Mlako i zaboravljivo

Za Ridlija Skota nema odmora. Iako je duboko zagazio u devetu deceniju, osamdeset petogodišnji veteran nastavlja da snima, i to tempom na kome bi mu pozavidele i pola veka mlađe kolege. Zapravo, moglo bi se reći da Skot snima i previše imajuću u vidu da u tom mnoštvu ima i filmova problematičnog dometa. Među takve, problematične, spada i njegovo najnovije ostvarenje, biografski spektakl Napoleon u kome Hoakin Finiks glumi čuvenog francuskog vojskovođu. Trajanje filma od dva i po sata je na prvi pogled izdašno, ali zapravo nedovoljno da na odgovarajući način obuhvati i obradi sve ključne događaje iz sadržajnog Bonapartinog života. Scenario Dejvida Skarpe je rastrzan između privatnog i javnog, a takav je i film u celini: nije jasno da li je fokus na Napolenovim bitkama i vladavini ili njegovom odnosu sa Žozefinom de Boarne. Pokušavajući da sedi na dve stolice, Skotov Napoleon ostaje u procepu, negde između.

Napoleon je svakako raskošan film, bogato produciran, oživljavanje epohe koje sadrži nekoliko istinski spektakularnih scena bitaka, ali je suštinski jedno rutinsko ostvarenje koje ne nudi nijedan novi ugao, osim, možda, zavir u Napolenovu i Žozefininu postelju (što uključuje par scena seksa koje više odgovaraju komediji nego ozbiljnoj drami i bez kojih smo mogli). Zašto baš sada biopik o Napoleonu Bonaparti, nameće se kao legitimno pitanje? Pojavila se priča da je život francuskog vladara, poznatog po agresivnim potezima, privukao Skotovu pažnju zbog paralela sa Vladimirom Putinom, mada ove dve biografije, ako ćemo iskreno, i nemaju baš toliko toga zajedničkog. Potpuna vlast kvari potpuno, a mnogi državnici u prošlosti (i sadašnjosti) nisu prezali od krvoprolića kako bi postigli svoje ciljeve – to je, zapravo, više pravilo nego izuzetak. Da stvar bude gora, Napoleon, bar onako kako je prikazan u Skotovom filmu, nije preterano zanimljiv lik, a nije zanimljiva ni njegova ljubavnica, i kasnije supruga, Žozefina. Čini se kako je bilo pokušaja da se ovde njihova veza prikaže kao “velika ljubavna priča”, ali se u tome nije uspelo – veza ovo dvoje ljudi nema u sebi tragizma, a nedostatak hemije između Finiksa i Vanese Kirbi, koja glumi Žozefinu, samo doprinosi mlakom utisku.

Napoleon je jedan od onih filmova koji je istovremeno prekratak i predug, i po mnogo čemu podseća na skorašnje filmove iz srpske produkcije koji su izmontirani iz serija. Vidi se da je ono što je ponuđeno zapravo izdvojeno iz neke veće celine, pa ritam nikako ne može da se uspostavi i ustali, težište stalno izmiče. Sa druge strane, Skotov film je nesumnjivo vrhunska produkcija, na novcu se nije štedelo. Napoleon je koštao oko 200 miliona dolara, a iza filma stoji Apple, studio koji je ove godine producirao i novi film Martina Skorsezea Ubistva pod cvetnim mesecom. I dok Skorsezeov film poseduje snagu i viziju, te je u većoj meri opravdao pompu koja se oko njega digla, nova Skotova režija je, bez obzira na svu spektakularnost pojednih scena, u suštini prosečan film koji će, u to sam čvrsto uveren, biti brzo zaboravljen. Tokom promotivne kampanje Skot je najavio da postoji i verzija filma od četiri i po sata, ali ona nije predmet ovog teksta jer trenutno nije dostupna – ono što je ponuđeno je daleko od filma za pamećenje i ne može da se meri sa najboljim naslovima iz Skotovog opusa.

Hoakin Finiks i Ridli Skot su već sarađivali u Gladijatoru (2000), još jednom istorijskom spektaklu koji je pre gotovo četvrt veka od Finiksa načinio zvezdu i omogućio mu da izađe iz bratove senke. Danas, gotovo dve i po decenije kasnije, reditelj i glumac ponovo sarađuju zajedno, ali ovoga puta sa znatno manje uspeha. Finiks je svakako cenjen i kvalitetan glumac, ali mu Napoleon ne pruža priliku da pokaže šta može – on nije loš, ali ni približno upečatljiv kao u filmovima Džoker ili Ona. Što se Vanese Kirbi tiče, odluka da glumi Džozefinu je potpuni promašaj – glumičin izgled je veoma savremen, nikako ne odgovara ženi iz XVIII tj. XIX veka. Kirbijeva nije loša glumica, što je koju godinu ranije dokazala u odličnoj drami Delovi žene, ali uloga u Napoleonu jednostavno nije za nju. Francuska zvezda Tahar Rahim je protraćen, a njegova sunarodnica Ludivin Sanjije je nestala iz filma (izgleda da su njene scene u toj verziji od četiri i po sata), tako da je, bar kada govorimo o glumačkim postignućima, u Napoleonu profitirao jedino Rupert Everet u epizodnoj ali važnoj ulozi vojvode od Velingtona, dokazavši da još uvek nije za penziju i da na njega možemo računati i sada kad je u poodmaklim godinama.

Karijera Ridlija Skota je veoma duga i uglavnom, uz određene oscilacije, veoma impresivna. Debitovao je 1977. godine istorijskim spektaklom Dvoboj do istrebljenja (čija je radnja, eto zanimljivosti, smeštena u Napoleonovu eru), da bi u narednim decenijama snimio niz filmova različitih žanrova koji se danas smatraju klasicima, a među njima Osmog putnika (1979), Istrebljivača (1982), Telmu i Luiz (1991), pomenutog Gladijatora, Pad crnog jastreba (2001)… Dobrih filmova je bilo i u poznijem i poznom periodu njegove karijere, tu treba izdvojiti Krug laži (2008), Marsovca (2015) i Poslednji dvoboj (2021), ali i filmova poput oba prednastavka Osmog putnika (Prometej, 2012; Kovenant, 2017), koji su imali nekih čari ali ukupno gledano nisu uspeli da opravdaju visoka očekivanja, ni u komercijalnom, ni u kreativnom smislu. A bilo je i zaista krupnih razočaranja, suštinski nepotrebnih filmova kao što su Gučijevi (2021) i Cena života (2017). Iako Napoleon ne spada među najgore filmove u Skotovom opusu (u toj grupi su 1492: Osvajanje raja, Dži Aj Džejn, Dobra godina i Savetnik), svakako ne pripada ni “gornjem domu”, i po umetničkom dometu je znatno bliži Gučijevima nego Poslednjem duelu. Skot je do sada nekoliko puta nominovan za Oskara, ali ga nijednom nije dobio – izgleda da je Napoleon bio pokušaj da se to ispravi, ali u godini u kojoj imamo Ubistva pod cvetnim mesecom, Openhajmera i Jadna stvorenja, teško da novi Skotov film ima ikakve šanse u bilo kojoj od važnijih kategorija. Napoleon nije baš Skotov Vaterlo, ali je svakako daleko, daleko od pobede.