Minimalizam i preispitivanje

Prošlonedeljni tekst smo završili najavom predstave Carstvo nebesko. U međuvremenu, festival Bitef se završio, Olimp je dobio nagradu – Gran pri za najbolju predstavu i nagradu publike, a Jan Fabr je dobio nagradu „Politike“ za najbolju režiju. Novoustavljenu specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ dobila je predstava (Sa)Slušanje reditelja Amira Reza Kuhestanija. Bitef je očigledno protekao u znaku predstave Olimp, a šta je sa ostalim predstavama?

CARSTVO NEBESKO: Predstava Carstvo nebesko u režiji Jerneja Lorencija, a u produkciji Narodnog pozorišta i Bitef teatra, prikazana je dan nakon predstave Biblija SNG iz Ljubljane. Ove dve predstave sa predstavom Olimp čine čvrstu i kompaktnu koncepcijsku celinu festivala. Uz to, u dva festivalska dana imali smo prilike da vidimo dve predstave Jerneja Lorencija i da tako upoznamo njegov rediteljski stil u ovoj stvaralačkoj fazi. U obe predstave (pa i u Ilijadi koja nas je oduševila pre dve godine) Lorenci postavlja na scenu ključne epske priče minimalističkim rediteljskim sredstvima. On iz predstave u predstavu razvija, bolje rečeno svodi svoj rediteljski postupak u okviru koga i glumci svedeno izražavaju svoju scensku prisutnost i radnju. Carstvo nebesko počinje tako što glumci u večernjim tj. koncertnim odelima sede u polukrugu naspram publike kao članovi kamernog orkestra. Vizuelni akcenti na kostimu Belinde Radulović su minimalni. Muškarci koji tumače vitezove i velikaše uniformisani su u večernjim odelima, dok su žene obučene raznovrsnije, ali znakovno čisto i u duhu kamernog orkestra: Kosovka Devojka (Nada Šargin) u beloj venčanici, Kneginja Milica (Nataša Ninković) u purpurnoj balskoj haljini, Majka Jugovića (Olga Odanović) u skromnijoj crnini, a Hana Selimović, koja govori pohvalu Knezu Lazaru pa bi mogla biti npr. kaluđerica Jefimija, nosi svečanu crnu haljinu. Oni sede naspram nas i „koncertno“ izvode epske stihove poput muzičara koji se kroz izvođenje muzike međusobno prate, nadopunjuju i igraju. Ritam je spor, baš kao i u predstavi Biblija, ali se relaksacija postiže ubacivanjem anegdota o tome kako su se glumci upoznali sa epskom poezijom. Razumemo rediteljevu potrebu za unošenjem ličnog radi tumačenje odnosa savremenog čoveka prema epskoj poeziji. Međutim, nameće se pitanje da li se ovakvim postupkom, koji čini predstavu pitkom i prijemčivom, osnovna zamisao delimično banalizuje. U drugom delu (dešava se u sali Bitef teatra), kao u i Bibliji, predstava postaje dramatičnija, bučnija (koristi se mikrofon, svira na otvorenim klavirima…), izražajnija, da bi se na kraju, opet kao u Bibliji, predstava završila tišim tonom tj. antiklimaksom. Naši glumci, koji nisu skloni pozorišnom minimalizmu, ujednačeno i primereno su se nosili sa postavljenim zadatkom i nastupali kao ansambl. Izbor prave teme u pravo vreme, koja je pritom dobro pozicionirana u okviru ukupne selekcije festivala je dodatna vrednost predstave. Jernej Lorenci i njegov umetnički ansambl pronalaze način da izraze poštovanje prema našoj epskoj tradiciji, ali i da se razračunavaju sa zabludama o patriotizmu, mitovima, smislu ratovanja i koliko je sve to zajedno utkano u svakog pojedinca. Predstava zbog tematike ima potencijal da snažno odjekne u publici, ali je rediteljsko istraživanje forme izašlo u prvi plan. Oni koji vole ovakvu vrstu pozorišta rekli bi da reditelj iz predstave u predstavu dosledno vrši prečišćavanje sopstvenog stila. Oni koji ne vole ovakav pristup rekli bi da je u pitanju manir.

ERSAN MONDTAG: Ako smo predstave Olimp i Bibliju mogli da posmatramo kao istraživanje temeljnih evropskih epskih narativa, a Carstvo nebesko kao primenu tog istog principa na našoj epskoj tradiciji, onda bismo preostale tri predstave Sneg, Istrebljenje i (Sa)slušanje mogli da tumačimo kao odmak od osnovnog koncepcijskog pravca u cilju ispitivanja odnosa narativa kulture Zapadne Evrope i Islama, njihovih međusobnih odnosa i pogrešnih predstava o sebi i drugome koje ponovo dovode do konflikata jačeg i/ili slabijeg intenziteta.

Reditelj Ersan Mondtag bavi se evropsko-islamskim pozorišnim preispitivanjem. Za razliku od Jerneja Lorencija koji iz predstave u predstavu uvežbava svoju rediteljsku „istost“, Ersan Mondtag insistira na različitosti stila i pristupa od jedne do druge predstave. Predstava Sneg (Talijateatar Hamburg, Nemačka) može se posmatrati kao pozorišni esej na temu istoimenog romana Orhana Pamuka. Tekst govori o veoma važnom problemu: kako fundamentalizam koristeći krinku političke korektnosti i prava na različitost nameće svoje principe i potkopava sekularno društvo. Slušati tekst Orhana Pamuka samo po sebi već je zanimljivo; međutim, reditelj je hteo više od toga. Hteo je da stvori scenski svet koji će isprovocirati novo tumačenje teksta, ali je umesto toga postigao samo da se zbunimo. Scenografija je u plavoj boji i deluje kao nekakva bezvremeno stilizovana tursko-arapska arhitektura dok su glumci i glumice odeveni u jednake čudne kostime – crne haljine sa ogromnim belim perikama na glavi. Kostim, a naročito perike čine da svi glumci izgledaju isto i da se na momente čak i ne zna koji glumac u kom trenutku govori. Zašto? Možemo da nagađamo da je reditelj hteo da kaže da je hidžab za ženu isto što i brkovi i brada za muškarca, da je po likovima pao sneg, da se oni pretvaraju da su iz sadašnjosti, a u stvari su drevne aveti… Jednoobrazne glomazne perike i kostimi poništavanje glumačku individualnost i teraju nas da se bavimo odgonetanjem smisla kostima i scenografije umesto celinom predstave. Drugačiji problem, ali sa, nažalost, istim posledicama po glumačku igru imali smo u predstavi Istrebljenje (Koncertteatar Bern, Švajcarska). Glumci imaju upečatljiv kostim i jaku masku, glas čujemo preko razglasa, a titl je tako grozno postavljen da morate da birate da li ćete gledati predstavu bez prevoda ili da čitate titl. Zbog kostima i maske gluma je svedena na pantomimu, a razglas je ubio individualnost ljudskog glasa. Ovakvo „satiranje“ glumaca je teško prihvatljivo u našoj pozorišnoj tradiciji, a to je šteta jer je tekst Olge Bah izuzetno zanimljiv, aktuelan, nov i provokativan. Tekst govori o mladim ljudima koji uživaju sve blagodeti zapadne civilizacije i raskrinkavaju manjkavosti tog sveta, njegovu lažnu predstavu o samom sebi, demokratiji i slobodi iza kojih se šunja avet fašizma i samouništenja. Reditelj je u Istrebljenju duhovito i inventivno komentarisao tekst dekorom. On je junake koji bi se izvorno mogli naći u nekom hipsterskom kafeu smestio u neku vrstu veštačkog raja po kojem se kreću i seksualno opšte nagi, mladi i lepi ljudi. Međutim skučen, zagušljiv, šaren i natrpan prostor stvara dodatni utisak da su junaci u ovom „rajskom“ svetu zatvoreni kao ribice u akvarijumu. To je lucidan i duhovit komentar na narcisoidnu predstavu Zapada o sebi kao ostvarenju svih ljudskih težnji tj. raju na zemlji. Međutim, raj je relativna kategorija i čovek iz raja na kraju uvek bude prognan i nanovo stvoren u novom stanju. Veoma inspirativan tekst, provokativna rediteljska slika zapadnog sveta, lucidno zapažanje kako lažna politička korektnost vodi u totalitarizam i na Istoku i na Zapadu… Još samo da glumci nisu bili „zgnječeni“ maskom i kostimom, mogli smo da uživamo u ovim predstavama i da se radujemo što smo upoznali novu nadu evropske rediteljske scene Ersana Mondtaga.

(SA)SLUŠANJE: Za kraj priče o glavnom programu Bitefa ostavljamo predstavu (Sa)Slušanje (tekst i režija Amir Reza Kuhestani, izvođenje Pozorišne kompanije Mehr, Teheran, Iran). Reč je o predstavi koja govori o problemima sa kojima se suočava žena u savremenom iranskom društvu. Drama se dešava u ženskom pansionu. Tokom novogodišnjih praznika, neko je devojci koja je od uprave stekla poverenje i dobila ključeve doma dojavio da se u sobi štićenice Nade čuo muški glas. To je ozbiljan udarac za reputaciju škole i same nastojnice. Kreće istraga. Ispituje se devojka koja je, navodno, poslala dopis (ispostavi se da je ona samo čula, a da je neko drugi potpisavši nju poslao pismo), pa Nada… Od pitanja do pitanja razvija se grozno poništavanje ljudskog dostojanstva, prava na privatnost, lični izbor… Rediteljska sredstva su minimalistička, a gluma namerno svedena s namerom da bude bliska dokumentarnom teatru. Ispitivana Nada stoji na praznoj pozornici, a ona koja ispituje govori iz publike kao da i mi sami ispitujemo nesrećnu devojku. Zatim jedna od devojaka sa kamerom izlazi i tumara hodnikom Ateljea 212 kao da je to dom u kome se dešava radnja. Publika je blagonaklono gledala ovu predstavu o rušenju prava žena u Iranu kao kakvu egzotiku, no setimo se da su slične situacije i ovde bile sasvim moguće i to ne tako davno.

Žao mi je što u ovom prikazu Bitefa ostaje najmanje prostora za programe koji su važni za poziciju Bitefa, kao relevantne društvene činjenice koja okuplja slobodoumni i kreativni deo srpskog pozorišnog prostora koji postoji i bori se za svoj opstanak i između dva festivala. To su Bitef Polifonija, showcase domaćeg pozorišta i Radionica pozorišne kritike. Veliki i značajan festival ne čini samo koncepcija glavnog programa već i prateći programi, koji omogućavaju da se šira pozorišna i kulturna javnost integriše u glavni tok festivala i da se stvaraocima otvori mogućnost za rad i istraživanje. Bitef je ove godine pokazao da je upravo takav festival.

Svita reči

NJEGOVA PRVA NAGRADA: Žaris Lakost

„Nebo nad Bitefom“ bio je jedan od programa kojim je Bitef promovisan u regionu, a održan je u Parizu, u Francuskom kulturnom centru Srbije. Ivan Medenica, umetnički direktor ovog festivala, uručio je tom prilikom Specijalnu nagradu Bitefa „Jovan Ćirilov“ Žarisu Lakosti za režiju predstave Svita br.2 koja je prošle godine učestvovala na Bitefu.

Napominjući da mu je ova nagrada dragocena zato što je prva, Žaris Lakost je za „Vreme“ rekao da za brojne umetnike njegove generacije „Bitef predstavlja mitski festival“ i naglasio da je predstavu Svita br.2 osim žirija nagradila i publika. „Uvek je dobro kad uspete da doprete i do stručnjaka i do laika. Dok režiram, naravno da razmišljam o publici zato što je predstava, pre svega, odnos između glumaca i publike. Istovremeno, ne pokušavam da se dopadnem publici nego da stvorim predstavu koja nas iznenađuje i koja se sviđa nama samima. Verujem da što se predstava više svidi nama, veće su šanse da se svidi i publici.“

Svitu br.2 realizovao je kolektiv „Enciklopedija reči“ koji Lakost opisuje kao „projekat započet pre deset godina. Prikupljamo snimke reči raznih vrsta: političke govore, reklame, razgovore, časove fitnesa, jutub klipove… Polazeći od te kolekcije zvukova, pravimo performanse i predstave u kojima glumci reprodukuju, što je vernije moguće, izvornu formu reči: njen ritam, njenu melodiju, njenu tišinu, njen naglasak. To je naš način bavljenja pozorištem: ne koristiti se gotovim tekstom, nego snimcima stvarnog govora.“ Žaris Lakost je trenutno pred premijerom Svite br.3. „Biće to nastavak rada započetog komadima Svita br.1 i Svita br.2 i važan pomak u našem radu, budući da sam započeo saradnju sa kompozitorom Pjer-Ivom Maseom. On je komponovao klavirsku pratnju za svaku reč koju interpretiramo, tako da je u pitanju izuzetno muzikalna predstava, skoro pa opera – iako pevači govore, umesto da pevaju. Iskreno sam uzbuđen radom na ovom novom komadu i nadam se da ćemo imati prilike da ga predstavimo beogradskoj publici.“

Nataša Gvozdenović
foto: marien bizet

Olimp foto: wonge bergmann