Muzike za sećanje

Na početku tekućeg Festa promovisan je četvorostruki CD Pesme iz filmova Zorana Simjanovića. U ovom boks-setu je samo 85 kompozicija iz najpoznatijih filmova, dok Simjanovićeva muzika iz preko 50 filmova i serija, preko 50 crtanih i kratkih filmova, preko 500 reklamnih spotova, preko 30 pozorišnih predstava, i da ne nabrajamo dalje – čeka da bude sabrana i predstavljena na ovakav način.

Pre nego što je postao kompozitor, Zoran Simjanović je svirao u Siluetama i Elipsama, ali i diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti. Filmska muzika mu je donela mnoge nagrade, da pomenemo samo dve Zlatne arene u Puli, članstvo u evropskim muzičkim asocijacijama i zvanje počasnog građanina Valensije. Simjanović je profesor Fakulteta muzičke i Fakulteta dramske umetnosti. Ali, sve ove činjenice (delić u odnosu na one koje nisu pomenute) deluju manje bitno u odnosu na onu da je Zoran Simjanović jedan od malobrojnih kompozitora za čiju muziku filmska publika zna.

„VREME„: Šta ste otkrili o sebi pripremajući ovaj CD?

ZORAN SIMJANOVIĆ: Da se ne sećam mnogih stvari. Da je vreme užasno brzo proletelo, a da se ja još osećam kao nekad i da tek sad mislim da ostvarim najbolje muzike.

Kažete da su neke trake izgubljene, šta to znači, da je vaša muzika izgubljena?

Da. Mnoge muzike su ostale u Sarajevu ili kod nekih producenata koji su ih izbrisali. Originalne trake nemam, a mislim i da ih nema niko. Normalno, muzika postoji u filmovima, ali to je pomešano sa šumovima kafana, konjanika ili već nečim. Nekih muzika se više i ne sećam, a voleo bih. Recimo, napravio sam nekoliko fenomenalnih pesama za Sećaš li se Doli Bel tipa Tata kupi mi auto, ali smo usvojili da to bude Na morskome plavom žalu. Note od tih drugih sam negde izgubio na putu Sarajevo–Beograd.

Filmska muzika u CD formatu kod nas nije česta pojava. Zašto? Da li, možda, i zato što se pretpostavlja da ne bi bila profitabilna?

Ako je neprofitabilna, onda je to samo kod nas. Svuda u svetu, pošto je opšta kriza muzike, jedino se dobro prodaje filmska muzika i sve ono što se vezuje za film. Čak i kad neko ima dobru pesmu, gurne je u film da bi je bolje prodao i promovisao.

Muzika za TV seriju Grlom u jagode, dakle vaš debi u igranoj formi, učinio vas je poznatim. Pošto je ovaj CD pun uspomena, zanimljivo bi bilo čuti vaše sećanje povodom rada na muzici za taj film.

Ovaj CD je posvećen pesmama iz filmova. Televizijske pesme i teme ću objaviti na nekim drugim CD-ovima. Ali kad me već pitate: ja sam svojevremeno napravio kompletnu longplejku za PGP. U tom trenutku je uveden sistem da prodavci koji idu od prodavnice do prodavnice i nude šefovima prodavnica u Maloj Murtenici i ostalim zabitima, imaju odlučujuću reč kad se radi o proizvodnji CD-ova. Tako su oni odlučili da je muzika iz serije Grlom u jagode nekomercijalna i LP se nije pojavio. Valjda ću ga jednom izdati. Grlom u jagode je moj prvi igrani zadatak. Bio sam na velikim mukama. Imao sam tremu i zbog toga što urednici nisu imali poverenja u mene, predlagali su Batu Kovača. Na veliko insistiranje Srđana Karanovića dobio sam posao. Morao sam da napravim nešto što će da opravda njegovo insistiranje i da zapušim usta urednicima. Imao sam dve ideje. Jedna, da je Bane Bumbar Balkanac i da tema ima jedan balkanski miris. Druga varijanta je bila evropska. Meni se lično više sviđala balkanska, ali u demokratskom glasanju u montaži Srđan i montažerka Branka Čeperac su me preglasali. Srećom! Posle mi je bilo mnogo lakše da evropsku verziju provučem kroz sve aranžmane i napravim muziku za sećanje. Intimno, ta balkanska tema mi je još u srcu i nikad je nisam upotrebio.

Odmalena svirate klavir, diplomirali ste na Fakultetu muzičke umetnosti, ali ste ipak podlegli čarima roka. Šta je u njemu bilo toliko neodoljivo?

Ne znam. Jednostavno je to bilo nešto novo i potpuno me očaralo. Ja i dalje volim i Šopena, Baha naročito, ali rok je muzika moje mladosti. Ja imam teoriju da svako ima svoju muziku. To je muzika koju čovek sluša u periodu puberteta. To je njegova muzika. Sve ostale voli i ceni, ali to nije to. Kad čuje onu muziku, sve u njemu se ponovo pokrene. Mi smo po završetku osnovne škole imali dug period gde nismo ništa radili. Nismo imali malu maturu a ni prijemni ispit za gimnaziju. Ako smo i išli na more, to je bilo petnaestinu dana, a ja nisam imao nikog na selu kao većina mojih drugara pa sam sedeo u Beogradu i dosađivao se. Pločâ nismo imali, a o magnetofonu da i ne govorim. I tako smo se skupili kod Ljube Đorđevića, mog druga iz razreda, koji je imao paralizu pa nije mnogo napuštao kuću a imao je i lepo dvorište. I, tako je počelo. Prvo sa Meseče srebrni i sličnim pesmama jer su najglasniji bili harmonikaši, klavira nije bilo, ali polako su se ušuškavale i neke pop-rok pesme. Tu u dvorištu Lole Ribara 5 počela je ta pošast i nije se završila do danas. Ove godine slavimo 45 godina od tada i 40 godina gitarijade. Mislim da bi Grad, Sajam i „Večernje novosti“ kao glavni organizator te revolucionarne predstave morali da je obeleže na dostojan način. Ja na tome radim već godinu dana. Nagovaram ih, ali sam skeptičan. Imam dobru podršku Sajma. Videćemo.

Vi, očigledno, ne pišete muziku koja je samo podloga za film, već je, iako u službi filma, njegov nezavisni član. Da li bi takva praksa bio vaš odgovor na dilemu – koja je uloga filmske muzike?

Svakako. Muzika mora da pomaže filmu, ali mora da ima i svoju samostalnost. U protivnom, niko je se ne seća.

Neki smatraju da je vaša najbolja muzika u filmovima Petrijin venac, Nacionalna klasa, Balkan ekspres, neki u Sećaš li se Doli Bel, sve su to različiti žanrovi koji su uobličili i istakli te filmove. Neki čak i pamte te filmove po vašoj muzici. Otkrijte nam recept kako se to radi?

Nema recepta. Kompozitor kao i režiser uvek počinje od početka i od toga kako pročita scenario i kako ga iskomentariše, takav je i rezultat. Nikad ne znam šta će da ispadne. Imao sam sreću da je uvek ispadalo dobro. To je valjda talenat. Kad je reč o Petrijinomm vencu, tu je došlo do izražaja moje insistiranje na balkanskim zvucima. Normalno! Srđan se složio. Druga muzika nije dolazila u obzir zbog teme filma. Ja sam insistirao na violini, a ne na harmonici jer je harmonika u Srbiju došla mnogo kasnije. Počeo sam da kuvam. Posle nekog vremena kod mene su došli Srđan Karanović i snimatelj Tomislav Pinter da vide šta sam uradio. Seo sam za klavir i počeo. Kad sam završio, iza mene tišina. Ja se okrenem, a oni ćute. Pitam ih mimikom i onda Pinter progovori: „Mislim da do sada nisam čuo lepšu muziku.“ Điđa se složi i onda smo počeli da jurimo violinistu Šišića, koga sam najviše cenio kao interpretatora takve vrste muzike da nam pokaže, više Srđanu, zbog režije filma, šta sve i na koji način može da se svira i uradi sa violinom. U scenariju Misa, Petrijina najveća ljubav, svira violinu. Bili smo zadovoljni i onda sam mu ja odsvirao temu i – njemu se svidela. Napravio sam aranžman za dve violine, violu, čelo i bas i – eto. Tako je nastala moja najsrpskija tema.

Zloupotreba muzike, na primer njeno korišćenje za ciljeve kojima nije namenjena, vidno je aktuelna naročito poslednjih godina. Možete li da prokomentarišite ovu pojavu na ličnom primeru?

To je pitanje države i položaja umetnika u njoj. Mislim da će vremenom sve doći na svoje mesto. U Evropi nikom ne pada na pamet da radi takve gluposti. Znaju da bi ih užasno koštalo. Kod nas je užasan napor da sprečiš zloupotrebu, to košta samo tebe (advokati, sudovi). Da naplatiš nešto potrebno ti je devet života. Moju muziku mnogo zloupotrebljavaju. Ja sam na boks-setu Jedna tema jedan film napisao da muzika može da se koristi samo za slušanje, a ne za reklame, špice i to džabe. Sve moguće i nemoguće televizije i radio-stanice koriste temu iz Grlom u jagode za emisije u kojima se govori o nekom sećanju. Normalno da nemaju pravo na to. Ja reagujem koliko mogu, ali toga ima iz dana u dan. Mnogi prijatelji, a i sasvim nepoznati ljudi javljaju mi za taj kriminal. Ja mislim i verujem da ljudi ne znaju da ne smeju bez pitanja da koriste tuđu muziku za takve emisije. Mogu muziku da puštaju u programima i gotovo. Na taj način se ta muzika večito vezuje za junake filmova i serija za koje je i pisana, a ne za neke frižidere ili ne daj bože deterdžente koji fenomenalno peru nečije gaće. Najstrašnije je kad ti muziku koriste za političku propagandu. Prvo – dezavuišu muziku, a drugo – svi pomisle da ste im vi prodali ili ste ne daj bože član te partije pa ste im poklonili muziku. Sa radikalima sam imao problem jer su bez pitanja uzeli muziku i počeli da je koriste za svoju političku promociju. Ja to, normalno, nisam video, ali su počeli da mi se javljaju prijatelji iz celog sveta i da me upozoravaju na to. Našao sam telefon beogradske centrale radikala i obavestio ih pismeno i usmeno da to ne koriste. Ipak su nastavili. Onda smo Srđan Karanović i ja potegli sud i, verovatno zbog toga što su radikali bili u opoziciji a i zbog uspešne akcije advokata, uspeli smo da za veoma kratko vreme izdejstvujemo privremenu meru zabrane. Dalje, na odštetu, nismo išli. Interesantno je da je za iste izbore SPO uzeo pesmu Vostani Serbije Baronijana Vartkesa. Njegova supruga mi se javila i zamolila da se i za njega založim i da obustavimo kampanju sa njegovom muzikom jer je on nije pisao za tu svrhu. Imao sam sreću da u Pinku, dok smo sa sudijom izvršavali privremenu meru zabrane emitovanja spota sa muzikom iz Grlom u jagode, naletim na Vuka Draškovića. Bio je iznenađen kad sam mu rekao, ali se potrudio, i oni su skinuli tu muziku iz spota. Sve se može kad se hoće, samo mnogo košta.

I, na kraju, da zloupotrebim naslove vaše buduće i prethodne knjige: šta je bilo posle kad ste prestali da budete roker?

Za to je stvarno potrebno napisati knjigu koju, obećavam, počinjem da pišem već na leto. Delove, koji govore o tome kakva će to knjiga biti, moći ćete da pročitate u bukletima svakog CD-a ponaosob. To su zanimljivosti vezane za pesme. Ostalo kasnije.