Teško je odoleti iskušenju i ne postaviti banalnu pitalicu tipa: „šta je paradoksalno u komadu Paradoks Nebojše Romčevića?“ Na sižejnom planu, paradoksalno bi moglo da bude to što dvoje intelektualaca iz srednje klase – tačnije, iz onoga što je od nje ostalo – bivaju gubitnici i posle radikalnih političkih promena od 5. oktobra 2000. godine, za koje su se, doduše pasivno i nekako kukavički, ali ipak iskreno zalagali. Međutim, ako se iole poznaju tranzicijske prilike, u kojima uvek profitiraju mutanti iz ancien régime i njihove beslovesne pristalice, onda se ovakav „dramski obrt“ ne pokazuje kao paradoks, već kao pravilo, verodostojan razvoj, logičan rasplet, društvena neminovnost, istorijska nužnost… Paradoks, dakle, treba tražiti na drugoj strani.
Pošto je bitka s „referencijalnom stvarnošću“ nepovratno izgubljena, možda bi se trebalo vratiti na naš teren, na teren umetnosti, i potražiti paradoks u žanrovskoj postavci komada. Kao i u jednom od svojih ranijih dela, Lakom komadu, Nebojša Romčević i u Paradoksu vešto i pouzdano sprovodi „žanrovski paradoks“: koristeći se sredstvima lakih žanrova, vodvilja ili dobro skrojenog komada, autor razvija ozbiljnu temu, koja bi mogla da se odredi kao psihološka, intelektualna i moralna propast naše inteligencije. I, zaista, komad je građen po strogim, aristotelovskim pravilima, s jedinstvom mesta, vremena i radnje: u stanu dvoje intelektualaca, Kate i Leke, u toku jednog dana (narečenog petog oktobra), dešava se čitava zbrka sa skrivanjem amblematičnih nosilaca svrgnutog režima (korumpiranog starog ministra i njegove mlade ljubavnice, folk-zvezde), koja se završava političkim dilom, lagodnim infiltriranjem „starih“ u redove „novih“, dok naši junaci, kao što je već istaknuto, ostaju gubitnici na dan svoje pobede. Međutim, njihov poraz se ne svodi na nepravedan udarac „zlehude sudbine“, već je više rezultat „poetske pravde“ (da nastavimo sa ovim egzibicionističkim poigravanjem terminologijom dramskih žanrova). Svojim intelektualnim i moralnim zapuštanjem – duhovit lajtmotiv je Katina jadikovka da se ne seća na kojoj je temi magistrirala (za doktorat, naravno, više nije imala ni volje ni znanja) – naši junaci su sami prouzrokovali vlastitu propast. Ipak, ne možemo a da ih ne razumemo i ne sažaljevamo, jer… svi smo mi pomalo Kata i Leka.
Ovakva žanrovska postavka je izrazito rizična, jer u inscenaciji treba da se oseti to saosećanje, da se razvije taj tragični prizvuk, a da opet sve ostane u okvirima izvornog, lakog žanra. Takvo žanrovsko tkanje nije postignuto u praizvedbi Paradoksa u Teatru T pre nekoliko godina, u jednoj šmirantskoj i estradnoj predstavi, ali je zato veoma uspešno ostvareno u novoj postavci, u somborskom Narodnom pozorištu. Reditelj Egon Savin je, sa zavidnom veštinom, vodio glumce bukvalno po ivici žanrovskog noža i štedro, ali ne i nekontrolisano, vrteo snažan komički zamajac (predstava je, zaista, neodoljivo smešna), plasirajući istovremeno i sentimentalne, dirljive tonove. Komički mehanizam je na delu, u prvom redu, u postavci sporednih likova: glupih, prostih, gramzivih i servilnih komšija Bose i Bore (Ivana V. Jovanović i Srđan Aleksić), pokvarenog i lukavog Ministra za sve režime (David Tasić Daf), prostosrdačne pevaljke Super Bebe koja je, doduše, delovala kao prenaglešena ilustracija Cece (Dubravka Kovjanić). Tipskom razlikovanju ovakvih kreatura doprineli su i ikonografski plastični i prepoznatljivi kostimi Bojane Nikitović.
Spomenuti sentimentalni tonovi ostvareni su u postavci „naših“: Leke koji je bio, u tumačenju Saše Torlakovića, poniženi, kukavni i plašljivi stvor i, pre svih drugih, Kate koju je Biljana Keskenović donela kao rezigniranu, zapuštenu, ali još uvek negde prpošnu i gordu bivšu intelektualku. Tragikomična faktura ovih likova ostvarena je uz naglašenu glumačku disciplinu i čvrst rediteljski koncept, koji je, u cilju građenja takvog štimunga, koristio sve mogućnosti teksta, pa i više od toga – nudio neka originalna scenska rešenja na granici komedije apsurda, kao što su, na primer, Katini bezuspešni pokušaji da nađe zgodan položaj za čitanje, ili Lekino mehaničko i tupo grickanje krekera. Ikonografski plastičnom scenografijom (autor Marija Kalabić), kao i odgovarajućim kostimima, glavni junaci su društveno srozani, njihov izgled i životno okruženje svedeni na malograđanski, „poseljačeni“ ambijent, što je dodatno doprinosilo tragikomičnoj slici sunovrata.
Kao što je već naglašeno, ovakav rezultat ostvaren je zahvaljujući veoma smeloj, rizičnoj, ali i kontrolisanoj igri na ivici žanrovskog noža. Da bi se to postignuće sačuvalo, neophodno je da glumci zadrže samokontrolu i da se ne prepuste zabavljačkom instinktu i želji da se ulaguju publici, što se, kao tendencija, već prilično osećalo u nekim sporednim ulogama i što može da rastoči predstavu. To bi bila šteta, jer je reč o predstavi koja, vešto preplićući žanrovske matrice, maksimalno razvija mogućnosti teksta – pa ga i unapređuje – stvarajući, tako, autentično tragikomičnu sliku poraženog i poniženog sveta (bivših) intelektualaca.
