Miljenko, zašto nisi Milenko

Ovih dana internetom kruži televizijski prilog koji je ekipa jedne televizije napravila u vojvođanskom selu Lovćenac, opština Mali Iđoš, gde najveći broj stanovnika čine pripadnici crnogorske nacionalne manjine. Oni traže da nazivi važnih institucija u Lovćencu budu ispisani i na crnogorskom jeziku. Na pitanje novinarke kako se na crnogorskom kaže „pošta“, meštanin Lovćenca kaže: „Pošta.“ Novinarka dalje pita: „A bolnica?“ „Pa bolnica“, kaže mladić. „A policija?“ „Isto policija“, uporan je on.

Izgubljenost u prevodu s kojom se suočila mlada novinarka dok je snimala reportažu u Lovćencu, iskusili su nedavno u izdavačkoj kući „Rende“ iz Beograda. Dva romana koje je ova kuća prijavila za NIN-ovu nagradu, nisu ušla ni u najširi izbor žirija, odnosno nijednog trenutka nisu ni bili u konkurenciji. Reč je knjigama Sjetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića, koji su premijerno objavljeni u Beogradu prošle godine. Neophodan uslov da se knjiga ne nađe u konkurenciji za NIN-ovu nagradu jeste da ne zadovoljava neki od članova Pravilnika o NIN-ovoj nagradi kritike za najbolji roman godine. Jedini član Pravilnika koji definiše uslove koje mora da zadovolji roman da bi ušao u konkurenciju jeste član 1. koji kaže da se NIN-ova nagrada dodeljuje za najbolji roman napisan i prvi put objavljen na srpskom jeziku u periodu od 1. januara do 31. decembra tekuće godine. Tu je još i član 3. koji kaže: „Pravo na NIN-ovu nagradu imaju autori koji ispunjavaju uslove predviđene članom 1. ovog pravilnika.“ Kako za „Vreme“ objašnjava Olja Petronić iz izdavačke kuće „Rende“, i Jergovićev i Bazduljev roman svoje prvo izdanje imali su u Srbiji 2010. godine. „Moguće je da je žiri zaključio da njih dvojica ne pišu na srpskom jeziku, međutim, svojevremeno je u izbor za NIN-ovu nagradu ušao, na primer, Simo Mraović, koji piše na standardnoj hrvatskoj ijekavici, tako da ne znamo šta je problem sa jezikom na kom pišu Bazdulj i Jergović.“

NINOVSKA ZBRKA: Objašnjavajući za „Vreme“ zašto Sjetva soli i Otac nisu ušli u izbor, predsednik žirija NIN-ove nagrade Vasa Pavković kaže da je glavni problem sa Bazduljevim romanom taj što je reč o drugom, a ne prvom izdanju, te da je prvo verovatno objavljeno negde drugde. Međutim, u izdavačkoj kući „Rende“ kažu da Pavkovićeva tvrdnja naprosto nije tačna: „Sjetva soli Muharema Bazdulja prvi put je objavljena u Beogradu, u aprilu 2010. Tačno je da postoji drugo izdanje, koje smo takođe mi objavili u oktobru 2010, nakon što je prvo rasprodato“, kaže Olja Petronić i dodaje da je jedino moguće objašnjenje Pavkovićeve tvrdnje to da je izdavač „Rende“ žiriju poslao pet primeraka knjige (po jedan za svakog člana žirija): „Vrlo je moguće da je bar jedan od primeraka bio drugo izdanje, ali to ništa ne menja, jer je i prvo izdanje objavljeno u tekućoj godini, u Beogradu.“

ODAKLE SI, SELE: Kada je reč o knjizi Miljenka Jergovića, Vasa Pavković je u razgovoru za „Vreme“ dao nešto duže objašnjenje nego u slučaju Muharema Bazdulja. „Miljenko Jergović u Srbiji ima status kao i svaki drugi hrvatski pisac. Da li to znači da svaki hrvatski pisac koji prvi put objavi knjigu u Srbiji treba da uđe u izbor za NIN-ovu nagradu?“, upitao se Pavković. Na primedbu „Vremena“ da to onda znači da Jergović nije ušao u konkurenciju zato što je Hrvat, Pavković je izričit u odgovoru da to ne znači to, već da Jergovićev roman nije ušao u konkurenciju zato što ne zadovoljava uslove predviđene Pravilnikom. Pravdajući se da ne zna napamet Pravilnik, on nije mogao da dâ objašnjenje koji tačno uslov nije zadovoljila Jergovićeva knjiga. „U pravilima jasno piše koje knjige i koji pisci ulaze u konkurenciju. Ja ne znam napamet administraciju, ali nama su ljudi iz NIN-a dali Pravilnik na papiru i mi smo se toga pridržavali“, kaže Pavković.

Glavni i odgovorni urednik NIN-a Nebojša Spaić, koji, prema Pravilniku, imenuje žiri, uputio nas je na Pravilnik, a komentarišući činjenicu da su Bazduljev i Jergovićev roman ostali van konkurencije upitao je da li su izdavači žiriju dostavili primerke knjiga.

Odlukom da ne prihvati prijave za ova dva romana žiri NIN-ove nagrade izazvao je nekoliko nedoumica, od kojih su neke i logičke prirode. Prvi zaključak koji se nameće sam po sebi jeste da jezik na kom pišu Bazdulj i Jergović nije (i) srpski. Ako je tako, onda nekako treba objasniti kako je moguće da ovdašnjim čitaocima nije potreban prevod da bi njihove romane čitali. Još veća zabuna nastaje ako se kriterijum koji kaže da knjiga mora da bude na srpskom jeziku protumači tako da zapravo znači da pisac mora da bude Srbin. Isključena je i mogućnost da izdavač mora da bude iz Srbije, s obzirom na to da su se na spisku 124 romana koji zadovoljavaju propozicije konkursa našle knjige objavljene u drugim državama, kao na primer autorska izdanja iz Herceg Novog i knjige Književne zaklade „Fra Grgo Martić“ iz Kreševa, Književnog fonda „Sveti Sava“ iz Istočnog Sarajeva i Udruženja građana „Župa 22C“ iz Banja Luke.

Ako se iz ovog slučaja može zaključiti išta smisleno i suvislo, to je da Pravilnik o dodeli NIN-ove nagrade treba malo promeniti. U tom smislu, ne bi bilo loše slediti primer „Jutarnjeg lista“, čija nagrada za najbolju prozu ima samo jedan kriterijum: da je knjiga objavljena u Hrvatskoj i da nije reč o prevodu.