Na Brankov pa u „Lazu“

Među udarnim vestima protekle nedelje u nekoliko navrata mogli ste da vidite ljude kako stoje na spoljnoj strani Brankovog mosta, policajce i pregovarače. Gotovo desetak ljudi je odlučilo da se ubije skokom sa istog mesta, skokom u Savu u po bela dana. Već smo dobili i zvezdu među pregovaračima, prelepu manekenku koja je uspela da čoveka vrati na „našu“ stranu mosta.

Samoubice su po pravilu zahvalna tv-tema. Imate bezbroj američkih filmova gde očajnici stoje na simsu, a spasavaju ih Betmen, Supermen, lepa inspektorka, razočarani policajac na granici alkoholizma, tu je masa koja navija, policija koja obezbeđuje mesto i brojne tv-ekipe. Reporteri nas informišu šta se dešava iz minuta u minut, publika navija, kladi se na život ili smrt, pokušava da pronikne u razloge, tu je i psiholog koji govori o samoubistvu, sve smo to imali protekle nedelje u nekoliko navrata.

Manekenka je, recimo, pošla sa kastinga, verovatno zabrinuta da l’ je bila dovoljno lepa, videla čoveka na mostu i odlučila da pomogne. Tu prestaje svaka ironija, devojka je učinila više od 99 odsto sugrađana i za to joj svaka čast. Dala je čoveku ikonicu i prevela ga na drugu stranu – simbolično ga vrativši među žive. Jasno je da suicid, naročito u podne, na mostu, sa mobilnim u ruci, patrolom na deset metara i rečnom patrolom više predstavlja apel nego odluku, ali jedna od specifičnosti samoubistva jeste upravo ta da jednom postane ozbiljno i čovek se zaista ubije. Ambivalencija je uvek prisutna – jer samoubica ide protiv nagona za samoodržanjem, protiv sebe, pa nikada nije pogrešno pružiti ruku i pomoći. Protekle nedelje neko je hteo da skoči, zbog nesređene porodične situacije, drugi je iz istog razloga (bivša žena plus tašta) opljačkao banku u kojoj je radio. Posle je maltretirao pandure, zadavao im rebuse ko u filmu i danas ih zeza za 100.000 evra manjka. Očigledno je da se psihološki pritisak povećava, a mene zanima fenomen skoka sa Brankovog mosta koji postaje više od pukog samoubistva.

Televizije su napravile prvu grešku emitujući snimak samoubica, pregovaranja i naročito lica pomenute osobe. Još pre nekoliko meseci slično se desilo sa čovekom koji je satima stajao na krovu zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra. Lice „žrtve“ se ne snima, da ne govorim o lešu. Dnevne novine su prekršile oba pravila, uključujući i fotografiju polugolog leša žene koja se pre nekoliko dana ubila skočivši sa petog nivoa parkinga. Dobili smo rivajvl nekrofilije devedesetih, koje su naši mediji toliko gladni. Kada snimate polugolo mrtvo žensko telo i fotografiju stavite na naslovnu stranu, mnogi će se zgražavati. No, da biste došli do tog nivoa, potrebno je da na televiziji vidite reklame za čokoladice sa trudnom Jelenom Karleušom koju majstor odmerava zguza i spreda. Kod primitivnih plemena seks sa trudnicom je tabu. Ne znam kako Balkanci stoje sa ovim pravilom.

U našoj nacionalnoj geografiji postoji mnogo toponima koji su vezani za samoubistvo, ili zbog zabranjene ljubavi, ili đevojka skoči da je Turci ne sustignu, ili kao Prijezda ne želite da vas dušmani zarobe. Pitam se da li je zahvaljujući televiziji Brankov most postao samoubilački Hajd park korner, mesto gde ćete svoju poruku svetu reći ulažući kao zalog vlastiti život. Od ranije je psiholozima i psihijatrima poznat ovaj fenomen indukcije, gde osetljive i suicidu sklone osobe inspirišete da na određenom mestu izvrše samoubistvo. Kažem da će neko pomisliti da će samoubistvo na Brankovom značiti tv-prenos, sliku u novinama, veći odjek i veće skretanje pažnje.

Da paradoks bude veći, pre nekoliko nedelja je jedan od svedoka na suđenju Vojislavu Šešelju tvrdio da je raspad SFRJ počeo skokom Branka Ćopića sa mosta na beton. Navodno je Branko predosetio užase koji slede i razočaran učinio taj korak u prazno.

Sudeći po kasnijoj tv-eksploataciji, televizija je gladna heroja, pa je neuporedivo veću pažnju posvećivala spasiocima nego žrtvama. Njima se za sada niko posebno ne bavi, osim osoblja u „Lazi Lazareviću“.