Izdavačka kuća Arhipelag obeležava deset godina postojanja u vreme kad se izdavači u Srbiji bore sa malim tržištem i još manjim ulaganjem u kulturu, a najviše hiperprodukcijom lakih sadržaja. Poznata je po knjigama književnosti i humanistike koje obeležavaju današnje vreme, po Beogradskom festivalu evropske književnosti, književnim večerima i tribinama, ali pre svega kao „arhipelag“ dobrog društva.
Sa Gojkom Božovićem, direktorom i glavnim urednikom Arhipelaga, ali i esejistom, pesnikom i književnim kritičarem – sumirali smo neka izdavačka postignuća prve decenije rada ove kuće.
„VREME„: Zašto ste pre deset godina osnovali Arhipelag? Pre toga, godinama unazad, bili ste urednik Stubova kulture.
GOJKO BOŽOVIĆ: Dva su osnovna razloga. Želeo sam, najpre, da, u meri mojih iskustava, saznanja i sposobnosti, ponudim čitaocima i autorima jedan model izdavaštva koji će počivati na ideji o čitaocima i piscima kao ključnim institucijama u izdavaštvu, na uredničkoj koncepciji kao autorskoj koncepciji izdavaštva, kao i na zastupanju vrednosti visoke kulture i vrhunske književnosti u novim tehnološkim i informatičkim okolnostima, pa i u novim okolnostima u kojima je status kulture i globalno i lokalno marginalizovan.
Arhipelag je nastao iz uverenja da je, pre svega, za čitaoce važno očuvati mogućnost izbora. Za društvo nikada nije dobra samo jedna vrsta ukusa, retorike, vrednosti. Otuda izdavači treba da povezuju konkretne pisce i knjige sa stvarnim i mogućim čitaocima koji imaju različite, a mnogi i vrlo iznijansirane potrebe. Na drugoj strani, posle deset godina rada u Stubovima kulture, gde sam kao glavni urednik sarađivao sa većinom najboljih srpskih pisaca, bio mi je potreban novi izazov. Taj izazov sam našao u radu u Arhipelagu, gde danas sarađujem s mnogim od tih pisaca, a pojavili su se novi autori, ali i novi čitaoci kao najvažnija podrška: samo u njihovim rukama knjige dobijaju konačni smisao. Ili, bolje reći, jedan od mogućih smislova.
Da li je tada društvena klima za delovanje u kulturi bila povoljnija?
Svakako povoljnija nego danas, ali, naravno, nipošto idealna. U siromašnom društvu pred kulturom stoje dramatični izazovi, ali ne može se pobeći od siromaštva tako što će se marginalizovati kultura ili podsticati najniže strasti i populističke note.
Pred izdavaštvom stoje tri velika izazova, od kojih ekonomsku krizu smatram važnom, ali ipak najmanje uticajnom. Mnogo su značajniji izazovi tehnološka kriza i, pogotovu, kriza ukusa. Ključna konkurencija u izdavaštvu danas nisu izdavači međusobno, već novi mediji, društvene mreže, čitav jedan digitalni svet koji moramo razumeti i proniknuti u senzibilitet nove generacije. Kriza ukusa na suštinski način pogađa i sam smisao kulture i odnos prema njoj, mogućnost nastanka i ostvarivanja kulturnih potreba, pa i samu ideju zajedništva, solidarnosti i solidnosti, na čemu su se zasnivala moderna društva. To su izazovi s kojima se suočavamo u Arhipelagu već tačno deset godina, nema nikakve sumnje da ćemo s njima deliti radni i životni prostor i u narednim godinama.
Koji su bili prekretnički trenuci vašeg izdavačkog delanja. Šta biste izdvojili?
Jedno je svakako to što je Arhipelag odmah imao programski, urednički, vizuelni i marketinški koncept. Nisam tragao za tim konceptima, već sam znao šta hoću da postignem i koja sredstva neću da koristim.
Mnoge stvari svih deset godina radimo protiv struje, ali to ne bismo mogli da nije podrške čitalaca, zato moram da izdvojim osnivanje Kluba čitalaca Arhipelag. Neki od najznačajnijih srpskih pisaca i prevodilaca su autori Arhipelaga. Mi stičemo nove autore, ali autori koji su tu već s nama po pravilu ostaju deo Arhipelaga. Već u prvoj godini rada objavili smo knjige Davida Grosmana, Klaudija Magrisa ili Adama Zagajevskog, a u narednim godinama postali smo srpski izdavač Majkla Kaningema, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija, Čarlsa Simića, Ljudmile Ulicke ili Havijera Serkasa. Jedan smo od pokretača međunarodne edicije 100 slovenskih romana. Nadam se da će sličan značaj imati i odluka da povodom deset godina rada pokrenemo ediciju za decu i mlade – Mali Arhipelag. Važan trenutak je osnivanje Beogradskog festivala evropske književnosti pre šest godina. A posebno je za nas bilo važno što je Arhipelag postao ekskluzivni izdavač dela Danila Kiša za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Kišovo delo je visoka mera i takva mera nam je bila neophodna i kao stvarna i kao simbolička potvrda opravdanosti našeg izbora.
Arhipelag se izdvaja po dobroj književnosti, ali i prepoznatljivom brendu. Kako stvarate vizuelni identitet, a kako poetiku svog izdavaštva?
Te dve stvari, književnost i brend, dopunjavali su se u našem slučaju. Brend bez supstance, u ovom slučaju književnosti, jeste prazna ljuštura koja se na kraju pokaže kao opasan teret. Izdavač književnosti mora da razume potrebe, navike, senzibilitet i ukus svojih stvarnih i mogućih čitalaca. Najbolje književne vrednosti ne možemo zastupati na isti način kao pre deset ili pre dvadeset godina, jer su se promenile okolnosti, a i sami čitaoci. Brend i služi tome da zastupa i garantuje vrednosti, da promoviše i preporučuje upravo iz perspektive novih društvenih i komunikacijskih okolnosti.
To ne znači da treba da promenimo vrednosti ili da odustanemo od njih, već, naprotiv, zastupamo ih razumevajući novi kontekst, jer samo tako one mogu živeti, a ne preživljavati na margini.
Identitet Arhipelaga proistekao je iz programskog i uredničkog koncepta, a potom je od presudnog značaja bila doslednost u izboru. Za nastanak vizuelnog identiteta Arhipelaga najzaslužniji je naš likovni urednik Dušan Šević, koji je autor loga Arhipelaga, likovnog rešenja svih naših edicija, kao i praktično celokupnog vizuelnog nastupa kuće.
Vi ste jedan od retkih izdavača koji ima stalnu ediciju poezije. Deluje kao da mnogi pišu poeziju, a retki čitaju. Zašto je poezija potrebna savremenom čoveku?
Kao izdavač, ja dobro razumem zašto većina izdavača danas ne objavljuje poeziju, ne postoji ekonomski, tržišni osnov za objavljivanje pesničkih knjiga. Ali ja ne bih video smisao svog posla kada, između ostalog, ne bih objavljivao i poeziju. Duboko verujem u kulturnu i socijalnu odgovornost izdavača i u to da je izdavač odgovoran najpre prema svojim čitaocima, a ne samo prema mesečnim i godišnjim izveštajima o prodaji. Ono što nam govori poezija ne može se zameniti nijednim drugim žanrom ili medijem. I taj način oblikovanja značenja i tretman jezika nasušno su potrebni savremenom kao i bilo kom čoveku u istoriji.
Izdajete i humanistiku, ali i književnost. Ko je vaš idealni čitalac?
Onaj koji sumnja i preispituje, raspravlja s knjigom koju čita, prepušta joj se sa strašću i nadom, dopušta da ga knjiga menja i zadržava kritički stav. I, naravno, ponešto podvuče u knjizi ili zabeleži na margini.
Na nedavno završenom Beogradskom festivalu evropske književnosti dominirali su multidisciplinarni autori koji se, između ostalog, bave pisanjem – ali i fotografisanjem, snimanjem filmova, muzikom. Deluje da je pravi umetnik 21. veka eklektik, a sve umetnosti se međusobno prožimaju i dopunjuju. Da li književnost tako nešto gubi, a nešto dobija?
Književnost tako dobija, jer živi u svom vremenu, nekada u saglasju, nekada u sporu s njim. I pokazuje se da prilagođava sebi nove medije i nove tehnologije kao što je to radila u čitavoj svojoj istoriji. Tako se književnost obnavlja, tako nam, još jednom, pokazuje koliko je suštinski važan deo našeg iskustva.
Da li je moguće odvojiti kulturnu delatnost od političke, ili je politika ušla u sve pore našeg života – ili je i bavljenje kulturom postalo politički čin po sebi?
Mi živimo paradoks: s jedne strane, politika se umešala u praktično sve elemente društvenog, profesionalnog i ličnog života; s druge, veliki broj ljudi, nepodnošljivo veliki broj za istinsku stabilnost jednog društva, povukao se iz javnih poslova i ne učestvuje u odlučivanju o vlastitoj sudbini i o sudbini svoje zajednice, prepuštajući dominantnoj političkoj i populističkoj matrici da vlada po svojoj volji. Odbijanje da se izjašnjavamo o politici, zapravo je politički čin prvog reda. A svako zastupanje vrednosti, pogotovu u kulturi, doprinosi stvaranju prostora za dijalog i kritičko mišljenje, kao i smanjivanju kampanjskog i nasilničkog karaktera javne scene.
Šta je danas posao izdavača – da li on plasira vrednosti, formira ukus i nudi uživanje u dobroj književnosti, ili je postao agent koji unajmljuje pisce? Kako vidite svoju izdavačku misiju?
Izdavač ima dve mogućnosti. Jedno je da prati i pogađa trendove. Drugo je da stvara vrednosti i da ih deli sa svojim čitaocima. To je teži put, ali on nije nemoguć. I ne zaboravimo da društva i poslovi propadaju kada veliki broj ljudi počne da se opredeljuje prema tome šta je lakše, a ne šta je bolje. Čitaoce ne treba potcenjivati: previše je tabloida i u koricama knjiga da bismo i mi postali deo te ponude. Čitaocima nudimo najbolju književnost i najznačajniju humanistiku, piscima nudimo profesionalnost, odgovornost i korektnost. A i jednima i drugima prostor za dijalog i za razmenu darova, mesto susreta i razgovora, dobru energiju i dobre namere.
