Muzej ratnih slika

U organizaciji regionalne mreže norveškog centra Nansen i lokalnih filmskih entuzijasta, ovog je novembra organizovan jedinstveni Obilazeći filmski festival s namerom da bude prikazan u Sarajevu, Banjaluci, Zagrebu, Osijeku, Beogradu i Mostaru. Posle trodnevnog festivala u dvorani Muzeja jugoslovenske kinoteke u Beogradu od 16. do 18. novembra ostalo je još da se predviđeni program prikaže u Mostaru. Selektorka festivala Ose Majer, iz norveškog Instituta za film, pripremila je glavni program koji sačinjavaju igrani, kratki i dokumentarni filmovi nastali u BiH, Hrvatskoj i SRJ u poslednjih sedam godina, a glavni poetički zahtev odnosio se na način na koji je bila tretirana ratna stvarnost u delima filmske umetnosti. Organizatori su, pored projekcije filmova, zamislili i seminar na temu „Istorijska i filmska realnost“ koji je trebalo da bude mesto razgovora o onome što je viđeno i, uopšte, o situaciji na prostoru bivše zajedničke zemlje.

Na neki način, ovaj ad hoc putujući festival trebalo bi da bude korak prema integrisanju kulturnog prostora koji se urušio u ratovima tokom devedesetih. Za tri dana, koliko je festival trajao, prikazano je dvadesetak radova koje potpisuju autori iz država koje su ga ugostile, između ostalih, kratki filmovi Deset minuta (BiH), Voz (Srbija), dokumentarci Život na svježem zraku (Hrvatska), Izgubljeni film (Srbija), te igrani filmovi Ničija zemlja, Bure baruta, Maršal. Na inicijativu centra Nansen, uz pomoć norveškog ministarstva inostranih poslova, napravljen je pokušaj da se na jednom mestu nađu „celuloidni uraci“ iz država koje su koliko juče ratovale i komunicirale preko nišana. Neki filmovi su već ranije bili prikazivani što na festivalima, što na redovnom bioskopskom repertoaru, a Off je bio jedinstvena prilika da ih zainteresovana publika pogleda na jednom mestu. Prema rečima selektorke Ose Majer, ovo je bilo veliko iskustvo za ljude iz Norveške jer im se ukazala prilika da se sretnu s ovdašnjim „filmadžijama“, da razgovaraju s njima i da vide postoji li neka nova osećajnost u onome što se snimalo poslednjih desetak godina. Selektorka je pregledala više stotina naslova iz šarolike produkcije i opredelila se za filmove koji su se njoj lično učinili kvalitetnim. Festival je mogao da se zove i „pogled s druge strane“ jer je ovdašnja publika, kao i ona u BiH i Hrvatskoj, imala priliku da vidi kako su neke događaje videli ljudi s kojima smo ratovali. Beograd je tako mogao da se suoči sa slikom opsednutog Sarajeva iz Sarajeva, briljantna priča Ademira Kenovića u filmu Savršeni krug iz 1997, ili sa slikama materijalno i duhovno razrušene zapadne Slavonije u dokumentarnom filmu Biljane Čakić-Veselić Dečko kojemu se žurilo. Ovakvi su filmovi bili prilika da se javnost suoči s ratnim nasleđem, ali i da se pokaže da nikakve okolnosti ne mogu da utiču na stvaranje umetnosti. Nažalost, u program beogradskog dela festivala nije ušao film Sjećaš li se Sarajeva jer je procenjeno da u Beogradu ne bi bio primljen na adekvatan način. Publici je omogućeno da u zgusnutom programu upozna različite filmske rukopise, da vidi šta rade neki od ranije poznati reditelji i da se susretne s novim autorima.

S druge strane, ovaj je festival postavio pitanje načina prelamanja stvarnosti u filmu, ratne naročito, i posledice koje je takva stvarnost prouzrokovala na stvaranje filmova. Transponovanje „istorijske stvarnosti“ u film nije ništa novo i elementarni je umetnički postupak, ali prelomni istorijski trenuci postavljaju pred svakog umetnika nova pitanja o načinu na koji je delo ostvarivo i o tome kako određene događaje prikazati, te kako će se sve odraziti na one kojima je upućeno. Jedan od organizatora beogradskog dela programa Dinko Tucaković kaže da je „Off“ potencijalna mogućnost stvaranja jedinstvenog muzeja slika koji može poslužiti kao svojevrstan dokument za ostatak Evrope. Festival je postavljen kao jedna vrsta poligona za uspostavljanje dijaloga između u ratu suprotstavljenih strana i preispitivanja uloge pojedinca i filma u ratnim okolnostima. Pitanje je prastaro i tiče se instrumentalizacije umetnosti (utilitarističko shvatanje) i odnosa dokumentarnog i igranog filma prema onome što se dešava u stvarnosti. Dinko Tucaković je izneo dva suprotstavljena stanovišta. Prema prvom, Feroovom, dokumentarni film predstavlja istorijski dokument, on je prava slika stvarnosti, a prema drugom, onom Godarovom, dokumentarni filmovi su igrani, a igrani su dokumentarni, odnosno, prava istina se nalazi u umetničkoj kreaciji ako je ona ostvarena po najvišim estetskim standardima.

Pored ovih poetičkih pitanja, glavna stvar i ideja bila je način recepcije prikazane stvarnosti u filmovima koji su dolazili „s druge strane“. Ako je suditi prema broju posetioca za tri dana u sali Muzeja kinoteke, ovaj napor ostaće u granicama uskog kruga ljudi koji inače posećuju ovu dvoranu. Opet, većina filmova iz pratećeg programa, oni iz produkcije B92, i ranije su bili poznati „široj javnosti“ jer su ih emitovale Anemove televizije. Dobra stvar je u tome što, za razliku od nekih ranijih dešavanja koja su imala za cilj suočavanje s nasleđem rata, nije bilo incidenata i ekstremisti iz Srbije nisu iskoristili događaj za svoju promociju. Na projekcijama je bio svet koji je želeo da sazna kako „druga strana“ vidi prošle dane, a emitovani filmovi su, po prirodi stvari, delovali otrežnjavajuće i šokantno.

Na seminaru upriličenom povodom festivala, pored glasova koji su isticali značaj manifestacije, čuli su se i oni koji su smatrali da selekcija nije načinjena kako valja i da su ponuđeni filmovi, posebno oni iz BiH, tendenciozni. Tako je filmski kritičar Goran Gocić rekao da je inicijativa za pohvalu, ali da program odražava „sve najgore predrasude koje postoje o ratu u bivšoj Jugoslaviji“. On smatra da je postojala namera da se vizura ljudi iz Bosne predstavi kao univerzalna istina i da mnogi filmovi koji su ušli u program festivala nisu ništa više od obične propagande. Ose Majer je pokušala da objasni svoju nameru pri odabiru filmova za festival i naglasila da je njen kriterijum bio čisto estetski i da nije birala radove koji u osnovi imaju političku tezu. Po njoj, ponovila je nekoliko puta, a to je bio i podnaslov festivala: „Dijalog kroz film“, osnovna je ideja vodilja čitavog projekta i da u čitavoj stvari ljudi iz Norveške nisu sudije među posvađanim stranama, već partneri koji su takođe došli da uče. Reditelj Erol Čumaković je pokušao da vidi situaciju s pozitivne strane naglašavajući da je za neke stvari potrebna izvesna vremenska distanca i da su neki filmovi „došli prerano“, ali da je za pohvalu to što neki ljudi pokušavaju da povežu nasilno prekinute veze. Dušan Makavejev, reditelj iz Beograda, insistirao je na značaju snage filmske slike kao vrste jezika koja služi za preispitivanje kako stvarnosti tako i ličnosti: „Pomoću filma mi se vraćamo samima sebi“. Janko Baljak, autor Anatomije bola, naglasio je neophodnost agresivnog i bezobraznog otvaranja bolnih tema i najavio je snimanje većeg broja filmova u produkciji B92 sledeće godine eda bi se javnost pokrenula i naterala da promisli o tome šta se sve ovde dešavalo i ko je za to odgovoran.

Njegovo je mišljenje da u Srbiji još uvek postoji bojkot „bolnih tema društva“ i da u takvoj situaciji film može da ima veliki uticaj.