Ne postoje samo televizijske serije; komadom Tre sorele, koji je netom premijerno izveden na Novoj sceni Zvezdara teatra, nastavlja se dugoveki pozorišni serijal autorskog tandema Koprivica–Karadžić. Osnovna odlika ovog serijala je tematske prirode, jer se sve drame Stevana Koprivice koje čine ovu formaciju zasnivaju na drevnim legendama Boke kotorske. Ali, pored tematskih, među njima postoje i bitne poetičke sličnosti: polazeći od legendi ovog zanimljivog, multikulturalnog podneblja, Koprivica gradi dinamične, lake i stilizovane melodramsko-komične zaplete koji, iako se dešavaju u renesansnoj prošlosti, stvaraju jasne aluzije i na savremene društvene prilike i probleme.
Na prvi pogled, komad Tre sorele se razlikuje od prethodnih epizoda ovog serijala: u njemu je društveni plan, s onim šarolikim svetom renesansnih trgova i kafana, potpuno potisnut zarad intimističke priče smeštene u jednu oronulu i samotnu palatu. U toj palati odvija se drama triju sestara čiji su dani bedno proticali pod strogim nadzorom brata, sve dok jedne večeri u kuću nije došao misteriozni gost, koji je probudio devojačka osećanja i strasti i, sledestveno tome, želju za životom. Pošto je dotični gost samo spoljni pokretač nečega što u junakinjama postoji, što okolina još nije uspela da im potpuno uguši, ovaj lik nije prikazan realističkim sredstvima; naprotiv, on je prikazan na bajkovit način, kao direktno ovaploćenje đavola.
Međutim, iako je ovo intimistička priča o ženskoj inicijaciji (šire gledano – o čovekovom samoostvarenju), iako je njen prosede krajnje stilizovan i bajkovit, ona, ipak, ima neke društvene implikacije, zbog čega smo gore i stavili onu ogradu. Naime, buđenje seksualnosti u opresivnom društvu je i politički čin, jer ono podrazumeva buđenje vlastite volje; konkretno, junakinje ove drame, kao žrtve đavolske rabote, ustaju protiv svakog porodičnog, društvenog i religijskog autoriteta. Dodatni momenat socijalne subverzije i kritike nalazi se u prikazu latentno incestuoznog odnosa brata i sestre, koji se može shvatiti kao naličje proklamovanih vrednosti patrijarhalnog društva, kao posledica moralne hipokrizije jednog zatvorenog, konzervativnog sveta.
U predstavi Zvezdara teatra, reditelj Milan Kardžić i scenograf Geroslav Zarić nisu iskoristili glavni motiv bokeške legende na kojoj se drama zasniva – motiv zazidanih prozora. Reditelj je odstranio završni deo teksta u kome se spominje da su sestre zazidale svoje funjestre da više ne bi gledale na pučinu, čekajući povratak misterioznog gosta, a, u skladu s tim dramaturškim rešenjem, ni scenograf nije upotrebio motiv prozora. Nije problem što ova potencijalna scenska metafora nije iskorišćena – to je autorska sloboda – već što ničim nije nadomeštena, što je scenografija nemaštovito redukovana na jeftino nakaširani zid, koji nema dramsku funkciju, i jedna misteriozna i takođe nakaširana vrata. Kao ni scenografija, tako se ni celokupna scenska igra, koju je osmislio reditelj Karadžić, nije odlikovala većom maštovitošću: ona se svodila na stilizovana mizanscenska rešenja i diskretno naglašavanje komičkog tona u glumi.
Pored ovog komičkog tona, glumačku igru je karakterisala i ona svedenost koju pretpostavlja sam tekst i njegova „morfologija bajke“, da parafraziramo Propa. Likovi su, dakle, bili postavljeni u krajnje preglednim i širokim potezima, sa svojim najosnovnijim crtama, a bez nekog dramskog nijanisiranja i produbljivanja: ozbiljna, ponosna i prpošna Nera Nataše Ninković, bojažljiva i pesnički romantična Bjanka Ane Franić, mladalački odlučna i strasna Roza Slobode Mićalović. Prepoznatljivo deluju i tipovi visprene seoske lude Joja (Dragan Petrović), dominantnog i samouverenog ljubavnika tj. đavola (Andrija Milošević) i sumnjičavog, pohlepnog i strogog gazde Marka (Milutin Mima Karadžić).
Kada se pogleda ova kast–lista, može se uočiti jedna zanimljiva veza, zbog koje predstavu Tre sorele Zvezdara teatra ne treba posmatrati samo kao estetsku pojavu, već i kao kulturološku; većina glumaca iz ove podele su protagonisti popularne televizijske serije Mješoviti brak, čiji su autori takođe Koprivica i Karadžić. Takav izbor sigurno nije slučajan; angažovanjem Banja & co. (čitaj – televizijskih zvezda), animira se najširi krug gledalaca, dovode se u teatar i oni koji su ga ranije zaobilazili. Ovakav strateški potez, uz činjenicu da je reč o bajkovitoj priči didaktičkog karaktera ispričanoj vrlo jednostavnim pozorišnim jezikom, uvodi ovu predstavu u kategoriju pučkog, komercijalnog teatra. Ali, ovde odmah treba da se stavi ograda: predstava Tre sorele je pozitivan primer pučkog teatra, jer ne podilazi najnižem ukusu, jer nema u sebi ničeg prostog. Naprotiv, koristeći popularnost tv lica, ona vraća gledaoce vrlo zanimljivim nacionalnim legendama (što je sigurno bolje od šematizovanih, imbecilnih zapleta latinoameričkog tipa) i diskretno problematizuje naš dominantni kulturni model – mačistički, patrijarhalni, konzervativni. Zbog te svoje subverzivnosti, ona ima respektabilan kulturološki značaj, koji je mnogo veći od njenog estetskog značaja. U krajnjoj konsekvenci, Tre sorele nas upozoravaju da ni „lako pozorište“ ne može da se posmatra kao jedinstven fenomen, da i njega treba izdiferencirati, da u proceni njegovih dometa treba pokazati više brižljivosti i ozbiljnosti.
Kao što nas istorija pozorišta uči, ovaj teatar je neretko bio na „našoj strani“ – imao je udela u borbi za emancipatorske društvene vrednosti.
