Na novom početku

Činjenica da je renovirana Manakova kuća otvorena i da je njena nova stalna postavka opet dostupna, lepa je vest u mnogogodišnjoj priči o inflaciji muzejskog prostora u Beogradu. S obzirom na to da generacije nisu bile u prilici ni da čuju za nju, kao uostalom ni za mnogo toga u vezi sa beogradskim muzejima, evo prvo osnovnih podataka.

Manakova kuća je kulturno dobro od velikog značaja. Podignuta je oko 1830. godine na uglu današnjih ulica Gavrila Principa i Kraljevića Marka, u Savamali. Sa krovom od ćeramide, prepuštenom strehom, drvenom bondručnom konstrukcijom ispunjenom ćerpičom, isturenim doksatima i tremovima, predstavlja izuzetno redak primerak stambene istočnjačko-balkanske arhitekture u Beogradu. Krajem šezdesetih prošlog veka dodeljena je Etnografskom muzeju za izlaganje spomen-zbirke Hristifora Crnilovića (1886–1963), slikara i jednog od retkih istraživača i kolekcionara folklornog nasleđa. Smatra se da je ovo najveća etnografska spomen-zbirka, svojevrsni muzej.

Postoji više legendi o Manakovoj kući. Jedna od njih kaže da je bila namenjena turskom agi i njegovom haremu, druga da je izvesno vreme, kada je Srbija postala autonomna kneževina, bila sedište tatar pošte Kneza Miloša. U državnim knjigama pominje se 1860. godine kao mejana Monaka Mihajlovića, cincarskog trgovca i doseljenika iz Makedonije, otvorena 25 godina ranije i to bez odobrenja. „Od tvrdog je materijala. Osim mejane, kuća ima u sebi sedam soba, kujnu, furunu i podrum. U istom sokaku je, i na samom ćošetu, koji vodi pored Zelenog venca na Malu pijacu, a prema kući Antule trgovca“, piše u državnim knjigama. Sedamdesetih godina 19. veka u njenom prizemlju su bile pekara i kafana, dok je sprat korišćen za stanovanje.

U Srpsko-cincarskom društvu Lunjina tvrde da se ovaj cincarski trgovac i doseljenik iz Makedonije, koji je kupio kuću za stanovanje na spratu, a u prizemlju otvorio pekaru i kafanu, zvao u stvari Manojlo Manak. „Vlasnik kuće je zatim postao njegov rođak, trgovac Manak Mihailović, po kome je kuća dobila ime“, objašnjava Marin Bodrožić, sekretar Lunjine. Beograđanin Nikola Manak, rođak vlasnika Manakove kuće, kaže da su „njegovi direktni potomci promenili prezime u Mihajlović“, i navodi da se u knjizi Istorija na Kruševo i Kruševsko pominje da je između 1812. i 1821. godine u Kruševac stigla „treća grupa Vlaha (Cincara), između 80 i 100 porodica sa planine Gramos u Grčkoj“, a među njima i porodica Manaku (drugi oblik prezimena Manak). „Po predanju Mito Manak je 1812. godine došao u Kruševo sa sinom Sterju koji je bio oženjen Marijom. Njihovi sinovi su Tomo, moj pradeda Kosta (Konstantin), Đorđi-Pađa i Mito (Mitke). Svi su bili kovači ili kujundžije. U knjizi Razvoj zlatarstva u Makedoniji navode se njihova imena i brojevi pečata. Svi su, povremeno ili stalno, držali i mehane. Po onome što znam, vlasnik Manakove kuće bi mogao biti sin Mite ili Dorđi-Pađe, ali je to teško nesumnjivo potvrditi“, priča Nikola Manak.

U Etnografskom muzeju čuvaju dokument po kome je vlasnik Manakove kuće porodica Manaković. To je oglas iz Srpskih novina (1893), po kome se prodaje kuća pokojnog Jovana Manakovića i Agnije, udovice Monaka Mihailovića, zbog zaduženja kod Uprave fondova. „Na prodaju su: plac, jedna kuća prema Savamalskoj ulici (pet soba, konak, dve kujne, pekara, dva podruma, magaza, dve sobe i amurluk).“

Za života Manakove kuće, Savamala je nekoliko puta prekrajana. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda kažu da je kući zbog toga u nekim trenucima pretilo rušenje, ali je do sada uvek uspevala da ga izbegne. U vreme kad je kuća podignuta, Savamala je bila predgrađe koje je Miloš Obrenović, u želji da od Beograda napravi moderan grad, počeo da preuređuje. Tada su, po njegovoj naredbi, „indžiliri“ morali da paze da prosecajući ulice po Savamali ne poruše Manakovu kuću.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, ruinirana Manakova kuća sa dvorištem dodeljena je Stambenoj zadruzi „Betonjerka“, koja je „radi savremene izgradnje“ planirala da je ukloni. Srećom, rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada iz 1963. godine proglašena je spomenikom kulture, i spasena. Nakon četvorogodišnje rekonstrukcije po projektu Zorana Jakovljevića, Manakova kuća je postala muzejski prostor namenjen etnografskoj zbirci Hristifora Crnilovića. Na istoj parceli ipak je podignut betonski soliter, što je u velikoj meri smanjilo vizuru prema Manakovoj kući.

Narednih pedesetak godina, sve do januara prošle godine, Manakova kuća nije popravljana. Ova najnovija rekonstrukcija koštala je blizu 30 miliona dinara. Radovi su bili obimni, a finansiralo ih je Ministarstvo kulture. Prema rečima direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković, kuća je potpuno obnovljena: kompletno su sanirani fasada i stolarija sa prozorskim rešetkama, izvedene su nove instalacije, glavni prilaz je proširen za više od dva metra, objekat je opremljen sistemom zaštite od požara, video nadzorom, razglasom i rasvetom… Jelena Tucaković, kustos Manakove kuće i rukovalac etnografskom spomen-zbirkom Hristifora Crnilovića kaže da je „Otvaranjem vrata u izložbenom delu kuće prostor prilagođen savremenim potrebama. Restaurirane su i izložbene vitrine, kao i odžaklije i sećije, koje su bile karakterističan deo gradskih kuća tog doba. Otvorene su niše koje se do sada nisu videle. Sklonjen je umetnuti pregradni zid, zahvaljujući čemu je sada uočljivo koliko je osnova te kuće nepravilna. Zbog položaja parcele na kojoj je sazidana, kuća gotovo da nema ni jedan prav ugao, što uvećava šarm zdanja.“

Otvaranje renovirane Manakove kuće prošlog meseca učinilo je dostupnim zbirku Hristifora Crnilovića. Osim 2600 predmeta velike kulturne vrednosti, Zbirka obuhvata i 1617 negativ ploča objekata snimljenih na terenu, više od 22.000 listova rukopisne građe, priručnu biblioteku sa više od 700 knjiga i časopisa, kolekciju seoskih i gradskih nošnji i nakita, pokućstvo, posuđe, drvorezbarene rozete sa cvetnim motivima, ćilime, alat, muzičke instrumente, pribore za pušenje, crkvene predmete, numizmatiku (rimski novac, novci vizantijskog cara Justinijana, srpskog cara Uroša, novac iz turskog perioda), arheološki materijal, staroslovensko oružje, srednjovekovni nakit (naušnica iz okoline Ohrida iz 14. veka, srpsko srednjovekovno srebrno prstenje, pečatni prsten sa rimskog nalazišta kod Čaglavice na Kosovu), antičku srebrnu masku sa lokaliteta kod Ohrida…

Zatim, na spratu je postavljena stalna izložba Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz 19. i prvih decenija 20. veka Jasne Bjeladinović Jergić. Za tu priliku su restaurirani svi izloženi predmeti. Priređena je i izložba Jezik kao zapis kulture Isidore Spasić, izložba rukopisnih zapisa Hristifora Crnilovića. Krasi ih manovil, neprosečena haljina bez rukava, izuzetni odevni predmet s prostora jugoistočne i istočne Srbije na koji je Crnilović posebno ukazao.

U avgustu Manakovu kuću očekuje drugo Manakovo kulturno leto, sa domaćim i stranim pozorišnim predstavama i koncertima, a u narednim godinama prisustvovanje još jednoj urbanističkoj prepravci Savamale, ovog puta zbog Beograda na vodi.