Na mostu, kod kuće

Jedne julske večeri godine 2004, tek što sam bio stigao u Prag, zastao sam na Manesuvom mostu: sa desne strane uzdizale su se kulise hradčanskog dvorca i vrhovi katedrale Svetog Vida, ispred mene diskretno osvetljeni Karlov most, Vltava je zvučala baš kao kod Bedžiha Smetane, neužurbano i razigrano, dok su sa leve strane, iznad prelepih zgrada, izvirivali crni šiljci Tinske crkve. Pomislio sam da sam u bajci. Sada sam čekao da neko promeni program, napeto sam i ne bez strepnje očekivao da ću čuti prodorno „rez!“ i da će prizor da utone u mrak, da će užurbana filmska ekipa istog časa da preplavi scenu i počne da sklanja kulise, da će dvojica snažnih momaka da uklone Karlov most, da će Hradčani jednostavno da se sklope i da će neko da isključi zvuk Vltave. Zgrabio sam ogradu mosta na kojem sam stajao, kao da pokušavam da zadržim san. Nije se, međutim, dogodilo ništa. Nisam se probudio. Prag je i dalje bio tu. I ja u njemu. Bilo je to previše. Zatočenik zemlje Srbije 14 godina (od čega deset u onoj Miloševićevoj), nisam ni shvatio da plačem dok se suze nisu slile do brade. Prolio sam tada koju i nad sopstvenim usranim životom u usranoj zemlji iz koje sam došao, nesumnjivo, ali pre svega bio je to Prag. Nisam mogao ni da naslutim da su taj trenutak, taj pogled i to ushićenje, samo mali deo onoga što će mi taj čarobni grad tek ponuditi.

DŽEZ U BOHEMIJI: Osam godina kasnije vratio sam se u zlatni grad spreman na iznenađenja koja za mene, iskusnog Pražanina, ovoga puta to neće biti. Prevario sam se. Otkako grca pod teretom Evropske unije i liberalizma uopšte, Prag je, ako je to uopšte moguće, još lepši, još raskošniji, još moćniji. Nekada tužna i sumorna lepotica Istoka Evrope sada pulsira životom velikog, raspomamljujuće lepog grada. Odmah da rešimo „prigovor turizma“. Da, Prag je, kao i Pariz, Rim ili London, jedan od ciljeva turističkih hodočašća. Nejasno je, međutim, kako i zbog čega turisti mogu da smetaju bilo kome. Prigovor da je turizam površna zabava – nasuprot, valjda, našim filozofijom prožetim egzistencijama, našim upornim traganjem za smislom kosmosa i naglašeno dubokim poimanjem umetnosti i života uopšte – obično je trućanje. Osloniti se o ogradu Karlovog mosta, slušati kako „Bridge Band“, sačinjen od krepkih šezdesetogodišnjaka (majstora na udaraljkama koje podsećaju na presu za paradajz ima i više) sasvim korektno guli džez i posmatrati reku turista (doslovno reku), prizor je visokog stepena vedrine. U toj vavilonskoj pometnji jezika u kojoj će radoznalije uho pokušavati da pronikne koji to jezici upravo klize kraj njega, u tom šarenilu fizionomija, boja kože i odeće, progovaraju svi mogući stereotipi pokazujući, na tim i takvim mestima, na tom čudesnom Karlovom mostu, da su (stereotipi) nebitni, benigni i savršeno zabavni: nasmejani i komično obučeni Englezi, glasni i sigurni Nemci, razbrbljani Rusi, entuzijastični Japanci, ponešto lenji Francuzi, veseli Poljaci, razmahani Španci, haotični Italijani (i njihov vidno iznervirani vodič), uskovitlani Hrvati koji su, u trenutku dok su prolazili kraj nas, delili palačinke među sobom, Česi iz provincije jednako udivljeni Pragom kao i mi ne-Česi („Ver ar ju from?“, pitam, „Ček ripablik“, odgovara crnokosa dama s rancem na leđima, „Bat vi ar olsou tjurist lajk ju“), mirni i mrki Indijci ili Pakistanci i, razume se, savršeno opušteni Amerikanci. Slušamo, dakle, svi zajedno, tu na Karlovom mostu grupu šarmantnih čikica koji su (mislim dok ih slušam) svoje najbolje godine proveli u tužnom i sumornom Pragu kao robovi jedne strašne imperije, ali sada, slobodni, sviraju džez i lepo nam je, svima. No, turisti, posebno oni koji dolaze u grupama, nošeni su inercijom stada, njihovi su putevi unapred utvrđeni, tako da samo stotinak metara od Karlovog mosta, izvan turističkih staza, pronalazimo potpuno čarobnu četvrt u kojoj turista gotovo da nema. Čitav se kvart, pun malih trgova koji se, poput Plitvičkih jezera, prelivaju jedan u drugi spojeni uskim kaldrmisanim uličicama, skrivenih parkova, crkvica, zgrada od kojih ne možete odvojiti pogled, desetina kafea i pivnica, čitav se taj kvart, dakle, oslanja na kanal što teče nekoliko stotina metara paralelno sa Vltavom. Na tom nevelikom kanalu koji opkoračuju mali mostovi, nalaze se tri vodenice-kafea, u dubokom hladu guste vegetacije, te kada jednom sednete i naručite neko od ukusnih čeških piva, poželite da otud više ne odete, ili barem da se vraćate na to mesto, stalno. Sa terase jedne od tih kafanica, dok pijemo krusovicu, slušamo četvoro mladih, muzički obrazovanih džezera – kontrabas, harmonika, truba, vokal – kako deru džez u parku Kampa. A džeza je u Pragu na svakom koraku. Na kraju Ulice Celetne, ispod jedne od crnih baroknih kula, u akustičnom čepu, slušamo odličan sekstet – dominantni klarinet, saksofon, bubnjevi, dve gitare, kontrabas – kada u jednoj od pauza grupi prilazi momak koji je stajao do nas, vidimo da vadi gitaru i sekstet postaje septet. U narednoj pauzi mladi momak koji je, do tada, stajao tik uz muzičare, prilazi klarinetisti, nakratko priča sa njim, ovaj mu pruža instrument i momak počinje da svira Summertime. Zvuči lepo, korektno. Momak dobija aplauz. Ali tada instrument preuzima vlasnik i počinje da improvizuje na istu temu. Ako je do sada bilo prijatno, najednom postaje sjajno. Klarinet riče, zavija, urla, zastrašujuće krivi slavnu kompoziciju, moćni zvuk se, poput rikošeta, odbija od zidina kule i pogađa nas svojim krhotinama, nemilosrdno, sa namerom da nas ubije, tu, u Pragu. Klarinetista dobija ovacije (i solidnu količinu kovanica, je l’).

SVETLO, MIRISI, POGLEDI: Kada sa Male strane (leva obala Vltave), pređete u Staro mesto (desna obala) i kroz splet srednjovekovnih uličica dođete do centralnog trga kojim dominira Tinska crkva sa svojim kulama i crnim šiljatim krovovima nalik veštičjim šeširima, već ste skroz kupljeni, ošamućeni, već ste postali lik iz bajke kojom upravo hodate. Isti taj prizor u kojem se stapaju širina trga, niz blistavih, raznobojnih zgrada praškog baroka, talasi kafanica i radnji, vreva ljudi, uske uličice koje vas pozivaju da krenete njima, nepravilni uglovi, kaldrma, bezbrojni prolazi urešeni novim kafanicama, isti taj prizor noću je drugačiji i možda čak i lepši, oplemenjen promišljeno postavljenim osvetljenjem i prožet mirisima mesa i čeških poslastica koji se spravljaju na licu mesta. O pivu koje se toči u ogromnim količinama, po vrlo prihvatljivim cenama, da i ne govorimo. A opet, uopšte nije teško da se izmaknete iz vreve ako vam je do toga. Jedva desetak minuta hoda od Staromestkih namesti, u spletu uličica koje se oslanjaju na Jevrejsku četvrt, naići ćete, recimo, na klub „Hulio Kortasar“, kafe smešten na nevelikom, ponešto skrivenom i, treba li reći, uzbudljivom skveru. Po zidovima kafea vise velike fotografije latinoameričkih pisaca. Toči se, naravno, češko pivo, ali za nekih sat vremena koliko je putopisac proveo u „Huliju Kortasaru“, govorilo se uglavnom španski. Posebno je, dakle, uočljiv taj praški talenat da kafei niču na najneočekivanijim mestima. U manastiru, na primer. Pa ko voli može da obilazi lepe crkvice, kao u Strahovskom manastiru, recimo, a može i da sedi u nekom od senovitih kafea unutar manastirskog kompleksa (čemu je ovaj putopisac davao prednost). No, čak i ako se oduprete sirenskom zovu kafea i pivnica unutar manastira, kad iskoračite izvan zidova, ne sasvim svesni da se nalazite na vrlo visokoj tački i ne sasvim pripremljeni na ono što sledi, pred vama će da pukne pogled na Prag, prizor sasvim neopisiv (kako to kažu rđavi pisci), a onda vam ne preostaje drugo do da se sručite za jedan od stolova kafea koji se, sa spoljašnje strane, oslanja o zidove manastira, da zanemarite činjenicu (ako možete) da ćete na svaki kapućino platiti porez na pogled i da sedite na tom mestu, dugo, naprosto gledajući. (Isto će vam se dogoditi barem na još petnaestak mesta u Pragu: hradčanski dvorac, Letna, Višehrad… samo su neka mesta na kojima zastaje dah pred onim što se nalazi ispod i ispred vas.)

MEĐU NAMA: A šta je sa autentičnošću? Ima li u tom Pragu Čeha, Pražana? Naravno. Samo se malo odmaknite od centra, sedite u neku pivnicu u Žižkovu, recimo, kvartu u kojem je Olšansko groblje na kojem su sahranjeni Kafka i Havel, i srešćete originalne Čehe. Lako ćete ih prepoznati: obučeni su katastrofalno i piju pivo. Ako vam je do toga (i ako je njima do toga) popričaće sa vama. Ljubazan i normalan svet, kao i bilo gde drugde. Autentičan. Kao i bilo gde drugde.

Ova se reportaža iz grada čiste lepote završava, ipak, jednim manje lepim sećanjem. Na mestu na kojem se 1969. godine spalio Jan Palah, mladi čovek željan slobode, ispred Narodnog muzeja, nalazi se tek nešto izdignuta kaldrma – zamišljam da je tu bila njegova glava kada je pao – i izliveni, crni bronzani krst koji se stapa s tlom, kao spaljeni čovek, kao prosuti pepeo. Dan je bio izuzetno bistar, proziran, temperatura visoka. Stao sam ne mesto na kojem je stajao Jan Palah samo trenutak pre nego što će se zapaliti i video isto što je video i taj dvadesetjednogodišnjak u trenutku kada je vatra počela da proždire njegovo telo. Gledao sam prelepe Vaclavske namesti, ta mala praška Jelisejska polja, gledao sam isto što je gledao i taj mladić pre 43 godine i znam da je video isto što i ja, čistu lepotu, da bi ga idućeg trenutka vatra i nezamislivi bol progutali. Pokušavam da nekako dozovem očaj koji je mladog čoveka nagnao da uradi nešto tako nepojamno. Ne uspevam. Mogu samo da prizovem zvuk gusenica sovjetskih tenkova na ulicama ovog čudesnog grada. Danas bi Palah imao 64 godine, poput onih čikica džezera sa Karlovog mosta. Da je živ, uživao bi u raspamećujućoj lepoti svog slobodnog grada.

foto: reuters