Na samom kraju pozorišne sezone, pre nego što su se pogasila svetla u pozorišnim salama u Srbiji, objavljeno je luksuzno izdanje izuzetnih ostvarenja koja su obeležila dostignuća u najvitalnijem žanru koji prepoznajemo u našem teatru od njegovog nastanka. Reč je, naravno, o komediji. Ne tako davno lucidno je primećeno da će svi problemi u našoj zemlji i našem društvu biti rešeni kada Sterija i Nušić prestanu da budu angažovani aktuelni autori. Priređivač ove antologije Radomir Putnik, i sam pisac, urednik, dramaturg i scenarista, u svom iscrpnom predgovoru prepoznaje sve važne osobine koje ovaj rod vezuju sa našom kulturom, njenom savremenošću i baštinom. Zato nam on ovom prilikom pored važnih i autora koji su svoje mesto već stekli u nekim, inače retkim prethodnim antologijama, predstavlja i dela autora koji su se do sada pojavljivali samo na sceni ali ne i u štampanom izdanju.
Ovaj izdavački potez „Zepter book world“ obezbediće nov život komedijama Aleksandra Popovića, Ljubomira Simovića, Vide Ognjenović, Gordana Mihića, Borislava Pekića, kao i onima koji upravo zbog odsustva u štampanoj formi još nisu prepoznati kao vrsni autori ovog posebnog roda. Reč je, naime, o piscima koji su ponekad imali i višak osetljivosti da prepoznaju nedaće koje muče društvo, a kojima se najozbiljnije može baviti putem podsticanja na smeh.
Ova antologija sledi periodiku u proučavanju istorijata srpske dramske književnosti koju je pre šezdeset godina uspostavio Slobodan Selenić, takođe jedan od autora koje je Putnik uvrstio u svoju knjigu. Njegov Kosančićev venac 7 spada u nisku onih dela koja su izuzetno dobro prepoznala osobine vremena i mesta u kojem su nastale, kao i Je li bilo kneževe večere? Vide Ognjenović, takođe predstave koja je komičnošću obeležila tragiku nacionalne mitomanije i njene zloupotrebe u niske svrhe. Sastavljaču ove zbirke ukazala se prilika da obrati pažnju na autore čija dela pripadaju i našoj kulturi kao i širem kontekstu, kao što je komedija Ništa bez Trifolija Rusmira Bogdanovskog, skopskog profesora – ali beogradskog đaka, čija se mediteranska komika izvodi na brojnim pozorišnim scenama širom regiona. Među autorima čije je prisustvo bilo i još uvek jeste primetno van granica matičnog jezika nalazi se Miloš Nikolić sa Dve leve i dve desne noge, uvrštenom u ovaj originalni izbor dela koja svedoče o svom vremenu, ali i ukazuju na druga, ne tako daleka.
Među takva treba svakako svrstati začudne komedije Radoslava Zlatana Dorića Strankadžije iliti neki Sterija piše Rodoljupce i Miladina Ševarlića Zmaj od Srbije. Poigravanje scenskom realnošću i fantazmagorijom odlikuje ovu dvojicu autora koji su prepoznavali beskraj koji pruža prostor pozorišne igre, upravo koristeći taksativno konkretno navedene određene pojmove. Komičnost njihovih ostvarenja proističe iz ozbiljnosti tema kojima se nominalno bave, obrađujući ih upravo na način koji su dostojno zaslužili. Tome je blizak i Osmejak Svetog Spiridona, komplikovan ali do savršenstva izveden vodvilj Slobodana Stojanovića, koji nije još imao premijeru dvadeset godina od prerane i iznenadne smrti autora. Kazanova protiv Don Žuana Miodraga Ilića, delo koje se održalo uprkos neumitnom odlasku njegovog prvog promotera Predraga Ejdusa, svedoči o mogućnostima scenske čarolije, dok o neizbežnosti krute svesti vlasti duhovito govori Kralj i njegov komediograf Milovana Vitezovića, još jednom igrom gde glavnu ulogu ima ličnost koju smo spomenuli na početku ovog teksta – večito prisutni i aktuelni Nušić.
Među dela koja svoju komičnost valjano crpu iz niskomimetskog modusa spadaju Kaskader Bratislava Petkovića i Grobljanska ulica Nebojše Romčevića. Oba autora su, svaki na svoj način i sa drugom namerom, pronašli u komediji del arte i u pandanima renesansnih likova u potpunosti osavremenjenih jasnim mestom i prepoznatljivom i prisutnom: sada i ovde, na periferiji – ali u doba kad su pre tridesetak godina bili napisani, i to tako dobro da su još uvek živi.
Razvojni put Bore Šnajdera Aleksandra Popovića – komedija koja je pričala o svome vremenu i manama voluntarizma, ukrštenog sa podatnim mentalitetom, uspela je da opstane kao živa i aktuelna opomena svakom dobu koje se oslanja samo, ili prevashodno, na partijske karakteristike. Generali ili srodstvo po oružju takođe velikog Borislava Pekića ukazuje na apsurdnost poimanja vlastitog postojanja, posvećenog neumitnom samouništenju.
Od onih autora koji su uvršteni u ovu antologiju a koji su svojim perom još uvek aktivni, susrećemo se i sa često viđanim i popularnim komedijama Siroti mali hrčki Gordana Mihića i Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića. Mihićeva igra zasnovana na bizarnom povodu svađe dvojice činovnika koji izazivaju nepredvidljive i nesagledive posledice kako u državi tako i u društvu, svakako spada u dela čiji humor već godinama slovi kao zajedničko nacionalno dobro poput Nušićevih „sreskih špijuna“. Stanične kafane poput famoznog „Šargana“ iz Simovićeve komedije u stihu sada predstavljaju raritet, ali ne i likovi koji se u njoj sastaju i obitavaju. Ikonija, Gospava, Cmilja i Jagoda opstaju kao junakinje, odnosno kao žrtve sveta muškaraca u kojem su se zatekle, baš kao i duhovi vojnika u potrazi za ranama koje su časno stekli vršeći svoju dužnost. Rečju, autori koji su pristali da se njihova dela uvrste u ovaj reprezentativni izbor omogućili su produžetak života najvitalnijeg žanra našeg pozorišta.
