Naoružan i glup

Komander Džejms Bond, tajni agent 007, spustio je veoma pljosnatu automatsku ‘Berettu’ .25 u antilopsku futrolu ispod pazuha, proverivši u ogledalu da se ona nimalo ne ocrtava ispod njegovog smokinga i onda popravio svoju satensku leptir–mašnu…
(Jan Fleming, na više mesta)

Jan Fleming, pisac naučno-fantastičnih romana po kojima su snimani filmovi, da bi zatim, posle njegove smrti, scenarija za sve skuplje filmove pisali drugi, pojma nije imao ni o oružju, ni o obaveštajnom radu, mada je tvrdio da je neko vreme radio za britansku tajnu službu. Ako je od toga nekome lakše, podjednaka neznalica je i Frederik Forsajt… Dva su razloga za takvu površnost: tipična britanska bezazlenost kad je o oružju reč; i duh Šezdesetih, kada je sve bilo novo i moguće, kada je budućnost bila svetla, a ružne stvari bezbedno skrivene od malograđana. (Uzgred, jedan tadašnji pametni esejist nazvao je Džejmsa Bonda „malograđanin pod oružjem“.) Tada su stvari bile jasne: mi smo dobri, a oni su loši i šta tu ima dalje da se priča. Komander (mornarički čin u Engleza: nešto između kapetana fregate i kapetana bojnog broda; ekvivalentno potpukovniku) Bond, Džejms Bond, tajni agent 007, ličnost fiktivna koliko i Supermen, otelotvorenje je te bezazlenosti Šezdesetih. To je doba kad sve funkcioniše sve bolje, kad je Hladni rat još viteška epopeja, kad se leti u svemir svako malo, kad lepe žene jedva čekaju da se junaku uvale u krevet…

Cela ta Flemingova õejmsbonderija, kako to Francuzi lepo zovu, labudova je pesma nevinosti Šezdesetih. Crv sumnje već je tu: nekako baš kada je Jan Fleming prestajao da piše, njegova sušta suprotnost Džon Le Kare započinjao je svoj poveliki opus koji će ispričati gorku istinu tog istog posla u službi Njenog veličanstva. Le Kare zna sve što je Fleming odbijao da zna, čak i da pita, jer mu nije trebalo: o oružju, o obaveštajnom radu, o lojalnosti i mukama s njom, o gorčini gubitka, o ljudskoj prirodi, o očaju služenja pristojnosti – svemu uprkos. Bondova najsuštija suprotnost Džorõ Smajli samo jednom uzima u ruke službeni britanski „Browning HP“ (na kraju romana „Soldier, Sailor…“), s kojim ionako ne zna šta bi, jer je obaveštajni rad stvar pameti, a ne pištolja; Džejms Bond svoj pištolj ne ispušta iz ruku nikad, a psihoanalitičkim uglovima te pojave neka se bavi ko hoće.

Nego da se mi vratimo na te pištolje: 1977. godine, dakle usred još jedne euforije oko novog õejmsbondovskog filmskog spektakla, ponosni direktor stare (od 1680) i ugledne fabrike oružja „Pietro Beretta“ iz Gardonea, Valtrompia (blizu Breše, na severu Italije), Pier Đuzepe Bereta kaže novinaru losanđeleskog „Tajmsa“: „Ovo je omiljeni model Džejmsa Bonda. Šest metaka. Pozlaćen ili posrebren finiš. Veoma lagan i kompaktan, ali precizan i robustan koliko i oružje mnogo većeg kalibra. Spretan i lak za upotrebu. Bond je dobro odabrao.“ Pjer Đuzepe odmah dodaje da ni on, ni njegov brat Karlo koji zajedno s njim vodi firmu, nisu nikada upoznali Jana Fleminga: „Nikada nisam imao zadovoljstvo da upoznam gospodina, mada strasno uživam u njegovim knjigama. Nema sumnje da su romani i filmovi o agentu 007 pomogli da ime Bereta postane popularno širom sveta. Mi smo mu zahvalni!“. Stari lisac pri tom pokazuje neupućenom Amerikancu model Beretta 650B (koji, uzgred, prima osam, a ne šest metaka kal. 6,35 mm), a koji nijedan Džejms Bond na filmu nikada nije koristio. Dobrom italijanskom trgovcu to, naravno, nije smetalo: važno je da se o firmi priča, a da se model koji nije baš najuspeliji još malo pogura…

Jedina Beretta u filmovima o Džejmsu Bondu je model 1915. u „Thunderboltu“, ali i ona igra samo epizodnu ulogu: Bond, na samom početku filma, insistira da je zadrži, ali njegov šef M naređuje mu da zaduži Walther PPK od 7,65 mm, a da taj smešni pištoljčić ostavi tu. Bila je to rediteljska intervencija, jer je već tada bilo jasno da ta priča sa pištoljčićima kalibra 6,35 mm neće proći kod belosvetske publike koja o tome zna mnogo više od Engleza. Koji bi normalni profesionalac koristio Berettu 6,35 mm, osim kao guju iz potaje, skrivenu u futroli na nožnom članku? Nemačka konkurencija tu ulazi iz određenog razloga: negde u to vreme obezbeđenje britanske kraljice prešlo je na PPK; do tog trenutka koristili su zastarele britanske revolvere Webley .380, sa lošim metkom i notorno nepouzdane, ili Brauningove vojničke pištolje HP, kalibra 9 mm, velike i suviše jake za neposrednu zaštitu – po tadašnjim merilima. Niko, međutim, nije otišao u čuvenu firmu Carl Walther GMBH u Ulmu na Dunavu da pita šta oni misle o tome što Džejms Bond koristi njihov proizvod. Taj PPK vukao se po većini filmova o agentu 007, do nedavno; onda su reditelji zaključili da treba pratiti modu i počeli da uvaljuju večito mladom Bondu sve veće i sve modernije pištolje. Pored živog Kventina Tarantina, ni PPK više ne prolazi… I na kraju da kažemo da je stroga politika Tajne obaveštajne službe Njenog veličanstva (MI 6, Inteliõens servis) da njeni agenti i operativci izbegavaju oružje kao kugu; politika sasvim razumna, jer je obaveštajni rad nešto potpuno drugo od mahanja pištoljima…

Sve je to bila i ostala naučna fantastika, uprkos pomenutim naporima raznih reditelja da prevaziđu neznanje Jana Fleminga. Uzmimo prigušivače, na primer: u desetinama filmskih scena agent 007 mirno i elegantno zavrće na svoj PPK i druge pištolje prigušivače koji svojim dimenzijama ne bi zadovoljili ni malokalibarski metak .22 Long Rifle (5,6 mm), a kamoli 7,65 mm ili kasnije velike kalibre u novijim filmovima. To je, istini za volju, problem većine akcionih filmova, ali problem neizbežan: zamislite gnjavažu skopčanu sa korišćenjem realističkih prigušivača čije su minimalne dimenzije bar dvaput veće od filmskih prigušivača; o zvuku nećemo ni da govorimo. Naime, prigušivač za kalibar 7,65 mm je cilindar prečnika barem 6 cm i dužine barem 40 cm. To je problem s prigušivačima: što su veći, bolje rade.

Janu Flemingu treba oprostiti njegovo tipično britansko neznanje: Ujedinjeno kraljevstvo zabranilo je držanje ručnog vatrenog oružja građanstvu još početkom dvadesetih godina prošlog veka, zbog muke sa Ircima. Dan-danas Britanija ima najrestriktivnije zakonodavstvo na svetu – sa mogućim izuzetkom Japana. Osim toga, Englezi nisu imali sreće sa vojničkim i ručnim vatrenim oružjem od kraja viktorijanskog perioda. Poslednja pristojna vojnička puška napravljena na Ostrvu bila je Lee Enfield .303 s kraja 19. veka; poslednji pristojan revolver bio je Webley Scott .455; takođe s kraja 19. veka. Pokušaji da se napravi automatski pištolj napušteni su posle više neuspeha, pa se Britanija okrenula Belgijancima za Brauningov HP. Isto je bilo i sa puškomitraljezima: uzeli su češku licencu iz Brna. Drugi svetski rat preživeli su sa starim puškama Lee Enfield, sa američkim automatima Thompson i zastarelim automatskim puškama BAR (Browning Automatic Rifle) iz Prvog svetskog rata i sa svojim jevtinim plehanim automatima Sten. Posle Drugog svetskog rata Englezi su opet kupili belgijsku licencu za automatsku pušku FAL (Fusil Automatiqe Leger), zadržali belgijski pištolj HP i nastavili neko vreme da prave svoj automat Sterling (poboljšani Sten) za koji nije jasno čemu služi. Posle su prešli na Heckler und Koch, kao i ostatak normalnog sveta. Početkom osamdesetih oživljen je jedan zanimljiv dizajn moderne jurišne puške kod Enfielda: SA 80, kalibra 5,56 X 45 mm NATO (.223). Ta je puška bila u fazi prototipa još 1952, ali vlada Njenog veličanstva nije bila voljna da plati razvoj sve do 1980. Danas je SA 80 standardna puška britanske vojske koja, međutim, nije najzadovoljnija: elitni pukovi SAS-a (Special Air Service), koji mogu da biraju oružje, odlučili su se za američku pušku M-16 ili M-203 (isto to, ali sa bacačem granata kal. 40 mm dodatim ispod cevi). Paradoksalno je to što su više od dva veka Britanci ostali nesporni šampioni u proizvodnji najkvalitetnijeg lovačkog oružja: njihove sačmare i lovačke puške (dvocevke-kuglare i karabini) nedostižne su do dana današnjeg po kvalitetu, preciznosti, trajnosti i prefinjenoj izradi. Za taj fenomen – razliku između kvaliteta vojnog i civilnog vatrenog oružja – ne postoji objašnjenje; osim da Britance više zanimaju lovačke puške, sasvim u skladu sa njihovim odnosom prema vojsci i ratovanju, uostalom.

Kad smo već pomenuli SAS, dolazimo do jedne od ključnih stvari – dozvole za ubijanje (licence to kill), privilegije Flemingovih agenata čije kodno ime počinje sa dve nule. Njih, setiće se pažljivi čitalac Flemingovih knjiga, ima više: M u jednom trenutku kaže Džejmsu Bondu da ako on neće da uradi nešto – uradiće 009. Novija istorija pokazala je da dozvola za ubijanje postoji, ali ne za Inteliõens servis (MI 6), klasičnu spoljnu obaveštajnu službu, a još manje za službu unutrašnje bezbednosti MI 5. Kada nekoga treba ubiti, vlada Njenog veličanstva ne oslanja se na Džejmsa Bonda i njegovu Berettu 6,35 mm, nego na iskusne i žilave pripadnike SAS – dakle vojnike – i na njihovu paletu naoružanja koja je impresivna. Za razliku od utiska koji ostavljaju romani i filmovi o Džejmsu Bondu, prava radnja nije se radila po Bahamima, Monaku, Švajcarskoj i sličnim turističkim destinacijama. Prava radnja radila se u Severnoj Irskoj, u Londonu, na Gibraltaru, u Argentini i sličnim neprivlačnim mestima. Zahvaljujući specifičnom i van Britanskih ostrva nikada shvaćenom ustroju izvršnih vlasti Njenog veličanstva, posao ubijanja pripada isključivo vojsci; policija istražuje i hapsi; služba bezbednosti MI-5 prisluškuje, bavi se obaveštajnim radom na teritorijama Krune, ali ne hapsi, jer to radi Posebni ogranak policije; MI 6 bavi se obaveštajnim radom izvan teritorija Krune. A kad se dođe do zaključka da nekoga treba ubiti, jer drugačije ne ide – angažuje se SAS. Od 1968. po Severnoj Irskoj SAS je potamanio popriličnu količinu opasnijih aktivista IRA-e i njenih pratećih nasilnih frakcija, sve tiho i – koliko je to bilo moguće – diskretno. Dve epizode, međutim, obe izvan Severne Irske, privukle su pažnju javnosti. Prva je bila okupacija Libijske ambasade (Narodnog biroa) u Londonu, 1984, kada su teroristi pripucali i ubili policajku Ivon Flečer: SAS je intervenisao i pobio sve teroriste, po teoriji da preživeli teroristi predstavljaju veću štetu od koristi, jer nastaje opasnost novih terorističkih napada i uzimanja talaca za razmenu uhapšenih. Reč je o doktrini koja je na snazi još od ranih sedamdesetih i velikog evropskog straha od terorizma: uvedeno je pravilo igre po kome se teroristi koji su uzeli taoce ubijaju na licu mesta, da bi se prekinuo začarani krug uzimanja novih talaca za razmenu uhapšenih. Drugi incident koji je još jasnije pokazao o čemu je reč desio se na Gibraltaru, marta 1988: MI 5 otkrio je da se ekipa terorista IRA-e sprema na veliku akciju na Gibraltaru; akcija je, uz pomoć španskih vlasti, sprečena; ali, u akciji su pripadnici SAS-a hladno likvidirali i one teroriste koji su mogli biti uhvaćeni, pri tom još i u taktičkoj situaciji koja nije nalagala upotrebu smrtonosne sile. Naime, pripadnici IRA-e bili su u trenutku kada ih je SAS pobio nenaoružani; učinili su, tvrdili su vojnici SAS-a kasnije, „sumnjive pokrete“. Toliko o dozvoli za ubijanje.

Slična, manje ili više naučnofantastična licentia poetica kad je o filmu i stvarnosti reč, postoji u većini tzv. akcionih filmova. Decenije su prošle dok su se reditelji setili da u soundtrack ubace zveckanje izbačenih čaura; da primete kako akteri akcionih scena s pucnjavom treba povremeno da napune svoje oružje; danas od zveckanja čaura i izbacivanja praznih šaržera ne može da se živi. Seća li se iko da je Šon Koneri ikada menjao šaržer u svom pištolju? Danas se došlo do krajnosti, zahvaljujući Semu Pekinpou (Bog mu dao rajsko naselje!), Kventinu Tarantinu, koji je stvar doterao preko granica apsurda i – Volteru Hilu. Film Voltera Hila The Last Man Standing imao je ambiciju da od Brusa Vilisa načini umetnika na dva Colta .45 (M-1911 A1), ravnog Toširu Mifuneu, umetniku na dva japanska mača (film je verzija Kurosavine Telesne straže ili Yojimbo). Ambicija se pokazala kao ostvarljiva: Brus Vilis rukuje u tom filmu teškim i nezgodnim pištoljima kalibra .45 ACP (11,43 mm, molim lepo) maestralno, menjajući istovremeno šaržere na oba pištolja, pucajući stalno iz dve ruke i uopšte film je vrhunac koreografije upotrebe vatrenog oružja, uporediv sa Kurosavinim klasicima mača i strele. I to je, otprilike, najdalje dokle se u sedmoj umetnosti može stići na tom planu.

A filmovi o Džejmsu Bondu ionako su dečji filmovi; naučna fantastika sa zgodnim ženskama i skupim autima.