Nadahnuto, upečatljivo… jednostrano

Uz veliku verovatnoću se može ustvrditi da znameniti Oliver Stoun ne bi bio protivan da zna da kritika njegovog najnovijeg dokumentarnog filma negde tamo u Srbiji (koju, reklo bi se, dovoljno dobro razume i poznaje, ali to je već neka posve druga priča) može da otpočne jednim od najšire poznatih citata čuvene Ulrike (Marie) Majnhof, kanda i najudarnije od svih udarnih osovina pokojne Frakcije crvene armije (RFA); ona je, naime, jasno i glasno iskazala sledeće reči: “Ako bacite jedan kamen, to je zakonski kažnjiv prekršaj. Ako bacite hijadu kamenova, to je politički čin. Ako zapalite jedan automobil, to je zakonski kažnjiv prekršaj. Ako zapalite hiljadu automobila, to je onda politički čin. Protest je kada ja kažem da mi se nešto ne sviđa. Otpor je kada ja okončam ono što mi se ne sviđa. Protest je kada kažem da odbijam da i dalje pristajem na to. Otpor je kada učinim sve što mogu da niko više ne pristaje na to.”

Oliver Stoun (1946) je čovek i autor u ozbiljnim godinama, znatno stariji od Ulrike Majnhof kada su je pokretale i određivale (opravdana) srdžba i (sasvim razumljivo) nestrpljenje da se važne stvari u svetu oko nas što je brže i što korenitije promene. Stoga je jasno da je Nuclear Now, njegov najnoviji dokumentaristički rad, vid protesta u domenu i u vidu koji je njemu dostupan i primeren. Stounu se, i mimo kakvoće i utisaka koje su pobuđivali njegovi filmovi čitavim tokom karijere, uključujući tu i striktno scenaristička dela i zaduženja, nikada sa iole ozbiljnosti i osnova nikako nije moglo spočitati odustvo srčanosti; srčanost je zastupljena i u ovom filmu, samo u posve drugačijem i u zauzdano-smirenijem vidu. Naime, Nuclear Now je problemsko-aktivistički dokumentarni rad značajnog filmskog autora, stvaraoca i mislioca, koji ne preza od polemike i polemičnosti, kao ni od atipičnijih mišljenja i ubeđenja od onih plebiscitarno prihvaćenih i/ili nametnutih – i tako gotovo pola veka aktivnog i predanog rada, ali je ovde njegova očigledna želja da u žižu javnosti vrati dobro znano pitanje nužnosti rada na svojevrsnoj rehabilitaciji projekata koji se tiču smislene i racionalne upotrebe nuklearne energije, a u svetlu mračnih procena da je sa postojećim zagađenjem i evidentno zahuktalim klimatskim promenama ovom svetu u ovom vidu manje-više odzvonilo već oko nimalo daleke 2050. godine. Kako i sam priznaje da je bio u redovima borbe protiv tog izvora energije koji sada možda predstavlja nekakvu alternativu i slamku spasa, Oliver Stoun s puno prava nalazi za shodno da dobar deo, ako ne i čitavu prvu trećinu ovog svog (ukupno gledano i odmeravano) vrlo dobrog dokumentarističkog rada posveti upravo podsećanju na genezu isprva prezira, a onda i otvorenog i gorljivog neprijateljstva prema nuklearnoj energiji, što je, kako se može doznati iz ovog filma, očekivan ishod izjednačavanja nuklearne energije i nuklearnog oružja kao njene mamiparne i destruktivne ispostave.

Možda upravo to viđenje korena ovog sve akutnijeg problema za posledicu ima upadljiv didaktičan ton kojim, između ostalog, odiše ovaj vešto sročen i skockan dokumentarni film. Imajući u vidu iole recentnije trendove u dokumentarnom filmskom stvaralaštvu, ta dimenzija ovog filma možda nekome deluje i anahrono, pa čak i revizionistički, ali, ako ćemo pošteno i staloženo, teško je i zamisliti dokumentarni film na tu temu i uz ovaj opseg njene obrade u znatno drugačijem i inovativnijem “pakovanju”, posebno ako priznajemo da se filmsko dokumentarističko stvaralaštvo u poslednjih par decenija možda i nepotrebno približilo popularnoj kulturi u njenim površnijim i ishitrenijim vidovima i pojavnim oblicima. Najposle, šta i očekivati od filma koji počinje kratkim citatom Marije Kiri (“Na svetu ne postoji ništa čega treba da se plašimo, samo moramo sve da razumemo.”), a šta očekivati i ukoliko ne smetnemo s uma skorije Stounove dokumentarne filmove i serije, gde je didaktičnost takođe bila lako uočljiva i gde su njegovi poklonici iz domena igranog izraza možda bili i zatečeni njegovim eksplikatorskim zanosom.

Ipak, ovde se mora zastati i jasno naznačiti da su u ovom konkretnom slučaju (dakle, slučaju Olivera Stouna i njegovih dokumentarističkih radova) odrednice “didaktično” i “eksplikatorski” tu zapravo da predoče da u rukama i viđenju dovoljno veštog i upućenog uma u takvim pristupima gotovo da nema ničega smisleno problematičnog. I zaista – izlaganje je temeljno, razložno, ritmično, digresivno u pravoj meri i na tačnim prelazima/prevojima u samoj priči, tačno tamo gde treba proširiti metaforički vizir i uvesti nove podteme i spoznajne rukavce, a evidentno je da Stoun odlično vlada materijom, kao i da od početka do kraja čvrsto drži konce inherentne filmičnosti ove priče (koju bismo mogli da zamislimo i u igranom vidu, po mogućstvu u Stounovom viđenju i izvođenju), dočim u dobronamernost autora, imajući u vidu širu sliku, kao i ono što je evidentno, ni ne treba ozbiljnije sumnjati. Osim toga, film (a to se ponajpre odnosi na tekst koji ga naratorski prati) u pravcu ocene o ovom radu kao o delu osobitih postignuća i kvaliteta usmerava i izvesna, zašto ne reći, začudna poetičnost, koja se dosta brzo pokaže komplementarnom dopunom i pratnjom suvoj faktografiji, kojom je ovaj film krcat.

Međutim, kanda u skladu sa nesporazumima na koje su njegova najviđenija igrana dela nailazila čak i kada je bilo nesporno da je reč o značajnim filmskim ostvarenjima, koja će dosta brzo i sasvim zaslužno zavredeti sigurno mesto u obuhvatnijim istorijama i pregledima filma čak i na planetarnom nivou, Stoun u slučaju Nuclear Now, filma nimalo neprikrivenih ciljeva i nastojanja, uspeva i da zbuni. Naime, zbunjuje njegova jednostranost, odnosno potpuno odsustvo disonantnih glasova i mišljenja, kao da autor vlastiti svetonazor uzima kao aksiomski utemeljenu datost. Kao da veruje da jedno (manje-više unisono) mišljenje, baš kao i jedan film, pa bio on i ovako nadahnut i upečatljiv, ima snagu barem prvog u silini od one hiljade kamenova iz navoda Ulrike Majnhof. Možda je to jedan od nauka zrelog doba?