Neki drugi Beograd

Miroslav je Karaulac u ovdašnjoj „kulturnoj javnosti“ – koja, valja se nadati, još postoji, bar u tragovima – znatno poznatiji i priznatiji kao proučavalac književnosti i književne istorije, naročito po svom „andrićološkom“ radu, te kao prevodilac sa francuskog, negoli po svojoj umetničkoj prozi. Ne može se baš reći da to nije očekivano i prirodno s obzirom na „težinu“ onoga što je (u)radio baveći se pisanjem drugih, a pritom ni njegova književnost nije od one vrste za kakvom vlada medijska ili tržišna pomama, pa ipak, ima neke nepravde u tome da je, recimo, reizdanje njegovog tridesetak godina starog romana Toplotni udar prošlo gotovo bez ikakvog medijskog i kritičkog odjeka. Ako je tako, u gluho, prošao jedan ipak solidno atraktivni roman(čić), teško je verovati da će upravo objavljena zbirka Karaulčevih pripovedaka Pismo sultanu imati bolju sudbinu. I nije da je to neko čudo: čovek nije ni „patriota“, ni postmodernista, ni dementni hitmejker, ni Mladi Gnevni Buntovnik, ni sifražetkinja, ni zavičajna narikača, ni eterični Ispisivalac Ničega Ni O Čemu, etc. Pa ko onda uopšte da se oseti pozvanim da „zalegne“ makar za elementarnu primećenost njegovog pisanja?!

Okej, prilike su take, džaba se više vajkati. A Toplotni udar, prvi put objavljen još 1972, šarmantno je romaneskno parčence na (najboljem) tragu one „proze u trapericama“ (Aleksandar Flaker), kakvu je od šezdesetih pa negde do osamdesetih godina prošlog veka stvarao nevelik, ali uticajan i prevratan, posle i veoma čitan sekl srpskih i hrvatskih prozaika, od Majdaka i (delom) Šoljana do Mome Kapora. E sad, šta je posle ovaj potonji od sebe uradio – još od onomad kad su pred konac osamdesetih zatrubele trube sasvim drugačije od onih Četovih ili Majlsovih – druga je priča: to samo pokazuje da ako se baciš u bunar – brzo ćeš tresnuti o dno, ali ako se baciš u besramno brukanje i blasfemično sladostrasno zapišavanje vlastitog lika i (naročito) dela – dna zapravo i nema nego (pro)padaš li (pro)padaš… A i to je, uostalom, njegova briga. Ili možda veselje i dika, kako mu god. Karaulčeva se knjiga, pretpostavljam, u vreme svog nastanka morala uklopiti u taj i takav jeans–trend – koji, da se razumemo, u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ nikada nije bio dominantan, nikada istinski mejnstrim – ali mi njena tadašnja recepcijska sudbina nažalost nije poznata.

Čitajući Toplotni udar imao sam dojam kao da pratim jedan od mogućih nastavaka doživljaja tinejdžerskih protagonista Višnje na Tašmajdanu Siniše Pavića, sada pet-šest (ili malo više) godina starijih, dakle tačno onoliko koliko je vremena prošlo između objavljivanja ovih dveju knjiga. Ovo je, dakako, kompliment Karaulcu: kobajagi naivna Višnja na Tašmajdanu je ionako jedan od najpotcenjenijih romana jednog veoma važnog, emancipatorskog književnog razdoblja srpske i drugih, da prostite, BHS književnosti. Narator je Toplotnog udara mladi slobodnolebdeći intelektualac koji vreme provodi manje čitajući, pišući, uređujući polunepoćudni časopis i baveći se drugim Ozbiljnim Stvarima, a više gluvareći Beogradom – a posle i tumarajući po Parizu, Rovinju, Lošinju… – u potrazi za ljubavnim i drugim uzbuđenjima, bivajući sve vreme u nečemu što jedva-da-je-veza sa večito izmičućom, fatalnom pevačicom Zagom (tih se godina valjda poslednji put jedna tako poželjna devojka iz romana mogla tako zvati…). Karaulac-pripovedač u ovom je romanu duhovit i podsticajno raspričan, ironičan i žovijalan; njegovo reizdanje, jakako, neće bitno promeniti istoriju srpske književnosti, ali važno je da roman tri decenije kasnije nije ništa izgubio na čitljivosti, a pride je još i zaradio stanovite nostalgične konotacije: osvežavajuće je – uza sve ostalo – rekonstruisati jedan poluzaboravljeni sleng, pratiti Karaulčeve junake kako promiču jednim odnekud sasvim drugačijim Beogradom od ovoga u kojem trošimo svoje postkataklizmične dane, iako su gradske kulise manje-više iste i svi su toposi naše svakodnevice na broju; sve onako uzgred, pisac ispisuje ljubavni priču, bildungsromančić koji se trudi da to nipošto ne bude, te lapidarno i dojmljivo potretira duh i pojavnost jednog vremena, od cvetajuće kulturne socijalističke movide u postšezdesetosmaškoj Es-Ef-Er-Jot koja blaženo nema pojma šta joj se sve sprema, pa do anarhoidnog ozračja sa pariških ulica iz vremena (isuviše) pomodnog levičarenja…

Zbirka Pismo sultanu sastoji se od dvanaest proznih celina primetno nejednake – how unusual! – književne vrednosti, bez nekog primetnog „svenatkriljujućeg“ lajtmotiva, ako ne računamo autorovu od ranije znanu opsednutost ženskim grudima… I ako ne računamo žalostan fakat da knjiga nije ni videla korektora ili lektora, a takav joj bliski susret nipošto ne bi bio na odmet. Ipak, probijajući se kroz nasumično posejane zareze ili kroz piščevu apsolutnu odbojnost prema upotrebi reči kao što su „bi“ ili „je“, bez kojih mu mnoge rečenice izgledaju bizarno krnje, strpljiviji će čitalac biti nagrađen nekim pažnje vrednim pričama, poput uvodne elegije o (be)smislu ljubavi i usamljenosti Beograd krajem novembra koju kvari samo malo zbrzan ili nakalemljen kraj, pronicljive parabole o (ne)ozbiljnosti ljudske reči Zaboravićeš me, turobnog kontrastiranja mediteranske idile i bubnjeva rata sa dubokog kopna u Prizorima iz prošlog leta, ispitivanja patologije ljubavi i fantazma vernosti u Vratila se, suptilno ironičnog (mal)tretmana figure Velikog Umetnika u „Ariji iz Travijate“ ili Ubijanju slavuja, pa sve do razmatranja patološke naravi Vlasti i Moći u Pismu sultanu i Vizantijskom ludilu. Malo li je za 140 strana? Karaulac je, kako god okreneš, pisac koji zaslužuje više pažnje nego što je dobija – što je prijatna promena u okruženju u kojem bahato caruju oni i one kod kojih stvari stoje isto – samo sasvim obrnuto.