Nedelja, i svi ste tu… u bioskopu

“I zaista – ne smeta mi ako slobodno koriste moje zaplete, jer oni pokušavaju da urade nešto sasvim drugačije nego što je knjiga, i mislim da imaju pravo da priču izmene koliko god im je to volja. Nisam ni mogla da napišem knjigu imajući na umu ideju da će ona postati film. To bi bilo kao da ramišljate o statui dok slikate sliku” – tako je svojevremeno govorila Patriša Hajsmit, čiju će prozu tokom decenija i decenija ekranizovati mnogi zmameniti filmski autori, počev od Alfreda Hičkoka, preko Renea Klemana, pa Vima Vendersa, Lilijane Kavani, Toda Hejnsa… Naravno, literarani predložak nije niti može biti isto što i biografska građa koju treba preoblikovati u film i pritom u što većoj meri šavove na spoju ta dva, doduše, narativna medija učiniti što neupadljivijim i što elegantnijim, ali ovaj izrazito rečit i ilustatrivan citat mogao bi da u isti mah posluži i kao prvi i polazni argument odbrane izbora koji su načinili autori filma Nedelja, najaktuelnijeg srpskog (a kanda uskoro i regionalnog) bioskopskog hita, odlučivši da isprva na velike ekrane prenesu deo životne priče pre par godina upokojenog pevačkog superstara Džeja Ramadanovskog.

Naime, oni su – a ta je analogija, baš kao i prateće poređenje, neizbežna, a verovatno i posve prirodna i opravdana – poput svojih prethodnika u slučaju blokbastera Toma (u režiji Dragana Bjelogrlića i Zorana Lisinca), faktografskoj građi pristupili u neku ruku impresionistički, stvorivši na prvom mestu širu sliku vremena, okolnosti i naravi, a ne samo filmski portret prepoznatljive i voljene zvezde. To je, bez daljeg, sasvim legitiman zahvat, dabome uz ogradu da zapravo i ne postoji iole precizan aršin koji bi odredio koliko je slobode dopušteno ili pak poželjno pri tom pristupu, odnosno, koliko tu “lufta” ostaje za prepravke, interpretacije, dodavanja, štrihovanja, preinačavanja. S druge strane, kako to obično biva, legitimni i/ili čak dobrodošli primeri slobodarskog pristupa očekivanom, opšte poznatom, uvreženom… neizostavno bivaju i svojevrstan test trpila pojedinaca unutar tog docnijeg, metaforičnog korpusa publike koja može, ali nikako i ne mora da ima razumevanja za takva odstupanja i takve reinterpretacije ili samo promene žiže i akcenta na stavke unutar manje ili više poznate i lako razumljive priče.

Prateći traj trag, stižemo do prve, ako ne i krunske zamerke ukupno odmeravano vrlo dobrom filmu Nedelja (reditelja Nemanje Ćeranića i koreditelja Miloša Radunovića, a po scenariju Stefana Boškovića). Naime, dobrim delom tokom gledanja opstaje ili barem dovoljno postojano i primetno titra utisak da filmu manjka ne samo kruto/školski shvaćenog dramskog fokusa, jer premda praćena naracijom glavnog junaka i digresivna kako bi to načelno i nominalno moglo da bude da smo je možda slušali kao deo lične, usmene ispovesti nekim drugim putem a ne putem filmskog medija – naracija Nedelje hita u više pravaca, povremeno na prvom mestu bivajući pokušaj stvaranja prilično gabaritne društvene hronike koja bi da nam predoči kako je izgledao život (barem u tim društvenim krugovima) na beogradskom donjem Dorćolu tog vremena, pri čemu lik Džeja biva stavljen u drugi plan tog “pripovednog kadra”. I to i u ovom konkretnom slučaju jeste legitiman doživljaj kanona, ali istovremeno i sklizak teren na koji ovaj film stupa, izgleda i uz razumevanje da je i biopik/ biografski film u popriličnoj meri kodiran filmski žanr ili podžanr. Dobra stvar je to što je Džej Ramadanovski ikonična pojava poznate biografije (i u tom ranijem/ formativnom delu njegovog života, a onda i karijere – film se završava segmentom koji se tiče njegovog prvog velikog solističkog koncerta u prestonici), dok je sam život u tom beogradskom mikrokosmosu suštinski skup opštih mesta i već uvreženih mitopoetika i, sva je prilika, opšte prihvaćenih mitomanija. Sa te tačke gledišta, dramaturški i narativni vizir nakon te možda i preopsežne i odveć detaljističke šire kontekstualizacije može da se usredsredi na samog Džeja u tom osetljivom i po njega lično periodu korenitih i prevratničkih promena – i na ličnom i na profesionalnom planu. Naravno, ovde može da ide ograda da će u doživljaju dobrog dela publike (a film se već tokom prvih dana distribucije u Srbiji primakao dakako laskavih skoro sto hiljada prodatih ulaznica) adut biti i taj pogled u retrovizor, jer će ovde pod krovom priče o voljenom superstaru dobiti i svojevrstan odblesak i svojevrsnu repliku dabome nostalgičarski i retro-šik obojene i akcentovane filmske povesti o smislenijoj ili makar samo živopisnijoj prošlosti, a na ovim prostorima, i uz naglasak na ovde dominatne naravi i okolnosti, u neku ruku nalik onome što pamtimo u prvim polovinama Leonovih i Skorsezeovih filmova koji su poetizovali svet života i snalaženja na ulici i od ulice, sa sve užitkom koje brzo i kako prepoznavanje tropa može da izazove u srcima (i umovima) značajanog dela filmske/bioskopske publike. S tim u vezi, ova i ovakva Nedelja neizbežno će na probu staviti i gledalački odnos spram narativno disperzivnih/ razbokorenih priča, gde se narečena žiža uz manje ili više ubedljivosti, lakoće i elegancije kreće s pola na pol ravni koja spaja lično i opšte. Na planu okvirnih zamerki i ovde je evidentno da je film nastao iz obimnijeg/ šireg materijala (dakle, i ovde imamo produkcioni hibrid novosrpskog podtipa – serija-film), s tim što se mora naglasiti da je u tom aspektu, a uz zapravo minsko polje produkcionih, ali i estetskih i svakojakih drugih kompromisa, mladi reditelj Nemanja Ćeranić pokazao više takta, umešnosti i elegancije od prethodnika i kolega na istom nezgodnom terenu na uzorku poslednjih nekoliko kinematografskih i filmskih leta.

Krunski deo ovog prikaza mirne duše mogu da čine srećom brojni osnovani povodi za zadovoljstvo i pohvale na račun autorskog dela ekipe filma Nedelja. Kao prvo, mimo svega gorenavedenog i pojašnjenog, a što je posebno značajno kada se u fokusu nađe film očito krupnih prikazivačkih i distributivnih ambicija ili narodskim jezikom – ciljani bioskopski hit, repertoarski naslov ili, naprosto, komercijalno određen i postavljen film, Nedelja ostavlja utisak uspelog filma koji to u biti zbilja i jeste. Ima tu očiglednih i zanimljivih rediteljskih rešenja, i na planu vođenja te, dakle, u samom zametku digresivne priiče, i u dimenziji građenja i onda uklapanja mizanscena unutar ukupne arhitektonike filma, i na polju estetizacije koja je ovde nepobitno krajnje artikulisana i konsekventno sprovedena u delo. Nedelja se preporučuje i kao praktičan prikaz montažerskih mogućnosti, uz brojne primere uspelih montažnih sekvenci kojima se priča vešto štrihuje i usmerava put zdravijeg ritma pripovedanja, a čija usredsređenost srećom ne stupa u koliziju sa razmahanim pripovednim zanosom, i koje nam predočavaju montažnu raznovrsnost savremeneg kova – što je, naravno, na prvom mestu zasluga montažera Saše Karakaša Šikanića (između ostalog, montirao je serije Meso i Kosti). Direktori fotografije Aleksandar Karaulić i Predrag Gavrilović nastavljaju tihi preobražaj srpskog filma u iznimno važnoj dimenziji ambicioznijeg i promišljenijeg snimateljskog pristupa i rada, sa teksturom i valerima unutar slike kojima se jasno i efikasno potctrtava pomenuti nostalgičarski retro-šik, i čime se svakako doprinosi toj impresiji neporecive filmičnosti i jasnog i potvrđenog filmskog profila Nedelje kao celine. Prava je šteta što nije bilo prilike za zamašnije poigravanje i “žongliranje” različitim formatima i vidovima filmske slike (a ima očiglednih naznaka da se razmišljalo i pokušavalo i u tom pravcu i smislu). Najprijatnije glumačko iznenađenje (što se, uostalom, dalo naslutiti i predosetiti već na osnovu zvaničnog trejlera ovog filma) jeste Husein Husa Alijević, nekada vođa eurodance/ serbodance grupe Beat Street iz mahom devedesetih godina prošlog veka, koji ovde sjajno vlada instinktivno pojmljenim tihim i sporopuzajućim tragizmom kao prirodnom reakcijom na život koji se nesporno voli, a koji vrlo često spotiče i žulja. Svakako se ističe i Stefan Vukić na konto, nazovimo to tako, organske i neintruzivne žovijalnosti u interpretaciji Džejevog prijatelja Zdravka, kao preciznog i prekopotrebnog kontrapunkta liku Džambe, Džejevog brata od tetke, čijem je dekodiranju i tumačenju Marko Janketić pristupio uz gotovo pa nikolaskejdžovski silno ekspresivni megaekting (mega, odnosno, bučnu i razmetljivu glumu), što može biti i stvarna suština tog definitivno nesrećnog lika.

U glumačkom smislu, doduše na omeđenom prostoru, ističu se Milica Janevski i Zlatan Vidović u rolama Marine Tucaković i Aleksandra Radulovića Fute, ovde postavljenih na poziciju kontrapunkta besa i nasilja koje je Džeja okruživalo i neretko u stopu pratilo na rodnom Dorćolu, odnosno kao eksponenata duboko intimne sinergije srodnih duša i naravi kao apsoluta ili, neretko, tek varljivog konstrukta, kome, tu spora nema, svakako ima rezona i treba težiti u domenu naših ličnih života i evolucija. Ovome se može pridružiti i pohvala za Anu Pindović, za suptilno baratanje ipak vidno marginalizovanom Džejevom suprugom Nadom, pri čemu je ova mlada glumica kao pobednica izašla iz boja sa opštemestaškom postavkom tog lika u tom preovlađujuće alfamužjačkom svetu.

Možda je ovo upravo najpogodnije mesto da se barem samo spomene ono što nam, između ostalog, Nedelja donosi i u domenu implicitno predočenog – uz pravu meru i ne narušavajući dominatni ton i dramaturšku tezu filma i većine likova, ovaj nam film i iz dubine kadra daje povoda da primetimo i latentnu homoerotičnost koja neretko prati i dodatno boji (a kanda i snaži) ta dugovečna i dublja muško-muška prijateljstva, a i taj utisak potpada u fundus stvarnosnih i filmskih tropa (u Nedelji nam tako biva pojašnjeno da se sedamdesetih/ osamdesetih na tom mitsko-poslovičnom Dorćolu gubljenje nevinosti nužno odvijalo u pratnji [skrivenog] svedoka, a ima i prizora muško-muškog brijanja, sa svom kodiranom idejnom homoerotičnošću koji taj i takav čin sa sobom nosi). A sve to nam stiže u vidu i u “oblandi” očito rasnog i punokrvnog blokbastera ovdašnjeg kova, filma koji se brzo pokaže kao kadar da temeljno i smisleno komunicira sa brojnom i širom publikom, a da pritom ne žrtvuje ništa iole referentnije od svoje filmske biti, niti sve to čini uz podilaženje pretpostavljenom filmskom ukusu većine (u tom smislu, a uzmemo li kao reference recentnija ostvarenja, Nedelja se nadovezuje na finu blokbastersku tradiciju koju najbolje repezentuju Bećkovićevi Mali Budo i Jesen samuraja i Bjelogrlićev [prvi] Montevideo), a poštujući barem načelne uzuse biopika, koji u isti mah potpadaju i u red filmskih ostvarenja koja posežu za drugim krakovima skorije popularne kulture.

Ako je i dalje potrebno jasnije izjašnjavanje, Ćeranićeva (i Radunovićeva) Nedelja je zaslužen bioskopski hit, koji će nam, avaj, narednih godina sigurno podariti još sličnog i na tom tragu derivativnog u pokušaju nekih drugih autora i producenata, ali to je filmska industrija, pa bila ona i lokalizovanog, odnosno, srpskog podsoja. Što se tiče Nemanje Ćeranića, autora koji inače teži fino izvaganom i organskom spoju arthaus osobenosti na jednom i žanrovskoj konsekventnosti na drugom tasu, nakon takođe vrednog i zanimljivog Lihvara (kao svojevrsne DIY [uradi-sam] studije izvodljivosti), prava mera njegovog rediteljskog i autorskog dara biće ipak predstojeći distopijski spektakl Volja sinovljeva, koji će možda u bioskope stići već do kraja ove kalendarske godine. Ali i to je već neka druga (filmska) priča.