U javnosti uvek uzdržana, Gabi je retko pričala o tome: otac Đuro sa Hvara, mladi inženjer, stipendista splitskog brodogradilišta, na svom ostrvu je ’34. upoznao Nemicu Elizabetu Rajman, koja je tu došla na odmor; ljubav ipak nije bila samo letnja, venčali su se i živeli u Berlinu, gde su i dobili Gabi. Nekoliko meseci potom preselili su u Split; otac nije preživeo rat, ali ga Gabi i ne pominje, taj deo detinjstva provela je s majkom na Hvaru, da bi ’46. prešle u Zagreb; od malih nogu s očitim likovnim darom, nezainteresovanoj za predmete bez crtanja, Gabi je kao poručena došla novootvorena škola primenjene umetnosti. Na grafičkom odseku našla je drugi dom, no na putu ka likovnoj akademiji isprečila se majčina bolest i Gabi se zaposlila kao retušer i, ubrzo potom, na audiciji kod Dušana Vukotića (’61. Oskar za kratki Surogat) dobila posao kopiste. Opet u za nju pravom trenutku, Vukotić je pokretao studio crtanog filma (budući “Zagreb-film”, kolevku čuvene škole animacije), na proslavi u firmi osmelila se da u mikrofon otpeva nekoliko popularnih filmskih/vestern songova, a oduševljene kolege su je gurnule u sinhronizaciju glasova i pesme za crtiće (što je i vrsnim muzičarima ozbiljan zadatak, zbog kratkih sekvenci i brzih promena tempa).
Gabi je već bila pasionirana slušateljka stranih radio-stanica koje su se mogle “uhvatiti” u Zagrebu, sklona popularnom džezu i svingu (na primer Pegi Li), a majka joj je donosila ploče iz Berlina. U horu kulturno-umetničkog društva (KUD) družila se sa Senkom Veletanlić, kasnije takođe vrsnom pevačicom takozvane zabavne muzike. S horom su gostovale po Evropi. S nepunih 20 godina Gabi se prvi put udala, za deceniju starijeg kolegu-scenografa; brak nije potrajao ni punu godinu, prijateljski su se razišli, pa danas mnogi i ne znaju za taj deo njene biografije. Svakako je važnije to što je 1957. već dobro znani vođa orkestra i kompozitor Bojan Adamič čuo neke Gabine snimke za crtaće i predložio joj da gostuje na koncertima ljubljanskog big benda. Pošto nije znala note, prilagodio joj je aranžmane standarda iz repertoara njene ljubimice Doris Dej. Meteorski proboj kroz tada itekako jaku konkurenciju slavnih kolega na estradi nastavila je neobično: prihvatila da snimi pesmu Sretan put Ljube Kuntarića (1960. lansirao U nedilju, Ane (Mali motorin), koja je pobedila u takmičenju za igrani film H–8 Nikole Tanhofera, jedno od najboljih i svakako najnapetijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije.
Učestvujući u prvim prodorima YU džeza ka svetu, Gabi je nastupala na džez-festivalima na Bledu (Slovenija) i u Zagrebu, a 1958. u duetu s ni-manje-ni-više nego Lujem Armstrongom zapevala Tea For Two, sarađivala kasnije i s drugim istaknutim američkim džezerima, kao i s Boškom Petrovićem. Pre nego što se pomirila s činjenicom da od džeza u SFRJ ne može živeti i prihvatila unosne estradne ponude, objavila je nekoliko “malih ploča” (singl i EP) i taj period zaokružila još uvek novim formatom u nas, takozvanom dugosvirajućom (Long Play, LP) pločom: njen debi-album Pjeva Gaby Novak (1961, PGP RTB; 2003. CD Croatia Records) čine briljantno interpretirani standardi, poput Elingtonovog Caravan, i prepevi kancona s druge strane Jadrana, s oktetom trubača Stipice Kalođere, kasnije jednog od najkomercijalnijih šlager-majstora “stare Juge” i Gabinog drugog muža (do 1970.). Kako je socijalistiški poredak nalagao, za snimanje “zapadnjačkih” numera uglavnom su traženi prepevi ili uopšte domaći stihovi, pa je za Geršvinovu baladu Someone To Watch Over Me to napisao izvesni Igor Krimov iz pratećeg vokalnog kvarteta “Melos”. Tako je Gabi upoznala “mršavog, bledog” Arsena, čiji je to bio rani pseudonim.
Napustivši posao crtačice radi onog po čemu je zna najšira publika, u bumu domaćih šlager-festivala (Opatija, Zagreb, Split…) i televizije od kraja pedesetih, Gabi petnaestak godina niže hitove i nagrade – pomenimo samo Kuća pored mora, Još uvijek, Vino i gitare (S. Kalođera–Dedić), Bit ćeš uvijek moj, Malo reči treba kad se voli, Pusti me da spavam, pa Gazi, dragi, srce moje, Kuća za ptice – kasnije i albume; mnoge od tih kompozicija i/li stihova potpisao je Arsen, neke je ona snimila i pre njega. Gabi je pažljivo i znalački birala repertoar, ne jureći za slavom i novcem, kao što je i u raspojasanim šezdesetim ostala elegantna i profesionalna, etalon dame u poslu koji tome baš i nije pogodovao. Kroz te “lude godine” sve više je sarađivala i zbližavala se s Arsenom, ali uprkos svojoj reputaciji ženskara, on ju je samo čežnjivo gledao na velikim paket-turnejama, kao što je bila “Pesma leta”.
Uprkos tome što je porodična štampa bila skandalizovana, Gabrijela i Arsen povukli su se u miran porodični život, 1973. dobili Matiju, pa se i venčali, i Gabi je sve više doživljavana kao Arsenova muza (Tvoje tijelo, moja kuća), podrška i luka, s povremenim albumima naklonjenim šansoni i intimnijim pesmama. Njihov odnos (“bure i bonace”) verovatno najbolje odiše u Pamtim samo sretne dane, On me voli na svoj način, i, naravno, Samo da Ti noge nisu hladne. Osamdesetih bi povremeno iznenadila (Nada, Hrabri ljudi), koliko da ne zaboravimo ko je Prva dama, a u deceniji potom objavljene su Retrospektiva (Croatia Records) i Adrese moje mladosti (Orfej) kao da je taj evergrin opus gotov. Međutim, novi CD Pjesma je moj život (2002, Aquarius) s Arsenovim i džez-standardima, uz upola mlađe zagrebačke džezere i Matiju, s lakoćom je počistio hrvatsku i regionalnu scenu! U svojoj drugoj mladosti, samozatajna gđa Novak vratila se prvoj muzičkoj ljubavi i opet briljirala i uživo, kao na primer na Beogradskom džez-festivalu 2009 (vidi “Vreme” br. 983). i u nizu drugih prilika na ovdašnjim koncertnim pozornicama.
Uvek brižna i nenametljiva, poslednjih godina sa zdravstvenim problemima, sklonila se u dom za stare, da ne bude na teretu Matijinoj porodici dok on poslom putuje. Poslednji put u javnosti je viđena na njegovoj sahrani. Jedini put kad sam je sreo, sticajem okolnosti bila je baš jedna od onih nepripremljenih večeri (svedoci priče: Predin, Stublić, Janjatović), Arsen i Gabi naišli su posle svog nastupa, on nas je sve do sitnih sati zabavljao i zasmejavao šmekerskim pričicama, ona uglavnom vodila računa da njegova nova (“suha”) jetra ne dobije koju kapljicu više, i – potpuno iznenađujuće, “poklapala” britkim, duhovitim upadicama. “Gabice, daj prestani zveckat tim ključevima (hotelskim, s velikim privescima – prim. aut.), nećemo još poć i svi već shvaćaju da spavamo u odvojenim sobama…” – “Naravno, to je zato jer ja tak glasno hrčem”, reče žena čiji ćemo mazni i setni, cool glas, jedva zagreban i uvek tako muzikalan, slušati uvek.
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
