Retki su autori na sceni savremene popularne muzike uspeli da odole privlačnim silama komercijalizacije. Jednom kada vaše ime počne da se povlači po medijima, opkole vas čitavi timovi agenata i menadžera i sve postaje ozbiljna poslovna investicija, a kad vas mašinerija šou biznisa uzme pod svoje, vrlo je teško insistirati na vlastitom stilu i viziji. Među ličnostima koje su ipak nekako ostale svoje jeste Džonatan Ričman (Jonathan Richman), čovek koji je na sceni još od ranih sedamdesetih, i koji je u velikoj meri inspirisao i grupe koje su delovale u uzbudljivom momentu kada se začinjao pank. Zahvaljujući jednostavnim i iskrenim pesmama, koje su duhovite i često govore o malim životnim užicima, Ričman je izgradio kultni status i – što je zanimljivo i retko – tokom godina uspeo je da ga ne prepakuje i zasladi, ali i da ne postane dosadni retro fanatik.
Iako se njegovim radom pozabavila svaka iole ozbiljna rok enciklopedija (s obzirom na to da ga smatraju glavnom sponom između bendova kao Velvet andergraund (Velvet Underground) i novog talasa koji je nastao sredinom sedamdesetih), on i dalje svira po malim klubovima, priređuje fantastičnih 150 koncerata godišnje i još uvek više nalikuje pesniku s gitarom nego rok zvezdi. A nije da nije imao dobru šansu: godine 1998. ne samo da je napisao muziku za film već se i lično pojavio i otpevao tri numere u veoma uspešnom bioskopskom hitu There’s Something About Mary, koji su režirala braća Fareli (Farrelly). Uprkos tako iznenadnoj izloženosti širokoj publici, Ričman je nastavio da bude Ričman, što možete da čujete i na njegovom novom albumu, Her Mystery Not of High Heels and Eye Shadow, koji se nedavno pojavio na etiketi Vapor Records, čiji je vlasnik niko drugi do Nil Jang (Neil Young). Novi album zvuči prilično sveže, kao da nije devetnaesti po redu u karijeri ovog muzičara, a među njegovim saradnicima su i članovi prateće grupe Toma Vejtsa (Tom Waits) – Ralf Karni (Ralph Carney) i Stiv Hodžis (Steve Hodges).
Boravak u San Francisku iskoristio sam da bih se sreo s Džonatanom Ričmanom koji se nedavno tu doselio. Iako mu je pedeset i jedna godina, i iako ima ćerku tinejdžerku i dvadesetosmogodišnjeg sina, deluje mladoliko i razbarušeno. Kaže da već dugo nastupa u krajnje minimalističkoj postavi.
Kako ste se osećali kada ste počeli da snimate novi album?
„Nismo razmišljali unapred, čak ni o nazivu albuma, nismo uopšte planirali kako bi mogao da zvuči. Bilo je vreme da snimimo novu ploču i ja sam imao spremljene pesme, ali do kraja snimanja postala je to potpuno drugačija lista pesama, svega nekoliko je ostalo s prvobitnog spiska. Ali, i inače se sve najčešće svodi na to da pripremim dovoljan broj novih pesama, i samo treba da se okrenem unaokolo i (šmrkće vazduh) namirišem kada je pravi trenutak da uđemo u studio.“
Skoro da je prerasla u legendu Ričmanova opsesivna privrženost prema grupi Velvet andergraund u vreme kada je imala manje-više skromnu grupu ljubitelja – sada je već zaboravljeno da se fama u vezi s njom razbuktala praktično tek u vreme kada je već prestala da svira.
„To je bila velika inspiracija – kada sam prvi put čuo Velvet andergraund na koncertu, znao sam da želim da se bavim muzikom. Isprva je bilo svega nekoliko gradova u kojima su Velveti imali nekakvu publiku, jedan od njih je bio Boston, gde sam živeo i gde sam često mogao da ih vidim na koncertu. Tada nije bilo muzike koja je mogla da se uporedi s njihovom, jednostavno su bili različiti, a mislim da čak ni sada nema grupe tog značaja – naročito tokom prve dve godine postojanja kada je zvuk Velvet andergrounda bio vrlo samosvojan.“
Džonatan Ričman je posmatrao Velvete na nekih stotinak koncerata i postao njihov prijatelj, zahvaljujući čemu je i Džon Kejl (John Cale) bio producent prve ploče koju je Džonatan usnimio s grupom Modern Lovers.
Kao neko ko je na sceni bio i tokom sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih i danas, i ko je posmatrao ljude ispred bine, kako osećaš da se menjala energija onih koji su dolazili na koncerte? „Primetio sam da su nekada ljudi dolazili na koncerte da bi igrali. I ako im se nije dopadao bend, odlazili bi negde drugde da igraju. Nije u to vreme bilo kritičkog razmišljanja jer nije ni imalo smisla kritikovati nešto što je imalo tako jednostavan cilj: da vas podstakne da plešete. Dakle, ako je grupa bila dobra, ostajali ste, a ako nije, odlazili ste na neko drugo mesto. Na neki način to mi se više dopada. Sada je drugačije i to što ljudi snimaju koncerte na audio i video trake, koriste mobilne telefone. To me ne nervira zato što bih želeo da im zabranim da te snimke reprodukuju kasnije, već zato što ih sve to čini „moronima“ – kao da više nikoga ne interesuje da oseća muziku, da se dobro provede i da skače u ritmu, nego se samo brinu kako će sve dokumentovati, upiti kao da su u školi. Valjda bi mi trebalo da se ponašamo kao učitelji, da im svima pre koncerta podelimo sveske, one velike i debele za časove matematike, pa da sve to lepo mogu da zabeleže. Takođe, publika danas previše drogira, uzima antidepresive, mnogi su i pijani, puše… To je ono što osećate da u ovo vreme dolazi od publike. Međutim, dobro je što puno sjajnih mladih ljudi ide na koncerte. Ponekad to čini da pomislim da je sada bolje nego ikad. To je predivno!
Imao sam priliku da slušam kasetu koju je tajno usnimio Čarls Alverson (Charles Alverson), koji sada živi u Srbiji, a koji je krajem šezdesetih razgovarao s Dženis Džoplin (Janis Joplin)… Ona baš nije mnogo volela da daje intervjue, pa je Čarls razgovor morao da snimi krišom. Zanimljivo je da je ona pričala o napornom životu rok zvezda, o tome kako stalno moraju da se seljakaju iz mesta u mesto, da to može da bude vrlo zamorno. Pa onda o svim tim menadžerima koji stalno nameću nove poslove kako bi iscedili još novca… Izgleda da je takav način života njoj došao glave. Međutim, mislim da si ti primer čoveka koji je uspeo da izvuče najbolje iz takve situacije – uživaš u putovanju, sviraš i po klubovima u kojima nema puno gužve, i to širom SAD, i po Evropi. Bez mnogo presije i skupe opreme i brige i čini se kao da u tome istinski uživaš.
„Da, ali muzika koju ja stvaram zapravo i nije rok. Teško je to opisati, ima tu svega i svačega, ali bih to ipak nazvao popom. Sviramo na mestima koja nam se dopadaju, a mesta koja nam se ne sviđaju jednostavno zaobilazimo. Dakle, to je veoma lako… Nas dvojica se vozimo naokolo u kombiju, kud ćeš bolje zabave. Kad smo u Evropi, ponekad putujemo vozom, i mislim da je i to vrlo lagodno. Dakle, tu nema mnogo napora, sve teče lako.“
Dakle, za tebe postoji samo uživanje, a uopšte te ne dotiče taj mučiteljski deo zabavljačkog života?
„Da, za nas je to čisto zadovoljstvo, sviramo i zabavljamo se, a ako za nekog to može predstavljati mučenje, onda su to ljudi iz publike!“
Rekao si da svirate drugačiju vrstu muzike, ali šta misliš o savremenoj rok produkciji, čini li ti se da ona ipak zvuči pripitomljeno, da je izgubila nešto od revolucionarnog žara?
„Pa, mislim da klinci više uopšte i ne slušaju rok muziku. To je za matorce! Zar ti se ne čini da klinci sada slušaju nešto drugo?
Ja se baš ne zamaram previše tim pitanjima, uglavnom me zanima da čujem dobru muziku za ples. Volim čak i remikse koji se prave samo zato da bi se uz njih igralo. To je možda malo isuviše glasno za mene, ali volim ja i glasnu muziku. Ima dosta kvalitetne muzike koja dolazi iz Brazila, recimo, i iz raznih drugih zemalja.“
Iako je prilično teško zamisliti da bi neko baš entuzijastički pristao da pesme ovog autora zavrti u prosečnoj diskoteci, njegovo insistiranje na muzici za ples kao osnovi vlastite poetike svakako je zanimljivo objašnjenje, ako ne i neka vrsta kapriciozne ideje po kojima je Džonatan Ričman postao čuven. Poznato je da je nekada bio u stanju da peva po nekoliko puta uzastopce omiljenu pesmu ili da jednostavno napusti koncert ukoliko mu se atmosfera ili publika ne dopadaju. Priznaje da je najviše uživao na nekim koncertima u Španiji, Grčkoj i Italiji, a skoro neprimetno je svaki razgovor o svom stvaralaštvu skretao u pravcu komentarisanja stare i egzotične muzike.
Svakako je pozitivno to što je publika postala otvorenija nego ikad prema muzici koja dolazi iz drugih sredina tako da, ako ste muzičar, možete da se probijete čak i ako dolazite s Balkana, recimo.
„Da, ljudi danas slušaju muziku koja dolazi iz svih krajeva sveta!“
Na kakvu si reakciju nailazio u kontaktu s ljudima iz diskografskih kompanija. Opšte je poznato koliko oni vole da planiraju svoje investicije, ali nekako se nameće da si ti jednostavno bio vođen vlastitim impulsom ili trenutnom inspiracijom.
„Upravo tako! Oduvek me je interesovalo samo ono što sam tog momenta osećao i samo sam se prema tome upravljao.“
