Za razliku od cenzure koja je nad istim ovim projektom sprovedena pre 11 godina, u vreme kada Akademija nije imala neophodnu izlagačku autonomiju, ovoga puta na snazi su drugačiji mehanizmi
U Galeriji Akademije umetnosti u Novom Sadu, 7. oktobra otvorena je redovna studentska izložba Masteri. Reč je o dugogodišnjem praktičnom, izložbenom projektu koji prikazuje radove studenata diplomskih master studija na ovoj visokoškolskoj ustanovi. I odmah treba reći, uprkos svim premisama koje su na pogrešan način pokrenule diskusije na mrežama, u izlogu Galerije ovoga puta ništa nije izloženo.
Odavno osećam neodoljivu privlačnost prema galerijama sa izlozima, verovatno zato što transparentni i propusni izlog treba da označava sponu javnog mnjenja i institucije, nekakvo obećanje liberalne demokratije koja nikako da dođe. Stoga, kada je moja matična institucija konačno dobila javni izlagački prostor u centru Novog Sada, bila sam više nego zadovoljna što je prostor zadržao svoje prozore u prizemlju.
Pre nekoliko dana, na izlasku iz Galerije, zatičem dve pristojne gospođe koje radoznalo zaviruju kroz izlog iste. Preporučujem im da svakako uđu i pogledaju radove. Izraz prethodne zainteresovanosti odmah se gasi i pojavljuju se nesigurnost i nepoverenje. Zbunile su se kažu, misle da je Galerija zatvorena ili da izložba još nije otvorena. Možda je već zatvorena? S razlogom – nešto su o tome čule? Naglas traže taj razlog… Naime, ono što se kroz izlog vidi jesu prazne kutije koje okružuju nekakav prizor, instalaciju, šta li? Tek kad krenu dalje, iskosa, kroz odsjaj jesenjeg sunca s kraja radnog vremena, gospođe naziru nejasne oblike ženskog veša… Podstaknute mojim nagovorom, hrabro otvaraju vrata i ulaze u otvorenu Galeriju.
Ono što su posetiteljke jasno videle kroz izlog jeste rad Anje Preradović pod nazivom Iluzija užitka. Prazne kutije sa svih strana okružuju postavljen sto sa jelima i pićem, a sa zida iznad stola visi malograđanska tapiserija koja imitira primamljive holandske mrtve prirode iz 17. veka. Ako se probije barijera ulaza u Galeriju, posetilac treba da s mukom zaobiđe lavirnt desetina kutija i izbliza pogleda lažni tableau vivant. Tek tada, kada uloži “beskrajni” trud, jasno vidi pređašnju iluziju – stotine sitnih, mrtvih muva prekriva hranu i piće na mrtvoj prirodi. O, kakvo gadno razočaranje, kakva prevara! Ovde nema besplatne konzumacije. Gde se dede parcipativna umetnost? Pa, jelo odavno nije jestivo.
To neodredivo “odavno” zapravo označava susret tajnih zadovoljstva palanke sa javnim režimima savremenih vidljivosti. Drugim rečima, na snazi je bespogovorni zahtev da je moj sopstveni užitak kanon, o kome se dakako ne raspravlja. Jer mi odavno znamo šta je umetnost (ona može biti duhovna, lepa ili eventualno duhovita; participativna – hmm, njam); znamo da umetnost zauzima ekskluzivan prostor u koji se ulazi po sopstvenoj potrebi (kao u crkvu), te ne sme biti nametnut; i najvažnije, mi vrlo dobro znamo šta je javni moral. Sve su to konsenzualni, odavno utvrđeni kanoni. Naša slobodna konzumacija jeste naš kanon.
A odavno se zna gde se slobodno konzumira – u svoja četiri zida, naime, u intimnom društvu srodnih mozgova, a možemo i potpuno sami, uz ekran.
Ali vratimo se galerijskom izlogu. Taktički postavljeni radovi osam mladih studenata u odnosu na izložbeni prostor, ali i izlog Galerije, zasluga su profesora Dragana Matića sa katedre za Slikarastvo Akademije umetnosti u Novom Sadu. Sve ostalo je odgovornost studenata diplomskih master studija. A tako i treba da bude, jer by the book, odnosno po važećoj akreditaciji Akademije, cilj obrazovanja na ovoj visokoškolskoj instituciji, između ostalog, jeste i sloboda kreativnog izražavanja i razvoj kritičkog mišljenja. Zato svaki od radova prate kratki opisi samih autorki i autora, kao smernice uz pomoć kojih se rad jasnije može doživeti, pročitati i analizirati. Ne bi, dakle, trebalo imati nikakvih nedoumica povodom studentske izložbe.
Rad Miroslava Janjina Svetlost na kraju tunela/Nova zora predstavlja izazovnu instalaciju – tunel koji vodi do mutnog svetla. Kroz prolaz je teško proći, jer vas kao u noćnoj mori usput dodiruju crne, meke ruke. Na kraju tunela, umesto pevca, čeka pečeno pile.
O gubitku vrednosti u posthumanom vremenu govori rad Miloša Točakovića Poslednji čovek, koji je nastao uz pomoć veštačke inteligencije i koji u Galeriji privlači pažnju jer je namerno fiksiran “ukoso”. Video Jovane Tašin nosi naziv Kontemplacija nad svakodnevnim i osim što zaista može da posetioca uvede u razmišljanje o repetitivnoj svakodnevici, rad zapravo nudi sasvim uzbudljiv doživljaj. Sa starih ringli prskaju jake iskre, zagoreli delovi se stvrdnjavaju i ugljenišu i jasno je da je potrebna samo još jedna kap, pa da sve odleti u vazduh.
Iako se to kroz izlog nipošto ne vidi, duhoviti rad Teodore Milić pod nazivom Moj je veći, u ovoj postavci je možda i najeksplicitniji. Izdaleka vidimo kuhinjske krpe okačene na štrik (a kad se krpe nađu u galeriji, posetilac redovno pomisli: konačno i nešto lepo – spokojno i zabavno žensko pismo). Tek kada se približimo, vidimo autorske šivene i kolažirane intervencije koje opisuju nepremostiva brda, sudar velike korporacije i malog potrošača, susret mase i pojedinca. Na kraju, čitamo i autorkin opis: Moj je veći, tvoj je manji. Meni je dobro, a tebi nije. Koga briga?
Snežana Tomašević izlaže sugestivnu skulpturu-objekt pod nazivom Arijel sa jasnom referencom na istoimenu pesmu Silvije Plat. Svedeni rad predstavlja obris donjeg dela ženske figure obmotane slapovima crvene tkanine koja se vuče po podu.
Konačno, tu je i zajednički rad – instalacija Je l’ probilo? Jane Panajotović i Sonje Knežić, koji se tek iskosa vidi kroz izlog, ali zauzima čitav zid i veliki deo prostora Galerije. Rad je posvećen dobro poznatoj temi menstrualnog siromaštva i ekonomiji ženskog zdravlja. Autorke su u opisu projekta detaljno navele mnoge podatke o ovoj temi ilustrujući time materijalne prepreke koje se pojavljuju u osiromašenim zapadnim društvima, a koje i dalje predstavljaju tabu. Rečenica “Je l’ probilo” prati dobro poznat gest ženskog tela. Prikazane okrvavljene gaće svih veličina predstavljaju zajedničko i kontinuirano iskustvo žena. Izloženi su takođe i proizvodi koji pripadaju ženskoj svakodnevici – tablete protiv bolova, ulošci, tamponi. Rad je svakako angažovan i aktuelan jer se skretanjem pažnje na ovaj problem uveliko bave različite društvene politike, umetnici, ekonomisti, zdravstveni radnici. Pa šta onda toliko potresa publiku? Moralna panika koja je nastala povodom ovog rada, otvorila je i previše drugih pitanja. Neka od njih autorke same definišu, a to podrazumeva momentalni korak unazad: Šta ljudi (uopšte) znaju o menstruaciji kao fiziološkom procesu? Kako se nositi sa problemom nevidljivosti zdravog fiziološkog procesa? Koja je razlika između javnog i intimnog diskursa o zdravlju?
Kako se senzibilisati u odnosu na režime vidljivosti intimnog?
I šta smo to tačno videli kroz izlog Galerije? – opsesivno pitam i dalje.
Za razliku od cenzure koja je nad istim ovim projektom sprovedena pre 11 godina, u vreme kada Akademija nije imala neophodnu izlagačku autonomiju, ovoga puta na snazi su drugačiji mehanizmi. Podsetiću, izložba Masteri nije održana u predviđenom terminu 2013. godine, jer je tadašnji direktor Kulturnog centra Novog Sada, posle konsultacija sa crkvenim velikodostojnikom, samoinicijativno izbacio studentski rad sa izložbe. Tada je pokrenuta javna polemika na mnogim televizijama i u novinama. S obzirom na to da zabranjen rad niko nije video, čak ni prilikom postavke (jer ta galerija nema izloge), debata je vođena na osnovu jedne fotografije koju je na mrežama objavio sam cenzor. Javno mnjenje tada je većinski bilo protiv cenzure.
Uprkos velikoj posećenosti ovogodišnje izložbe, sada se govori samo o izlogu. Osim nejasnih, snimljenih kroz staklo, fotografija radova gotovo i nema. Polemike se vode na mrežama, a javno mnjenje se otprilike slaže da ono što se nalazi u izlogu Galerije Akademije nauka i umetnosti (sic!) nije prava umetnost; da treba kritički razmišljati i da se mora proveriti ko je finansirao takvu sramotu – jer treba biti mudar i na oprezu, da nas ovi opet ne prevare.
Eto zašto najviše volim galerije sa izlogom.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
