Povod za pisanje ovog teksta je bio krajnje neočekivan: Vojislav Jovanović, direktor Moderne galerije Valjevo, uspeo je da u galeriju prenese Triptih u čast Džejmsa Džordža Frejzera Ljube Popovića. Želeći da postavku tog triptihona obeleži, između ostalog, i odgovarajućom publikacijom, predložio mi je da o toj slici za tu priliku napišem tekst. Taj predlog je, s jedne strane, „aktivirao“ moju davnašnju nameru da pišem o Ljubinom slikarstvu, ali se, s druge strane, ta namera nije mogla ograničiti samo na jednu sliku, bez obzira na njenu vrednost, a pogotovu bez obzira na njene dimenzije. Pomislio sam da bi levo i desno od ovog triptihona trebalo naslagati sve ono što je Ljuba naslikao pre i posle njega: sve, od studentskih radova (Žuta osoba, Isparenje, Kleopatra s jabukom, Akt sa cvećem, Zelena slika tavana, Čuvar kupole, Gospođicin akt), pa kroz bogat beogradski, i još bogatiji pariski period, sve do Pejzaža belog meseca i Mrtvačkog plesa, naslikanih 2015. godine, i sve to obuhvatiti jednim pogledom, kao jedinstvenu celinu. I potom potražiti mesto tog triptihona u toj celini.
Onda se dogodilo nešto što je tom pojmu, jedinstvena celina, neočekivano dalo najveću težinu: Ljuba je preminuo, i taj se pojam, koji je u početku trebalo da posluži kao privremen i relativan, dramatično nametnuo kao definitivan i neopoziv.
* * *
Sudeći po nazivima njegovih slika, Ljubu redovno opsedaju velike i spektakularne scene i teme: Stvaranje sveta, Tajna stvaranja, Kosmički čovek, Izgubljeni raj, Sodoma i Gomora, Stiks, Pakao, Licem prema paklu, Put pakla, Usta pakla, Deca pakla, Verenice iz pakla, Apokalipsa, Lavirint, Lavirint Apokalipse, Potop, Raspeće, Mrtvački ples, Prepreka pred večnošću… (Te velike scene i teme, po njegovom osećanju, traže i velike formate: njegovim zamislima i potezima potrebni su formati dvesta sa trista, dva sa tri metra, sve do rekordnih dimenzija pomenutog triptihona: 260 sa 810!)
Ne samo velikim i spektakularnim motivima i temama: Ljuba našu pažnju privlači izvodeći pred nas đavole, vampire i vešce. On nam priređuje Seansu za vampire, drži nam Čas sodomije, otkriva nam Rascvetavanje genitalija. S kakvom namerom?
Možda bih na to pitanje lakše našao odgovor ako bih se vratio nazivima njegovih slika. Nazivima svojih slika Ljuba nas upućuje na njihov sadržaj. Međutim, to nam mnogo ne pomaže u pokušaju da njegove slike razumemo. Njegove obrade biblijskih tema toliko su slobodne, da će se, i ako sledimo njihov naziv, svaki pokušaj identifikacije onoga što na slici vidimo završiti neuspehom. Što, na kraju krajeva, i ne mora da se doživi kao neuspeh, pogotovu ako se ima u vidu ono što je i sam Ljuba u jednoj prilici kazao: „Tema slike malo je važna sa čisto likovnog stanovišta“.
Slika Sodoma i Gomora, na primer, ne preuzima ništa iz biblijske priče koju interpretira. I ja, stojeći pred tom slikom, prestajem da u njoj tražim sudbinu Sodome i Gomore, i pokušavam da otkrijem nešto drugo: odnos gornje i donje zone, svetlog i mračnog, onih žena i onih čudovišta.
* * *
Ljubinim slikama sam pokušao da pristupim s jedne tačke koja mi se, posle dugogodišnjeg proveravanja, čini prihvatljivom, a na koju je u svoje vreme ukazao i Milan Komnenić, kada je zaključio da Ljuba „kao da čitavog života slika jednu jedinstvenu sliku“. Ovu tvrdnju nije teško proveriti i dokazati: na nju nas upućuje i stalni repertoar Ljubinih motiva. Njegove slike su u početku svedene, i koloristički, i kompoziciono. Međutim, već u njegovoj beogradskoj fazi, a pogotovu posle odlaska u Pariz, njegova slika se širi, raste i buja, ispunjava se arhitekturom i vegetacijom, ženskim aktovima, utvarama i sablastima, vertikalama i horizontalama, perspektivama, dubinama i visinama. Najvećim brojem njegovih slika redovno dominira ženski akt, žena koja je nekad Ljiljana, Mesečara, Venera, Ukrotiteljica, Lolita, Sirena, Boginja oluje, Boginja ljubavi, Lepotica dana, Žena noći, Kraljica vatre, Žena – cvet, Žena – zmija.
Ona se nekad umnožava, i pretvara se u Tri gracije ili u Verenice iz pakla. Mračne donje zone njegovih slika ispunjavaju, i tu ženu opsedaju i ugrožavaju, „đavolske snage“, vampiri, vešci, gnomi, monstrumi, roboti, utvare. Iz tih mračnih donjih zona uzdiže se mnoštvo stepenica, koje, kroz gustu vegetaciju (Andre Pjer de Mandijarg kaže: „ekspanzija vegetacije“), kroz „iskonstruisane pejzaže“ (Gustav Rene Foks), i kroz bogatu i visoko stilizovanu arhitekturu, kojoj se takođe ne bi mogla osporiti „ekspanzija“, vode u gornju zonu, u visinu i svetlost.
Gledajući nizove slika u kojima se neprekidno ponavljaju isti motivi, i prateći manje ili više vidljive promene u njihovim odnosima, pomišljam da bi se Ljubina slika mogla definisati onim poznatim stihovima iz pesme Pola Verlena, o ženi koja „nije uvek sasvim ista, a ni sasvim druga“.
* * *
Umesto da u Ljubinim slikama tražim njegovo shvatanje „pakla“, „raja“, „apokalipse“ itd., počeo sam da ih gledam slobodnije i neobaveznije. I tako sam s njima dolazio u jedan odnos u kome nisam dobijao ono što mi je sugerisano i diktirano, nego ono što mi je nudila slika „kao takva“. Odnos u kome – da navedem jedan od najbizarnijih primera dok gledate neku od ovih slika, otkrivate da neko iz slike gleda vas.
Tako vas iz mraka donjeg levog ugla slike Rane gledaju dva čekinjama obrasla oka. U vas su uperene i oči iznad razjapljenih Usta pakla, i oči na Orguljama za Crnu planinu, i oči iz Pejzaža belog meseca. I ne samo oči: iz mraka slike Kosac, izbečenim bradavicama gledaju vas dve sise.
* * *
Nije trenutak da u ovoj prilici, kada žurimo da se suočimo sa triptihonom naslikanim u čast autora Zlatne grane, opisujem šta sam sve doživljavao u susretima sa Ljubinim slikama, i šta sam sve čitao, i šta sam sve upisivao, u odnos one mračne donje i svetle gornje zone, ili u odnos onih gustih vertikala i horizontala. Horizontala koje, najčešće predstavljene kao stepeništa, slažući se jedna na drugu, i same preuzimaju ulogu vertikala, i nose nas uvis, u zamkove i kule, u morske pučine, u bure, u nebo i svetlost. Zato žurim da se što pre okrenemo triptihonu koji je povod ovom tekstu.
Sam Ljuba je, i impresivnim dimenzijama ove slike, i posvetom Frejzeru, ukazao na njeno izuzetno mesto u svom slikarstvu. Naše interesovanje za nju, međutim, nije moglo biti zadovoljeno: tako velikoj slici svaka vrata su bila uska, i svaka galerija tesna, tako da se radoznali gledalac morao zadovoljiti gledanjem njenih reprodukcija. Srećom, preduzimljivi ljudi iz valjevske Moderne galerije su, rušenjem, preziđivanjem i proširivanjem, omogućili da ova slika dobije krov nad glavom, tako da se svako može s njom neposredno suočiti, i gledati je u njenoj prirodnoj veličini.
Spremajući se za susret sa ovim triptihonom, podsetio sam se, koliko god je to bilo moguće, svega onoga što je Ljuba Popović naslikao, da bih što spremniji izašao pred tu sliku koja, od danas, kao ceo jedan novi horizont, ispunjava Modernu galeriju Valjevo.
Prilazeći tom triptihonu, pitam se da li ću uspeti da otkrijem njegovu poruku i njegovu tajnu, ili ću i ja završiti među onima koji su se Ljubinim slikama divili, i dizali ih u nebesa, a koji, kako kaže Ljuba, „ništa nisu razumeli“, i koji su, kako piše Milenko Radović, posle svega „ostajali praznih ruku“.
Avgust 2016.
(iz teksta Pristup Ljubinom triptihonu U čast Džejmsa Džordža Frejzera)
