Evo se već i Cinema city završio, a mi se još gombamo s duhovima raskošnog/glomaznog Pozorja ‘09… No, tako je to sa nedeljnicima, a bogme je tako i sa ovogodišnjim festivalom, koji je našao pa zašao, ko će to sve odjedared sagledati?
Kako god, ostali smo dužni kakav-takav (tj. letimičan i leteći) pregled onog dela zvanične konkurencije koji ne spada u „nacionalnu dramu“ ali spada u „nacionalni teatar“, dakle, predstave po stranom (tj. prevedenom) dramskom tekstu. Ako je suditi po broju Sterijinih nagrada (Aleksandru Popovskom za režiju, Gordani Đurđević Dimić za ulogu Starice, plus Sven Jonke scenografiju, plus Sonja Vukićević za scenski pokret, plus neke „bočne“ nagrade, tj. one koje ne dodeljuje žiri SP), onda je Volterov Kandid ili optimizam predstava festivala, kada je „strani tekst“ u pitanju. Tokom izvođenja upravo ove predstave Bogdanu Dikliću je pozlilo, i znamo šta je dalje bilo (on se, hvala Bogu i Sremskoj Kamenici, oporavlja); predstava je ipak, makar i tako okrnjena, privedena kraju, a da je malo ko u publici mogao primetiti da se iza kulisa dešava nešto neobično, dapače dramatično. Vaš skromni izveštač nije gledao festivalsko izvođenje, nego jedno ranije, „kompletno“, na matičnoj sceni. Kandid je – više pre Pozorja no na njemu – izazvao podeljene kritike, no sigurno je da se radi o zanimljivom i dinamičnom pretresanju Volterovog opako ironičnog, ni najmanje „zastarelog“ obračuna sa beskrajnim, nekad naivnim a neretko i opasnim optimizmom od one neobične sorte koji odnekud duboko veruje da će zlo na svetu (tj. u nama i bližnjima; nekog trećeg zla i nema…) nestati ili makar opatuljiti ako ga samo dovoljno dugo i dovoljno duboko ignorišemo. No, siroti je i naivni Panglosov učenik projezdio svetom – onim navodno najboljim od svih mogućih – a da mu je nauk njegovog učitelja svakom sledećom neprilikom postajao sve nerazumljiviji, sve straniji iskustvu njegove kože… Odlikujući se pre svega vrhunskom glumačkom podelom, Kandid Popovskog i JDP-a, da se ne lažemo, nije nekakav veliki Datum u ovdašnjem teatru, ali je jedna od onih ozbiljno urađenih predstava po kojima se pamte sezone; i naravno, jedna od onih za koje su, kadrovski i produkcijski, u kakvom-takvom kontinuitetu sposobne najviše tri pozorišne kuće u Srbiji – a JDP nekako najčešće…
ETIČKA KLOPKA: Pa opet, uz sav respekt prema svima iz gornjeg pasusa, u poširokom luku od Voltera pa do Đurička, za mene je strano-domaća predstava Pozorja ‘09. ipak Nevinost još mlađane nemačke dramatičarke Dee Loer (režija Dejan Mijač; Atelje 212). Nemačka je dramatičarska scena poslednjih godina ionako najživlja i najinteresantnija u Evropi (ne dozvolite sebi bahati luxuz da propustite najnoviji broj Scene, sa čak šest integralno štampanih komada mladih nemačkih pisaca!), a Dea je Loer u tom društvu među vodećima, uz rame Mariusu fon Majenburgu i Ronaldu Šimelfenigu (takođe već igranim ovde, možda ne vazda najsrećnije). Nevinost je fascinantan komad, ozbiljan spoj onog „večnog dramskog“ sa „rubnijim“ teatarskim formama i postdramskim pismom – od kojeg lokalni pomodari, antisluhisti i diletanti uglavnom prave dosadne i pretenciozne (kretenciozne?) teatroidne koještarije – i primer kako se danas piše vrhunska nemačka/evropska drama; a takve, jakako, nema ni bez svesti o trajnom uticaju gama-zraka iz nikada sasvim prevladane i prevladive prošlosti (rastuća frustracija Malog Čoveka sindromom „nemačke krivice“), ni bez svesti o sadašnjosti (položaj ilegalnih imigranata kao nevidljivih, čak nepostojećih ljudi, onih koji ne smeju da učine ništa što bi ih izvuklo na svetlo dana i pred neprijatna pitanja Nadležnih, pa čak ni da spasu utopljenicu). Ima li izlaza iz egzistencijalno-etičke klopke u kojoj smo se našli ama baš svi – svako na svoj način? O tome suvereno govori ova beskrajno složena, a opet nimalo „gušeća“ predstava, u kojoj je Mijač izvanredno pročitao i interpretirao Deu Loer, a glumcima (Sterijina nagrada Nadi Šargin) pomogao da od Nevinosti učine Događaj za pamćenje, i za ponovno gledanje. Dobro, nadobijao se Mijač u životu nagrada za režiju, ali nije da bi mu baš ova, da ju je dobio, bila na smetnji!
Od ostalog viđenog, posebno valja izdvojiti Terapiju Kristofera Djuranga, u režiji Olivere Đorđević i produkciji teatara Deže Kostolanji iz Subotice (subotički „puleni“ Andraša Urbana bili su i prošle godine među najzapaženijima na Pozorju, tada sa scenskim zbitijem Urbi et orbi). Ne odskače ovaj komad bitno od kvalitetne konfekcije na stožernu temu muško-ženskih odnosa, ali on je ekipi otkačenih subotičkih kreativaca samo povod za izvanredno šarmantnu scensku igru, punu improvizacija i urnebesnih aluzija na „lokalne“, naše, likove i teme (teatarske pre svega!), a Olivera Đorđević je sve to upakovala u furiozno dinamičan pozorišni performans koji je mnogima u publici vaistinu razvalio vilicu od smeha, čak i onima koji su u jednom momentu postali žrtvama lascivnih i bizarnih „anketa“ koje su glumci sprovodili u samom gledalištu Novosadskog pozorišta… Ako postoji naravoučenije ove predstave, rekao bih da je to ovo: zdrava alternativa učmalosti i dosadi nije populizam, nego razigrani, vedri histrionski duh koji ni za trenutak ne vređa ni svoju ni gledaočevu pamet. Malo li je?
Ono što je Nikola Zavišić uradio od Šilerovih Razbojnika – koji kod njega postadoše Razboynici (prod. Narodno pozorište Subotica) – na razne načine korespondira sa Terapijom njihovih teatarskih sugrađana. Uzevši Šilerov tekst tek kao izvorište motiva za persifliranje i igrivu „aktuelizaciju“, Zavišićeva predstava pretvara se u razigrani, povremeno fakat duhoviti kermes koji se šareni pred gledaočevim očima, a ovaj, gledalac, ne pruža nikakav jači otpor, sve dok mu posle nekog vremena sve to ne postane malko zamorno, jer ga sve to nekako nikuda ne vodi, pa se nužno/tužno zapita „čemu sve to“? Pa onda ne pronađe zadovoljavajući odgovor, i to ga nasekira… Dakle, Razboynici teraju svoje sasvim šarmantno, ali nije baš jasno našto to i čemu iliti „šta je autor hteo da kaže“. A možda to i nije važno: glavnina publike bila je – po ovacijama sudeći – vrlo srećna, a ljudi koji usrećuju druge ljude mora da rade nešto dobro.
NEDOBACIVANJE: No, ako sam i pomislio štagod neprilično glede Razboynika, već tri dana docnije sam se gorko pokajao, skrušeno pristajući da odgledam još celih pet njihovih izvođenja, ako me to može spasiti nečega što se zove O nasilju, a što je na scenu doneto (vala, baš doneto, kao predmet!) po, hajmo reći, motivima Šekspirovog Tita Andronika, i što je režirala Anđelka Nikolić (NP Kikinda i trupa Hop.la!, Beograd). Teško je reći o čemu se tu radilo, još teže u čemu je tu problem: jer, problem je u svemu. Neki ljudi stajali su na sceni kao metloprogutavši i nešto su deklamovali (reči i rečenice kao takve su se razabirale, no ne i njihov smisao, tj. šta je to što ih drži zajedno), neki drugi su im iz publike nešto dovikivali, da bi se posle i sami stuštili na scenu, sve je bilo prekrcano aluzijama i „demistifikujućim“ momentima koji su valjda trebali da nas Ozbiljno Intelektualno Angažuju. I sve je to uzelo da traje (D. Todorović) bez ikakve (meni razaznatljive) naznake da će se razviti u nešto drugo. To jest, u bilo šta. Pogledao sam u program: tamo je pisalo da ovo nasilje nad gledaocima traje sat i četrdeset minuta. Posle četrdeset minuta ustao sam i sa olakšanjem izašao u mokru novosadsku noć, pomislivši na trenutak da me je napolju možda ipak, kako veli na koncu možda umni Panglos, dočekao najbolji od svih svetova. Nemam običaj da prevremeno izlazim sa predstava, ma kako loših, no problem s ovom nije u tome da je „loša“ (kamo sreće!), nego u nečem mnogo gorem: ona naprosto ne dobacuje preko rampe, zarobljena je u sebi samoj, a mi (ili hajde: ja) sedimo Tamo Preko i lepo ne znamo kako da joj pomognemo. Zato izabrah da pomognem sebi…
Ima li još? Ima. Gogoljeve Mrtve duše (režija Ljuboslav Majera, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina) solidan su repertoarski teatar, predstava laka za gledanje, ali ne baš ni odviše teška za zaboravljanje, i to je kanda najveći – možda i jedini – problem s njom: kada se poduhvatite teatralizacije jednog klasika, od vas se nužno očekuje više, mnogo više od korektnosti – u protivnom, nije jasno zašto ste ga se uopšte hvatali. U ovim Mrtvim dušama štošta štima, ali malo šta uistinu deluje, ako razumete tu fundamentalnu razliku… Jovan je Grujić imao još izazovniji rediteljski zadatak interpretacije dramaturske interpretacije klasike: Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda, uveliko već moderni teatarski klasik, direktno oslonjen na rubne likove iz Hamleta, na takorekuć „klasno svesni“ pogled odozdo u zbivanja na plavom krvlju umrljanom kraljevskom dvoru tamo neke Danske, u kojoj je nešto trulo, pa smrdi, a nikako da se dobro provetri. Predstava u koprodukciji Bitef teatra, novosadskog Pozorišta mladih i Kulturnog centra Inđija pre svega je odlična glumačka egzibicija Miljana Prljete i Jugoslava Krajnova, a otherwise ne nudi bog zna kako nov i otkrivalački pogled ni na šekspirovske motive ni na njihovu stopardovsku dekonstrukciju; ovo, opet, nikako ne znači da Rozenkranc i Gildenstern… nisu vredni postojanja i gledanja: Šekspir provučen kroz Stopardovu mašinu – umornu i umorenu dvadesetim vekom – uvek ima šta da nam (pri)kaže.
I to bi, valjda, bilo to, uz revijalno prikazivanje kompletnog repertoara onog Šerbedžijinog istarskog teatra, uz Pozorje mladih, uz Nebeski odred i Možda smo mi Miki Maus kao koprodukcijski doprinos samog festivala… Malo, mnogo ili taman? Teško je reći. Važno da smo izdurali, a do sledeće godine kako nam bude.
