Fond „Jelena Šantić“ osnovala je nevladina organizacija Grupa 484 pre pet godina s namerom da promoviše mirovni rad, umetnost i toleranciju, vrednosti za koje se zalagala Jelena Šantić (1944–2000), osnivačica ove nevladine organizacije, čuvena balerina i mirovna aktivistkinja. U znak sećanja na Jelenu Šantić ovaj fond bijenalno dodeljuje nagradu ustanovljenu radi afirmacije umetničkih ostvarenja koja sadrže upravo poruke mira, tolerancije, razumevanja i solidarnosti. Ovu nagradu su do sada dobili Beogradski festival igre i program „Slobodna zona“ Kulturnog centra Reks, dok je ovogodišnja nagrada Fonda „Jelena Šantić“ dodeljena književnom festivalu „Na pola puta“ iz Užica za program realizovan pošle godine.
Kako piše u obrazloženju žirija (koji čine Vojin Dimitrijević, Goranka Matić, Mira Otašević, Nataša Rašić i Tanja Pavlov), književni festival „Na pola puta“ kvalitetom književnog programa i uspostavljanjem mostova među kulturama i narodima u regionu, na najpotpuniji način demonstrira umetnički i društveni angažman kakav je zagovarala Jelena Šantić.
Festival „Na pola puta“ održava se svakog aprila u Užicu, koje je na pola puta između Beograda i Sarajeva, i u koje poslednje četiri godine dolaze najbolji pisci iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Domaćin im je Užička gimnazija. Tokom dana, u Užičkoj gimnaziji pisci učenicima drže predavanja iz nastave književnosti, uveče na književnim večerima čitaju svoje radove, i sva ta četiri festivalska dana provode zajedno, s namerom da – kako se to tačno kaže – brišu granice i svojim primerom nauče mlade da prihvate i poštuju vrednosti bez obzira na to odakle one potiču.
Ovakav festival nije osnovala ni država ni neka njena institucija. Nakon razgovora koji su vodili Ružica Marjanović, profesorka književnosti Užičke gimnazije, i Nenad Veličković, književnik i profesor Filološkog fakulteta u Sarajevu, o tome da mladi iz Srbije ne razumeju sve reči jezika kojim se govori u Bosni ili Hrvatskoj (i obrnuto) iako im je osnova ista, organizovali su književno veče na kome je nekoliko pisaca iz jedne sredine čitalo svoje radove mladima iz druge sredine. Eksperiment je uspeo, i tako je nastao užički festival „Na pola puta“.
Za ove četiri godine u Užicu je gostovalo 29 pisaca iz regiona, održali su 42 časa književnosti, 34 puta su se predstavili publici, i nijedan književni kritičar nije im bio posrednik u kontaktu s publikom. Prošle godine na užičkom festivalu su gostovali: Dubravka Ugrešić (Amsterdam), Kolja Mićević (Pariz), Radmila Lazić (Beograd), Nada Gašić (Zagreb), Jasminka Petrović (Beograd), Dobrosav Bob Živković (Beograd), Amir Kamber (Keln), Slavko Sušilović – Lav Afrički (Osijek), Predrag Lucić (Split), Draško Miletić (Beograd), Nenad Veličković (Sarajevo). Dubravka Ugrešić je užičkim gimnazijalcima pričala o domovini, Radmila Lazić o feminističkoj književnosti i ženskom pismu, Amir Kamber o tipologiji jezika, Kolja Mićević o Danteu, Nenad Veličković o Lazi Kostiću, Nada Gašić o Hašeku, Lav Afrički o internetu i književnosti, a Jasminka Petrović i Bob Živković su održali radionicu o ilustraciji i tekstu.
Boravak Dubravke Ugrešić i Užicu bio je i njena prva poseta Srbiji nakon dvadeset godina. Prihvatila je poziv, objasnila je, nakon oduševljenih priča svojih prijatelja o Festivalu. Mediji su zabeležili da ga je nazvala “ književnim čudom“, primetivši da „sve velike stvari očekujemo ili smo bar očekivali od institucija, ali one su uvijek posljedica inicijative pojedinaca. Dvoje ljudi, Nenad Veličković i Ružica Marjanović, sreli su se i napravili ono za šta je, ako hoćete u političkom smislu, Sanaderu i Tadiću trebalo deset godina.“ Kolja Mićević, prevodilac, užičke susrete je doživeo kao primer sredine koja ne posustaje, pada u monotoniju i uhodanost, već nalazi način kako da objedini sadašnje i nove oblike duhovne igre. „Ružica i ekipa oko Užičke gimnazije su uspeli dovući pisce iz regije, a da to ne bude samo jedan plitak gest, da to ne bude samo zgodna slučajnost da je Užice na pola puta između Sarajeva i Beograda, nego da to zaista bude mesto susreta“, rekao je Boris Dežulović, na svečanosti povodom dodele nagrade.
Jelena Šantić (1944–2000), čuvena baletska umetnica, koreograf i pisac, od 1991. počinje svoju delatnost kao mirovna aktivistkinja. Inicirala je mnoge mirovne demonstracije, osnivala brojne mreže za saradnju nevladinih mirovnih organizacija u zemlji i regionu i rukovodila projektima vezanim za pomoć izbeglicama i pomirenje među zaraćenim stranama. Godine 1995. je osnovala nevladinu organizaciju Grupu 484, sa ciljem da podrži samoorganizovanje 484 izbegle porodice koje su bežeći iz Krajine od akcije hrvatske vojske Oluja, utočište našle u Srbiji. Po njima je organizacija dobila i ime. Za svoj mirovni rad Jelena Šantić je 1996. godine dobila nagradu „Pax Christi International“. Berlinski mirovni aktivisti su u znak poštovanja prema Jeleninom radu osnovali humanitarnu organizaciju Grupa 485, a odlukom berlinskog parlamenta, na trogodišnjicu njene smrti, park u berlinskoj četvrti Helersdorf dobija ime Park mira „Jelena Šantić“. Dve godine nakon toga, i Beograd je dobio park sa Jeleninim imenom, na Vračaru, gde je živela.
„Humanitarna aktivnost je druga strana moje ličnosti. U mom životu su se uvek spajali i preplitali intuitivno i racionalno, stabilno i nestabilno, mirno i burno. Onda se u meni u jednom trenutku javila želja da pomognem ljudima unesrećenim ratom. Ta moja humanistička crta je na izvestan način vezana za umetnost. Jer i jedno i drugo povezuje svetove“, govorila je Jelena Šantić.
