Moć i mudrost – o političkoj dimenziji filozofije, Vladimir N. Cvetković

„Službeni list SRJ„, Beograd 2002.

Neposredno dovođenje filozofskog znanja sa socijalnim institucijama, vrednostima, političkim i kulturno-civilizacijskim osobenostima konkretne istorijske epohe i zajednice, glavna je karakteristika savremenog filozofskog samorazumevanja, a ujedno i ove knjige koja propituje odnos filozofije, njene istorije i povesnog konteksta. Rukovodeći se idejom o živoj interakciji filozofije i politike, Cvetković kritikuje diskurs tzv. čiste filozofije, priklanjajući se hermeneutičkom razumevanju posredovanja istorijskih oblika „svetovne mudrosti“ s jedne i (političke) moći s druge strane.

Prema autorovom sudu, nijedna metafizika nije lišena svojih političkih implikacija, jednako kao što i svakoj politici, pre ili kasnije, postaje neophodno da se posredno ili neposredno dovede u vezu sa određenom filozofijom (metafizikom) preko koje legitimiše aktuelno stanje ili svoje ambicije. Stvarni ili tek nameravani uvid u celinu bića (postojećeg) omogućava filozofskom znanju da uspostavi dijagnozu o sopstvenom vremenu i da pokuša da izvrši uticaj na njega. Tako je dijagnostičko-terapeutska funkcija filozofskog mišljenja tačka u kojoj se međusobno preklapaju naizgled potpuno različite teorijsko-praktične discipline kao što su filozofija i medicina. I kao što u medicini ključni deo posla biva obavljen dijagnozom i preporukom za terapiju, tako se i u filozofiji velik deo misaonog napora odnosi na dijagonozu o stanju duha u datoj istorijskoj situaciji, uz promišljanje mogućih rešenja za njene protivrečnosti.

Nastojeći da prikaže različite moduse takvih napora unutar istorije filozofije, disciplini koja je uvek ujedno i svojevrsna istorija Evrope, Cvetković ukazuje na dijalektičku prirodu odnosa znanja i moći (filozofije i politike), kao i na dve najupečatljivije forme njihovog manisfestovanja: političku filozofiju i ideologiju. I dok je političku filozofiju određivalo nastojanje da se „određena ontološka počela direktno proslede u političku sferu“, dotle ideologija, kao specifično moderan fenomen, predstavlja težnju da se putem racionalnih, ili preciznije – naučnih znanja, utemelje ili pak potkopaju određeni emiprijski utvrdivi odnosi društvene moći.

Na tom osnovu autor daje neku vrstu istorijsko-filozofskog kataloga u kome su predstavljene sve značajne epohe zapadnoevropskog kulturno-istorijskog i političkog razvitka. Tako se u antičko doba Evrope razvija filozofsko samorazumevanje kome je cilj da omogući uvid u osnovu stvarnosti i karakter svakog njenog pojedinačnog segmenta, ali i da u isti mah pruži skup pravila za smisleno oblikovanje političke zajednice, uz propisivanje moralno poželjnih životnih obrazaca. U Srednjem veku pak, u sadejstvu sa hrišćanskom verom, filozofija utemeljuje metafiziku hrišćanske objave, pri čemu političku zajednicu i smisao ljudskog života nastoji da što potpunije dovede u vezu sa učenjima Svetog pisma. U oba slučaja karakteristična je otvorena i neupitna sprega filozofskog znanja i praktičkog delovanja – neproblematični identitet istine i dobra u kome vlada sokratovska deviza: „Vrlina je znanje“.

Cvetković uviđa da „ono što je uvek i svuda neposredni predmet političkog: moć/vlast, svoje (ne)reflektovano postojanje duguje istorijski oblikovanoj metafizičkoj pozadini (‘slika sveta’) koja daje sveukupan smisao sveukupnom življenju, pa tako i konkretnoj političkoj stvarnosti“. Nasuprot tome, razvijajući se pod geslom „oslobađanja od normativnih sugestija prošlosti“ (Habermas), Moderna je radikalno osporila tradirano jedinstvo logičkog i ontološkog, Jednog i Mnoštva, istine i dobra, teorije i prakse, znanja i moći.

Težnja ka „jasnim i razgovetnim“ percepcijama, zajedno sa Bekonovim sloganom „Znanje je moć“, dovela je do novovekovnih promena u načinu gledanja na teoriju i praksu. Vrhovni status metafizike je osporen i zamenjen glorifikacijom i snažnim razvitkom nauke(a), dok je klasična politička filozofija, koja se bavila racionalnim istraživanjem etičkih osnova politike, „prevladana“ pitanjima o samoodržanju političke zajednice, odnosno pitanjima o uslovima opstanka i održanja državne vlasti. Umesto refleksije skupa vrlina, koje su primerene individualnom, a naročito kolektivnom političkom životu, glavna tema postaje razmišljanje o faktički ustanovljenim odnosima moći, o strategijama njihovog očuvanja i opravdanja, teorijskog ili konkretno akcionog prevazilaženja ili negiranja.

Zanimljivo je primetiti da se kontekst legitimisanja moći podudara sa načinom (auto)legitimacije filozofije. Autor navodi da se u Moderni „moć definitivno osamostaljuje i kao takva opravdava; slično nekada filozofiji i njenoj istini radi istine, sada moć nalazi svoj princip i razlog u sebi samoj… Politička moć se opravdava, razume i tumači vlastitim ‘viškom’ ili ‘manjkom’ i kao takva, ona je u potpunosti samodovoljni način postojanja“. Rastačući celoukupan smisao socijalno-političkog postojanja na odnose moći, Moderna je u krajnoj instanci i znanje o politici učinila jednom, doduše sofisticiranom i prikrivenom, manifestacijom moći. Zato je teleologija modernog znanja o politici više nego jasno uočiva i prepoznatljiva: filozofija politike (posredno ili neposredno) služi političkoj borbi, bilo kao adut onih koji žele održati postojeće odnose moći, bilo kao snažni impetus onih koji ih žele dovesti u pitanje i odlučno prevladati.

Najzad, Cvetković zaključuje da „… stalni napori duha da se stvarnost čisto pojmovno predstavi, i to na neprotivrečan način logosa, nikada nisu u potpunosti urodili plodom iz jednostavnog razloga što pojmovno mišljenje nije u stanju da istovremeno dosegne, objasni, razume i praktično realizuje totalitet referentnih ravni stvarnosti“. Utoliko savremena filozofska misao odustaje od „velikih priča“ i manje-više otvoreno ironično konstatuje sopstveni „kraj“. Lakoća i preciznost izražavanja i saopštavanja navedenih uvida, kao i njihovih teorijsko-praktičkih konsekvenci, svedoče o jednom uspešnom apsolviranju glavnih problema klasične filozofije, posebno filozofije politike, predmetne oblasti koja je upravo usled stalne dominacije realpolitike do danas uglavnom ostala na rubu sistematskih istraživanja u našoj intelektualnoj sredini.