Meso je smrt(no)

„Činjenica da se održava festival je vrhunska satisfakcija u odnosu na sve što smo pretrpeli tokom pripreme, a heroji su svi koji će nastupiti na festivalu, kao i oni koji će ih gledati, jer žive.“ – Andraš Urban, na otvaranju ovogodišnjeg festivala Dezire.

U ovom napornom pandemijskom kontekstu reditelj, direktor pozorišta „Deže Kostolanji“ i direktor subotičkog festivala Dezire Andraš Urban odlučuje da održi festival. Satnice se neprestano menjaju, pojedine predstave se otkazuju, dolaze druge predstave, sve ima jedan grozničav, napet ton u kojem festival počinje. Andraš Urban pokazuje da su on, kao direktor , zatim čitav tim festivala, kao i publika bili spremni rizikovati sve da bi se okupili i u estetskom doživljaju nadišli strah i moguću povredu, odnosno bolest. Tolika je potreba za umetnošću. Zato ovaj festival, održan u datom kontekstu, možemo posmatrati i kao svojevrstan društveno angažovani događaj. Preuzimanje rizika, to jest odgovornosti, kao pokazivanje jasnog stava: da pozorište ne sme stati sa radom uprkos okolnostima pandemije i da je festival moguće održati. U terminima odlučnosti, da se festival može izvesti, ima nečeg bojsovskog.

Festival je otvorila Urbanova predstava Poetika gledanja koju je radio u pozorištu „Deže Kostolanji“ – reč poetika govori da je reč o pevanju, a pevanje ukazuje na vezu onog što opažamo i kako osećamo. Predstava počinje tako što glumac obučen u crni kostim, lica potpuno pod crnom maskom, razbija ogledalo u obliku kocke. To je, nećemo reći početak priče, pošto se bilo kakav pokušaj narativa u predstavi iznova i iznova rekonstruiše, ali svakako jeste početak putovanja. Urban govori nakon predstave da je za polazište, samo postavljanje scene, uzeo svoju predstavu Kišinjevska ruža po poemi Ota Tolnaija, ali se ova predstava, po rečima reditelja, ne bavi tim tekstom. Ne bavi se, poručuje Urban, nikakvim tekstom.

Na sceni posmatramo stvaranje jednog univerzuma bogatog simbolima, što je prirodno ako govorimo o kosmogoniji. Osim toga, reditelj je ovde na izvestan način utišan, čak kontemplativan, u ritmu koji je sporiji od njegovog, koji je inače snažan i intenzivan, u ovom slučaju su i elementi kontemplativniji, a vreme koje protiče sporije, opipljivije, samosvesnije.

Glumci Henrijeta Varga, Gabor Mesaroš, David Buboš, Boris Kučov, Andrea Verebeš i Timea Filep besprekorno izvode uloge, snažno prisutne, bez reči pokazujući nam svoja lica i otkrivajući se tek na kraju predstave.

Kod Urbana govorimo o „otključavanju“ simbola koji su prikazani gledaocu, odbijanju da se stvari nedvosmisleno imenuju (referišem na osnovu delova iz knjige Vlatka Ilića Savremeno pozorište: estetsko iskustvo i prestupničke prakse, /Sterijino pozorje, 2018/ u kojima govori o Urbanovoj predstavi Kratke priče o Antihristu) i ovde predstava „radi istovremeno u više registara, ne pružajući mogućnost njenog svođenja na samo jedan od njih“. „Zbog toga,“ kaže Ilić, „u ovom slučaju možemo govoriti o prestupu, pošto se prevazilaženjem ne odbacuje ono postojeće… već se prodire u druge iskustvene domene i to kada je reč o događajima na sceni, kao i o njihovoj recepciji.“

Muzika Silarda Mezeija stvara ozračje vremena zbivanja, a kostim Marine Sremac u saglasju sa scenografijom koju je radio Urban daje šamansku snagu predstavi, što je prirodno, s obzirom da govorimo o kosmogoniji , kao i o simbolima koji su dati vrlo jasno i snažno: ptica, riba, konj….

Jedino, govori Urban nakon predstave, što je živo na sceni jeste meso – komad mesa koji je okačen o jednu kuku. Sve ostalo je „mrtvo“. Meso je, poručuje nam reditelj, smrt. Doslovno smrt koja označava kraj trajanja na zemlji. Dakle, Urban nas prosto poziva na preispitivanje i suočavanje sa konačnošću, do koje dolazimo kroz prodiranje u druge iskustvene domene. Ne samo kroz mentalno polje. Preispitivanjem šta je ono što nas u našem konačnom postojanju sprečava da se prepustimo. Na kraju, Urban zaključuje da je Poetika gledanja predstava o svetu i pozorištu. I životu i smrti.

UPOTREBA ČOVEKA

Upotreba čoveka je predstava koju je, prema romanu Aleksandra Tišme i u dramatizaciji Fedora Šilija, režirao Boris Liješević. O toj predstavi sam pisala u „Vremenu“ broj 1518, a nastala je u koprodukciji Novog Tvrđava teatara, Novosadskog pozorišta, JU Budva grada teatra i East West centra u Sarajevu.

U izvođenju Upotrebe čoveka na Dezireu Liješević, poznat nam kao reditelj, ulazi u predstavu kao glumac, „uskače“ umesto glumca Jugoslava Krajnova koji je bolestan. Liješević igra, naravno, dobro (između ostalog, gledali smo ga svojevremeno kao odličnog Nahoda Simeona, u istoimenoj predstavi Milene Marković, a u režiji Tomija Janežiča, u nekoliko izvođenja u koje je „uskočio“ zbog povrede glumca). Osim toga, u izvođenju predstave Upotreba čoveka na Dezireu Boris Liješević čini presedan – reditelj, u ovoj predstavi i glumac, „interveniše“ u toku izvođenja predstave. Pred sam kraj, pre nego što će naši junaci spaliti Gospođičinu beležnicu, on „izlazi“ iz uloge i obraća nam se pitajući nas koja su naša iskustva patnje, da parafraziram, šta na temu patnje možemo reći. Poziva na personifikovanje stava svakog pojedinačnog gledaoca u publici. Publika je odgovorila tišinom, osetno uplašena. Očito uzbuđenje sa naličjem straha. Nakon te intervencije Liješevića, predstava se nastavlja redovno i zaokružuje.

Nastavljam dijalog sa pitanjem upućenim sa scene… postoji mnogo toga što bih mogla govoriti o iskustvu patnje, govorim sada kao gledalac koji je pitan, kao i ostali u sali tog popodneva u Subotici. Intervencija vas i nekoliko dana nakon predstave proziva da se suočite sa sopstvenim odnosom prema patnji. Blago ali odlučno, na način koji ne trpi odlaganja. To je jedan lekovit udar u gledaočev stomak, ako mogu tako da kažem.

Presedan koji je načinio Liješević unutar predstave jeste i svojevrstan kontrapunkt u odnosu na Urbanovu Poetiku gledanja koju smo gledali dan ranije. Liješević je ovde umetnički nadišao, transcedentirao ulogu obraćanjem publici.

A kontrapunkt koji se dogodio važan je da istakne osnovni motiv u ovom slučaju festivala Dezire, motiv da ljudi uprkos strahu od korone stvaraju iznova sebe kao „stvaraoce u doživljaju“ kroz umetnost.

Naslov ovogodišnjeg festivala je „Lajf“, festival nije imao štampani program pošto nije bilo tehnički izvodivo. Satnice su menjane iz minuta u minut, kao i mesta igranja. Plakat festivala ima crvenu pozadinu i na toj crvenoj podlozi belim slovima piše: LIFE. Slovo I predstavlja otvorena vrata kroz koja čovek iskoračuje u život izvan ograničenja, poput ovog sa koronom. U donjem desnom uglu piše: Dezire festival 2020.