Na kraju ulice

Već neko vreme, King Krule je neprikosnovena alternativna zvezda Londona, dok je Grian Chatten nešto slično u Dablinu – obojica imaju manje od 30 godina, interesantno izgledaju, izuzetno su talentovani i privlače pažnju celog mislećeg muzičkog sveta. Dovoljno razloga da se obrati pažnja na njihova nedavno objavljena izdanja, jer je tu negde skriven istinski glas generacije Z.

NAJBOLJE OD LONDONA: KING KRULE SPACE HEAVY(MATADOR)

Archy Marshall (r. 1994) jedinstvena je pojava na engleskoj muzičkoj sceni i naslednik duge tradicije tamošnjih ličnosti-na-svoju-ruku. Postao je slavan pod umetničkim imenom King Krule (mada ima još poneki pseudonim), kao najmlađi buntovnički antiheroj na Ostrvu, toliko apartan da nije mogao biti ni klasifikovan. Njegova muzika u potpunosti pripada ovim transžanrovskim vremenima – ni danas nije sasvim jasno čime se on kao autor nadahnuo, ali je očigledno da je pomešao tragove panka, džeza i trip hopa, stvarajući neku vrstu poetskog urbanog bluza za 21. vek. Uspeo je da se nametne kao značajna pojava izdanjima “The Ooz” (2017) i “Man Alive!” (2020), koja su oko sebe okupila neobično veran krug publike i izazvala poštovanje onoga što je ostalo od kritike. Originalan i neponovljiv – King Krule u punoj formi, svakako je vrh onoga što današnja muzika ima da ponudi.

“Space Heavy” njegov je peti album, i najmanje unutrašnje raskidan. Izjavio je da je inspiraciju za ovu svoju stilski ujednačenu, 45 minuta dugu baladu, sastavljenu od 15 kratkih numera, našao u stalnim putovanjima od Londona do Liverpula, gde mu živi partnerka Charlotte Patmore, sa kojom je ne tako davno dobio dete. Odgovornosti i obaveze su ga učinili uravnoteženijom osobom nego što je bio ranije – zato nije čudo da je “prostor između” glavna tema, a traženje i pronalaženje životnog balansa suštinska poruka ploče “Space Heavy”. To je i njegova pesnička vizija onoga što nam se danas dešava: kao da svi mi postojimo isključivo “negde između” – između poslova, razgovora, prodavnica, mesta stanovanja, ljubavi – baš kao što se to dešavalo Andyju u privatnom životu od 2020. do 2022, kad je ova ploča snimana.

King Krule zato potpisuje veliku studiju gradske melanholije na “Space Heavy”. Autor kombinuje ekspresivne moći apstraktnog zvuka u kome slobodno ukršta nasleđe roka i džeza, sa uličnim rečenicama otrgnutim iz svakodnevnog govora, stvarajući univerzum u kome svako prepoznaje sebe, kao u dobroj literaturi. Muzička rešenja su mu čulna i nesvakidašnja, klize negde između The Fall i Morphine i ne pripadaju nijednom kanonu, te nas iza svakog ćoška u pesmi očekuje iznenađenje. Ali glavni junak ovde je zapravo neo-dikensovska atmosfera opisanih pejzaža i karaktera, koja smešta našeg rock’n’roll–noir junaka čvrsto u tradiciju socijalnog pesništva posebne, otkačene vrste.

Duboko uronjen u sebe, prateći svoje unutrašnje monologe, King Krule nam nudi osećaj sveta kog svi poznajemo – kao ogromnog, ravnodušnog i punog ne-dobrodošlice. Ipak, u njemu uvek ima mesta za susret sa onom specijalnom osobom, koja kao da nas je oduvek poznavala. U genijalnoj “If Only It Was Warmth” – on nije prijatan (refren:”nemam više prostora za tvoje greške”), ali može biti superprijatan, kao u “Seagirl” (feat. Raveena)… Bilo kako bilo, potraga za tom osobom večno traje, sa neizvesnim ishodom, baš onako kako je opisana u “That Is My Life, That Is Yours” i “Wednesday Overcast”.

King Krule je jedini čovek koji danas sme da peva “Imagine” Johna Lennona – kod njega to zvuči proživljeno, pošto ume da pronađe poslednji trag nežnosti i nade u digitalnim i asfaltnim pukotinama kojima smo okruženi. Život u gradskom bespuću, tamo gde ga naizgled više nema.

NAJBOLJE OD DABLINA: GRIAN CHATTEN CHAOS FOR THE FLY (PARTISAN)

Fontaines D.C. su već prepoznati kao lideri novonastale dablinske alternativne rok škole, koja nas poslednjih nekoliko godina oduševljava uzbudljivim albumima, čija je emotivna istinitost toliko drugačija od bilo čega na svetskoj sceni (vidi: Zorica Kojić – “Dablinski parfem bezizlaza”, “Vreme” 1678). Solo ploča njihovog pevača Griana Chattena – “Chaos for the Fly” (Partisan), najnoviji je dokaz da se tamo nešto posebno dešava.

Kad god su u pitanju solistički istupi članova benda koji još uvek aktivno radi, autor u intervjuima nudi objašnjenja i izvinjenja zašto ga je snimio, pa tako i ovaj put: “To je nešto što je nastalo spontano, dok smo bili na turneji – snimio sam pesme više da skratim vreme” ili “samo sam zabeležio ideje, da ih ne zaboravim” ili “nije ušlo na naš poslednji album, jer stilski nije odgovaralo, pa nisam hteo da se baci”. Ali nema razloga da se bilo šta suvišno govori o ovom delu nastalom iz čiste ljubavi za muziku i potrebe da se izrazi – Grianovi porivi su, kao i uvek, časni, i utemeljeni u čistom moranju da se neko osećanje neodložno iskaže. U današnje vreme, ta vrsta iskrenosti prema sebi jeste pravo blago.

Svi su izgledi da je Grian Chatten (r. 1994) hteo da se pojuri do kraja sa svojim muzičkim demonima, a da mu niko u tome ne smeta, kao i da oda počast svojim velikim uzorima, a da ne smara ostale članove svoje matične grupe. Njegove pesme su originalne, bez obzira što biva jasno da je u životu satima slušao Nicka Drakea, Leonarda Cohena, ranog Davida Bowiea i Loua Reeda. Atmosfera je zato neobično vanvremenska, a utisak o albumu “Chaos for the Fly” sve bolji sa ponovljenim slušanjima – kao da se stalno otkrivaju nove note zarivene u dubine pesama.

Naslov ploče je citat Mortiše Adams: “What’s normal for the spider – is chaos for the fly”. To je haos u kome svi živimo, jer je mnogo verovatnije da smo ipak samo muve, a ne pauci. Potpisnika oduševljava kako se Chatten kreće iz jednog u drugo raspoloženje, ostajući sve vreme pribran iz pesme u pesmu na ovoj ljubavnoj ploči – od krhkog, ali odlučnog priznavanja svojih osećanja nekom, u akustičnom otvaranju “The Score”, preko “Last Time Every Time Forever” i “Bob’s Casino” koje se hvale lažnim karnevalskim sjajem, do ponovnog zaokreta u intenzivno poveravanje sa folk-rokerskim “Fairlies” i “Salt Throwers off a Truck”. Kraj je iznenađujući, ali možda i nije, jer je činjenica da je završna “Season for Pain” posvećena odsecanju iz života nekog koga je naš heroj istinski voleo i definitivnom građenju zida prema toj osobi – nekako uračunata u kôd ove melodrame. Posle nje, sve što smo čuli izgleda nam kao nešto što se zaista nekom desilo.

Oba izdanja kojima se ovde bavimo imaju tu duboku, neizbrisivu utemeljenost u privatnim stvarnostima. Činjenica da su dva najbolja nova rok albuma u Velikoj Britaniji i Irskoj u prvih šest meseci ove godine, istovremeno i dva najdublje intimna albuma, trebalo bi da nam nešto govori. Na kraju promenljivog i zabrinutog leta, možda smo stigli na kraj ulice, i možemo još samo da se okrenemo samima sebi?