Danijel Dragojević otkrivao je u malim stvarima svakodnevice duboke prikrivene suštine. Ili u moru, ako je za jednog Mediteranca kakav je bio Dragojević more mala stvar
Na vest o smrti Danijela Dragojevića (1934–2024), velikog hrvatskog i evropskog pesnika rodom s Korčule, setio sam se početka njegove pesme Pitanje iz knjige Negdje:
“Naravno, nikoga, neću pitati
jesi li tamo negdje još živ”.
Neke događaje ne možemo razumeti bez pesama koje znamo. Neke pesme dobijaju značenja s novim događajima koji ulaze u naš saznajni svet.
Čitava pesma posle tog neizgovorenog pitanja jeste, u najboljem Dragojevićevom duhu, neprestano kretanje između da i ne, između stvarnog i mogućeg, između onog što ostaje u iskustvu i onoga što nastaje u slutnji. Dragojevićeva poezija iskazuje se pre u dvosmislenostima i neodređenostima nego u definicijama i konačnim izgovorima. U tome se otvara prostor jezičke i pesničke slobode, patos mišljenja i kritički repertoar oslobođenog uma. Tako i u ovoj pesmi, jednoj od najboljih koje je pesnik napisao u svojim poznim knjigama, pitanje slobode ostaje trajno vezano za odsustvo jezičkog određenja. Ako se ne izgovori ono početno i, kako se u pesmi kaže, nesmotreno pitanje, onda će onaj na koga se ono odnosi biti svuda, i dalje stvaran i moguć, u pesmama koje je stvarno napisao i u rečima koje je prividno prećutao.
Da, zaista, malo kome bi to pitanje iz pomenute pesme pristajalo manje nego Danijelu Dragojeviću, koga smo znali po pesmama, ali koji je programski živeo mimo književnog života u vremenu u kome medijska slika književnosti sve više postaje zamena za samu književnost. U vreme kada su pokretne slike postale zamena i za reči i za stvari, dok su, predstavljajući pisce, postale zamena i za njihovu poetiku, što je sve potpuno suprotno prirodi pesnikove poetike, Dragojević je odbijao da se fotografiše, tako da su njegove fotografije retke i slučajne, svakako nevoljne. Jedan fotograf je svedočio kako je ostareli pesnik u Splitu, 2010. godine, u slučajnom susretu, videvši fotoaparat u rukama fotografa, počeo da beži u istinskoj panici i s nenadanom snagom. Tako ta fotografija i postoji i ne postoji. Na njoj i nije Dragojević i jeste Dragojević, koji izmiče svevidećem oku objektiva. Baš kao u pesnikovim stihovima, u kojima ono što je upravo imenovano već u sledećem stihu biva dovedeno u pitanje. Na fotografiji se ne vidi pesnikovo lice, ali se na nizu fotografija vidi pognut stariji čovek koji beži iz kadra kao da mu od toga zavisi sve. Možda je i zavisilo pesniku koji se, nasuprot brbljivosti slika, opredelio za pritajenu svedenost reči.
U tom trku Danijela Dragojevića, koji je davno prestao da daje intervjue i da prima književne nagrade, što su sve gestovi koji su nasuprot duhu vremena u kome je sve oko književnosti važnije od književnosti, vidi se snaga volje da se privrženost literaturi sačuva od svega što bi moglo da je naruši u medijskim tehnikama i informacijskoj prekomernosti modernog doba. Ni modernije poetike, ni dubljeg otpora prema duhu vremena u kome se ta poetika ostvarivala u stalnom istraživačkom procesu u kome se pesnik i menjao i ostajao isti, i uvodio nove teme i ostajao veran onima koje je najavio u najranijim knjigama, i stupao na tle pesničke proze i ostajao pesnik čega god bi se dohvatio.
U eseju “Fabulacija bolesti”, objavljenom u knjizi Rasuti teret (1985), Danijel Dragojević, zalažući se za priču i njenu ulogu u ozdravljenju, poziva se kako na Šeherezadu iz Hiljadu i jedne noći, tako i na Bokačov Dekameron. “Liječnici i apotekari jednom će se sasvim ozbiljno morati literarno obrazovati”, kaže Dragojević dovodeći nas do pitanja u čemu vidi osnovnu ulogu priče kao književnog žanra i, još više, priče kao nezamenjivog oblika ljudske komunikacije: “Priča brani život od smrti: priča se priča da se ostane živ, i kada se ostane živ.” Dragojevićevi eseji su na neuhvatljivoj granici klasičnog, montenjevskog eseja o najrazličitijim pitanjima ličnog i zajedničkog iskustva, potom kratke priče, lirske deskripcije i pesme u prozi. I mnoge njegove pesme, nastajale u rasponu od više od šezdeset godina, uporedo s nekoliko velikih poetičkih paradigmi s kojima je bio u dijalogu nepokolebljivo ostajući veliki glas visokog modernizma, takođe se razlistavaju između kratkih pesama, svedenih na svega nekoliko reči, pesama dugog daha, nalik na talase pridolazećeg mora, pesama u prozi u kojima ponekad preteže prozni deo. I u svima njima, bez razlike, prebiva priča, onako kako je Dragojević razumeo priču, kao sev ljudske suštine, izvan svakog zatvorenog vremenskog okvira, kao ono što se može kazati posle svega, dok se pesma još sklapa kao iskustvo čitaoca.
Danijel Dragojević otkrivao je u malim stvarima svakodnevice (leto, jesen, san, grad, umor, mrak, prizor, kiša, kamen, lula, kuća, cipele, glas, reka, krompir, da pomenemo samo neke u neizbrojivom nizu reči koje prizivaju konkretna imena da bi ih odmah potom dovele u pitanje) duboke prikrivene suštine. Ili u moru, ako je za jednog Mediteranca kakav je bio Dragojević more mala stvar. U pesmi Otok, iz knjige Negdje, Dragojević kaže za more: “Okrutno i dobro kao Bog”. U toj pesmi pesnik neprestano varira ideju “ovoga je mora previše”, sve kako bi došao do ideje da je more tu, oko nas i pored nas, kao datost i kao so života.
Dragojevićev zgusnuti jezik, u isto vreme metaforičan i jednostavan, u stanju je da izrazi “nevidljivu tamu oko nas, među nama”. Za jezik Dragojević u pesmi Također, u prvoj od tri istoimene pesme u knjizi Žamor, kaže da je “ono najdragocenije u čoveku”.
Majstor reči i posvećenik jezika iskušavao je svaku reč koju je neretko uzimao za osnovnu temu svoje poezije. Ta visokomodernistička kretnja ka ćutanju neće odvesti pesnika prema nemosti, ali hoće prema stišanosti i prema produbljivanju jezičkog izraza. Pesnik često organizuje svoju pesmu oko otkrića ukupnog jezičkog sadržaja neke reči. Taj razvoj jezičkih energija postaje osnovni sadržaj pesme Danijela Dragojevića. Otuda se u ovim pesmama promišljeno istražuje šta stoji iza dobro poznatih, odomaćenih i podrazumevajućih reči. Potraga za svetom iza poznatih reči otkriva u ovim stihovima uzbudljive, odbačene i zamračene prostore svakodnevice. Jezik je, kako nam pokazuje Dragojevićeva pesma, poslednja veza s tim potisnutim sadržajima. U ovom pesništvu preovlađuje svet koji izmiče i nestaje, značenja koja se rasprskavaju u dvosmislenostima i nagoveštajima, reči koje nikad ne govore samo jedno. “To sam dakle ja, i nisam ja”, govori se u pesmi Lice. U pesmi Mjesto ukazuje se mnoštvo otvorenih mogućnosti koje se odmah potom pretvaraju u nemogućnosti: ono što u jednom stihu jeste, već u drugom stihu, korenski različito, nije.
Prelazi među rečima jednako su važni kao i same reči u Dragojevićevoj poeziji. U pesmi Lipanj reči se nazivaju “moja lagana i pokretna težišta”. To treba uzeti tačno onako kako je kazano, sa istovremenim naglaskom na oba značenja: reči su težišta za koje se vezuje pesnička sudbina i one su u toj meri pokretne i nesmirene da se njihov smisao menja od jednog do drugog stiha, od jedne do druge situacije mišljenja i života.
Velika Dragojevićeva pesma u prozi Mrak završava se ovako: “Mrače, mrače, kažem tada, budi blag njemu, meni, budi blag svima nama.”
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
