Bicikl je važna stvar. Procenjuje se da ih na svetu ima oko milijardu, a pouzdano se zna da je danas ovaj izum 19. veka najviše korišćeno prevozno sredstvo na planeti. Zašto? Zato što su retke prepreke koje ne može da premosti, i zato što sve što radi, radi zdravo, bezbedno i besplatno.
Zbog svojih svojstava bicikl je tema/metafora svih umetničkih medija. U filmu E.T. Stivena Spilberga uspeo je da savlada gravitaciju kako bi neodoljivog vanzemaljca odveo na njegovu planetu; Vitorio de Sika je 1948. godine snimio Kradljivce bicikla, jedan od najvećih filmova italijanskog neorealizma; Marsel Dišan je spojio dve rašlje točka bicikla sa stočićem u Točak bicikla, što su istoričari umetnosti označili kao prvi redi-mejd u umetnosti; Pikaso je napravio skulpturu Glava bika od sedišta bicikla i bivoljih rogova; Alfred Žari je bicikl uveo u literaturu i formulisao ideju „univerzalnog biciklizma“; roman Fama o biciklistima Svetislava Basare je kultni roman naše savremene književnosti, a Biciklistički dnevnici Dejvida Birna su jedan od novijih primera prisutnosti ovog dvotočkaša među kulturnim proizvodima.
Istinu govoreći, u Srbiji se bicikl ne vozi onoliko koliko bi trebalo zato što imamo manjak biciklističkih staza. Najviše ga voze u Subotici, još od osamdesetih godina 19. veka, i svima ga toplo preporučuju. Bicikl je zaštitni znak njihovog grada. Imaju i dva spomenika vezana za biciklizam: Lajošu Vermešu i Ivanu Sariću, svojim sugrađanima istaknutim biciklistima. Izložba Gradskog muzeja Subotice „Grad bicikla“ koja od 8. avgusta do 10. septembra gostuje u beogradskom Etnografskom muzeju, deo je te njihove preporuke. Autori izložbe su Mirko Grlica, Olga K. Ninkov i Rafai Judit.
KOTURAČE U SUBOTICI: Prvi bicikl je doneo u Suboticu Lajoš Vermeš iz Budimpešte, i provozao ga gradom 1879. godine. „Na korzou je dužinom od sto metara nosio svog jahača u sedlu – na veliko zaprepašćenje prolaznika“, zabeleženo je u sećanjima jednog Subotičanina. Subotičani su bili šokirani Vermešovim velosipedom, ali su ga, uz njegovu pomoć, brzo prihvatili. Mnogi su ga kupili i kod Vermeša učili da voze. Bicikl nije bio jeftin, koštao je 200 forinti, nešto malo manje od polovine godišnje učiteljske plate, ali se zna da su te godine Subotičani naručili 100 komada. Na porodičnom placu uz obale Palićkog jezera, Vermeš je sazidao neku vrstu današnjeg sportskog centra. Prvog maja 1892. godine tu je otvorena elipsoidna asfaltna staza za biciklizam i trčanje, duga 225 metara. Bila je to jedna od prvih asfaltnih biciklističkih staza u Evropi, a trka koja je organizovana povodom otvaranja, bila je međunarodna.
Nekako u to vreme u štampi se pojavljuju oglasi za prodaju i popravku bicikala. Štern Adolf je skladište šivaćih mašina na Glavnom trgu, u Vermešovoj palati, a u „skladu sa potrebama tog doba proširio skladištem za bicikle“ gde prodaje delove i prima popravke. Prvih godina 20. veka pojavili su se i oglasi za prodaju korišćenih bicikala: „Bilo kome, ipak ne besplatno, ali po povoljnoj ceni, prodajem svoj bicikl marke Adria u dobrom stanju.“
Kad je Vermeš napustio Suboticu, u biciklizmu ga je nasledio Ivan Sarić. U trci organizovanoj na Paliću 1897. godine na kojoj je učestvovalo 13 biciklista, deonicu od Bezdana do Palića dugu 85 kilometara prešao je za 5 sati i 5 minuta i osvojio zlatnu medalju. Usledile su još mnoge pobede, pomenimo samo da je bio višestruki prvak južne Mađarske i Austrije. Kad je došlo vreme, bicikl je zamenio motociklom, pa automobilom, da bi na kraju leteo u avionu koji je sam konstruisao.
Kod nesportski nastrojenih Subotičana, bicikl je prvo bio zabava imućnih. „Subotičke novine“ su objavile 9. juna 1895. godine informaciju da je gimnazijski profesor fiskulture Nikola Matković organizovao izlet biciklom iz Subotice do Sente za nekoliko uglednih građana. „Subotica je od Sente 40 kilometara što su bicikliste dakle za tri sata i 45 minuta projurili, premda taj put za bicikliste nije baš najpovoljniji, što se vidi otuda da se jednome pokvario stroj na putu, te se zbog toga prodangubilo po sata.“ Bilo je to samo osam meseci nakon novinskog teksta „Koturača u Subotici“ u kojem se građanima objašnjava da se bicikl „sastoji od dva gvozdena točka, koji su lancima i nikom spravom spojeni jedan prid drugim. Gori vrhu stražnjeg točka je sidalo, a na drugom niže podnožanj za noge kojim se vesla, tira koturača.“
BICIKLETE ZA SVAKOGA: Bicikl je prestao da bude samo razonoda i sport na prelasku 19. u 20. vek. Po selima oko Subotice je postao popularan između dva svetska rata. Tome je doprinela i mala fabrika gvozdenog nameštaja „Rotman“, koja se od 1936. godine bavila i montiranjem bicikala po licenci firme „Čepmen“. Nakon nacionalizacije 1949. godine, postala je državna fabrika „Partizan“, i preseljena je u Sarajevo. Proizvodnja je išla uzlaznom linijom, izvoz takođe, sve do 1992. godine, do sankcija prema Srbiji. Početkom 2006. godine „Partizan“ je kupila firma „Eurogas“ iz Subotice, ali proizvodnja nije obnovljena. „Racionalnost upućuje na to da su mnoge šanse propuštene, da su drugi zauzeli odavno mesta na tržištima, a da će ‘Partizanova’ priča biti samo detalj u projektu dekonstrukcije subotičke industrije s kraja 20. i na početku 21. veka“, piše u katalogu izložbe.
Kad je bicikl prestao da bude privilegija muškaraca, ne zna se. Slika sestara Vojnić iz 1882. godine kako sede na biciklu naslonjenom na klupu, dokaz je retke pojave tog vremena. „Ženski“ tip bicikla, bez šipke, tada nije postojao, a problem je bila i suknja. Žene bi polegle bicikl i tako se popele na njega. Na sedište bi stavile čistu maramicu kako bi odelo ostalo čisto, suknju bi podigle na upravljač i vozile tako držeći je, da se kraj suknje na bi sapleo među žbice. U vreme Drugog svetskog rata, kupovina ženskih bicikala je bila omasovljena. Tako je Emili Salai iz sela Ludoš 1938. godine kao mlada supruga dobila od muža na dar ženski bicikl – bila je među prvima u selu koji su ga koristili.
Subotičani nisu samo vozili bicikl, oni su smišljali kako da ga unaprede i prilagode sebi. Prema informaciji iz „Nevena“ s kraja 19. veka, jedan subotički zemljoradnik je konstruisao bicikl od drveta s namerom da ga učini dostupnim i onima koji nemaju novac da ga kupe. Taj bicikl je sada u Gradskom muzeju. Janoš Korhec je 1950. godine odlučio da konstruiše bicikl za šest osoba, za sve članove porodice osim za majku koja nije znala da ga vozi. Kad su ga provozali po gradu, bili su neviđena atrakcija.
Nedavno je, istina ne u Subotici nego u Beogradu, krađa bicikla Japanca Rio Asadžija kojim je obilazio svet, nehotice učinila bicikl temom dana. Javnost je pomno izveštavana o tom slučaju. Na kraju se sve dobro završilo i po Asadžija i po tek izabranu srpsku vladu, što je njen premijer i ministar unutrašnjih poslova s ponosom objavio. U svemu tome, vajdicu je dobio i biciklizam i to bez ikakvog marketinškog angažmana. Izložba „Grad budućnosti“ asocira i na taj događaj.
