Čuo sam da postoje četiri vrste ljudi:
ja sam OK / ti si OK
ja nisam OK / ti si OK
ja sam OK / ti nisi OK, i
ja nisam OK / ti nisi OK
(citat iz predstave)
Idejni tvorci predstave Christiane Müller zieht um, kao i osnivači plesne trupe Two Fish, ujedno koreografi i producenti, jesu dvoje umetnika igrača iz Berlina, Angela Schubot i Martin Klausen. Prepoznatljivi su po tome što u svojim radovima uglavnom polaze od premise da niko od nas nije savršen te da to saznanje ljudima prouzrokuje velike nevolje. U ovoj predstavi pozivaju publiku da uđe u svet petoro „junaka“ na sceni, da ovlada njihovom privatnom sferom, da pronikne u njihovu zbunjenost, frustriranost, samoljubivost, neurotičnost. (I da se prepozna, naravno…) Da prisustvuje opuštenim „cimerskim“ razgovorima o suštini i svrsi života, o dobrom ponašanju, tužnom detinjstvu… kroz komične, lukave, bizarne razgovore, katkad i kostime. Junaci/igrači ovog komada, mentalno i fizički povezani, uigrani u raznim plesnim tehnikama, tumarajući kroz proces samoposmatranja zavodljivo nam ukazuju na ogroman i stvaran, smešni svet haotičnih, iskompleksiranih ljudi, u kome smo, eto, svi mi.
U suštini teatarski postavljena – ne oslanjajući se isključivo na govor tela, već pronalazeći kompleksniju izražajnost u glumi, konverzaciji – istovremeno poštujući i rasturajući plesnu tradiciju, ova predstava pogađa dva cilja: sjajno zabavlja, ali i provocira. Ako ništa drugo, zabave radi, zapitaćemo se „na koga od junaka ja najviše ličim?“, „jel’ i mene drugi tako vide?“… Kao centralne teme razmišljanja nameću se: kontradikcije, istine, laži u percepciji samoga sebe.
Reč je o predstavi iz domena relativno novog pravca u istoriji igre nazvanog think dance. Ovaj oblik igre koristi telo igrača kao medijum koji će naterati ljude da misle, pitaju se, tumače; idiosinkratičnim pokretom nastoji se da se jače stimulišu emocije, refleksije kod publike. Kao jedan od poslednjih izdanaka postmodernizma u igri, procesa razvijanog od krucijalnih šezdesetih naovamo, think dance je akumulirao svu snagu novog, eksperimentalnog, obesno kontrirajući uobičajenoj strukturi i doživljaju jedne plesne predstave. Ovaj plesni pravac nastoji da pokaže da značenjska simbolika umetničke igre nije iscrpljena, da postoji još bezbroj načina za ekspresijom i integracijom unutar plesa, te da je velika šteta što ljudi misle da ples ima neki svoj tajni kôd koji je težak za razumevanje, ili da van svog ordinarnog jezika (kao što ga ima romantični balet, na primer) i nema nikakvo značenje. Ili, kako rekoše rodonačelnici think dancea: nećemo mape za razumevanje jednog plesnog komada, već samo mali prozor kroz koji ćemo uleteti unutra.
Međutim, istina je da publika u početku nije baš tako lako „uletala“ u misaone tokove novih koreografa. Još krajem devedesetih u Americi, česta reakcija na think dance predstave glasila je: „Zabavno – da, ali da sam za ovo kupio kartu, tražio bih da mi vrate novac.“ S druge strane, navešćemo i mišljenje izvesnog nemačkog pozorišnog kritičara, koji je posle predstave Christiane Müller zieht um, 2003. godine, novinarima saopštio svoje prve utiske: „Čudno kako je to zapravo nemoguće opisati… Šta je to tačno bilo? Ne znam. Postoji samo jedna stvar koju znam: bilo je fantastično.“
