, autorka piše neku vrstu „nemoralnog moraliteta“ o everygirl koja se, u potrazi za identitetom, suočava s paradigmama savremenog, moralno i intelektualno rastočenog sveta. Taj rastureni savremeni svet oličavaju On, sublimacija različitih muških funkcija, i dva ženska lika koja, uz male socijalne i generacijske razlike naznačene već u njihovim imenima (Zrela i Problematična) reprezentuju dominantne, aktuelne i nakaradne modele ženske identifikacije (lov na bogate muškarce, kult tela i mladosti, svi mogući vidovi plastične hirurgije…). Kao što se iz prethodne analize vidi, ovi likovi funkcionišu samo na simboličkom nivou, oni su otelovljenje svih „užasa promiskuiteta“ s kojima se savremena devojka suočava na putu individuacije.

I sama ta everygirl, opet po ugledu na moralitet, ima vrlo uopštene odlike: ona je sasvim obična devojka koja prvo prihvata, a zatim odbacuje ponuđene modele ženskosti, pokušavajući da sačuva autentičnost u svetu neautentičnog. U kontekstu u kome se javlja, sintagma „pomorandžina kora“, koja vodi poreklo iz jedne TV reklame, predstavlja jasnu metaforu te potrage za autentičnošću. Međutim, problem se nalazi upravo u toj jasnoći, u tome što ova metafora nema ni veću misaonu složenost ni posebnu poetsku evokativnost. Sličan problem se javlja i s nekim drugim verbalnim motivima u ovoj drami, koji deluju ili nekako klišetizirano ili adolescentski provokativno.

Ali, većina tih problema rešena je u scenskoj verziji teksta, onoj koja je nastala u saradnji spisateljice i reditelja Gorana Markovića; dobar primer je skraćivanje završnog manifesta, koji je sveden na poetski efektan i misaono jezgrovit stav o identitetu (biti poseban ili običan, jednostavan ili komplikovan) kao individualnoj vrednosti, nečemu što je važno samo za svog nosioca. Ova zajednička „druga ruka“ je donela korisne promene i za opštu strukturu predstave, pa su tako, recimo, likovi Zrele i Problematične dobili veći prostor i više funkcija, te bili oštrije tipski razdvojeni, dok je On upotrebljen i za scensku artikulaciju didaskalija.

Središnju temu – potragu za identitetom – reditelj je, u saradnji s kostimografom Borisom Čakširanom i scenografom Nebojšom Veselinovićem, iskazao metaforičkim pozorišnim jezikom: radnja je smeštena među brojna ogladala koja kao da grade lavirint (u lutanju za svojim pravim licem), a junakinjin kostim je sastavljen od delova kostima Problematične i Zrele, što jasno ukazuje na njeno prvobitno posezanje za stereotipovima ženskosti. I nekim drugim metaforičnim rešenjima, kao što je prizor porođaja, reditelj Marković je uspeo da scenski strukturiše tekst koji nema dramsku strukturu, čija je forma postdramska. Bitan doprinos ovakvoj teatarskoj strukturi dala je i odluka da se uvedu songovi, koje je, duhovito varijarajući motive iz izvornog teksta, sastavila Katarina Žutić.

U glumačkoj igri prepoznavala se potrebna razlika između junakinje Pomorandže i likova koji oličavaju kulturne i društvene stereotipove, ali ta razlika, ipak, nije bila stilski i žanrovski dovoljno profilisana. Katarina Žutić kao Problematična i Srđan Timarov kao On su se, naime, koristili naglašenijim i konvencionalnijim komičarskim sredstvima, što je ponekad stvaralo efekat preigravanja; Timarov je čak „omašio žanr“ kada je, umesto komičke postavke Pomorandžinog muža fudbalera, dao efektnu, ali, ipak, samo imitaciju (Peđe Mijatovića). Nasuprot njima, Jelena Jovičić je koristila vrlo rafinirana komičarska sredstva i tako, uz punu scensku prisutnost i koncentraciju (bez i trunke onog šmirantskog odrađivanja), donela neodoljivu kemp kreaciju gospođe koja se vrlo ozbiljno posvećuje krucijalnim pitanjima ulepšavanja, plastične hirurgije, lova na muževe. Slični komički rafinman odlikovao je i odličnu igru Jelene Ilić, ali je lik Pomorandže, shodno činjenici da je ovo drama njene individuacije, imao i ozbiljne i setne tonove, nalik tužnom Pjerou… Na kraju se zaokružuje utisak o lakoj i zabavnoj predstavi, koju će publika sigurno voleti, ali koja nije populistička u lošem smislu, jer problematizuje sudbinu prosečne mlade žene u konfliktu s užasavajućim, pseudokulturnim modelima savremenog sveta.