Meni je sada dosta, ja ovde silazim

Naslov nove produkcije Šekspir festivala, Moj Šekspir, ujedno je i tema ovog projekta Nikite Milivojevića: glumci po kojima su zapamćene inscenacije Šekspirovih dela na našim scenama govoriće monologe iz svojih uloga, i ispričaće šta njima znači Šekspir. Moglo bi se reći da je lični doživljaj Šekspira ujedno i razlog što je Nikita Milivojević osnovao ovaj festival, i zbog kog pozorišta i umetnici iz sveta već šestu godinu dolaze u Čortanovce, u Vilu „Stanković“.

Nikita Milivojević upravo priprema još jedan Šekspirov komad, Kako vam drago, za Festival Nišvil, i dramatizaciju romana Travnička hronika Ive Andrića u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Novi Šekspir festival počinje večeras, u četvrtak 27. juna. Nedavno je dobio priznanje Evropske asocijacije festivala, zato što je jedinstven u ovom delu Evrope.

„VREME„: Da li je ovo priznanje skrenulo pažnju države na festival, da li ga je ove godine bilo lakše organizovati i realizovati nego prvi put?

NIKITA MILIVOJEVIĆ: Iako nam ove godine ide nešto lakše nego prethodnih u mnogim segmentima organizovanja festivala, ne bih mogao reći da je razlog tome ovo priznanje. Razne druge stvari, (ne)okolnosti i slično, utiču na svaki festival, pa je tako nekako i sa nama.

Priznanje Evropske asocijacije festivala je svakako važno, pre svega zato što o njemu odlučuje internacionalni žiri, zato što je tamo neko, nama potpuno nepoznat, odlučio da pripadamo porodici značajnih umetničkih festivala u Evropi. U tom smislu je naravno značajno da je ono što radimo na Šekspir festivalu vidljivo i nekim ljudima u svetu. S druge strane drago mi što smo u društvu sa Bitefom, Palićkim filmskim festivalom, Beogradskim džez festivalom i drugim našim festivalima sa mnogo dužom tradicijom, koji kod nas već imaju ovo priznanje, jer smatram da su svi ti festivali zaista ono što nas na najbolji mogući način predstavlja u svetu. Ali ono što mi je verovatno najdraže jeste da je to priznanje nekakva nagrada mom Šekspir timu, dokaz da smo nešto dobro i značajno radili ovih šest godina.

Jednom ste na pitanje zašto, ako vam je već bilo do osnivanja festivala, niste osnovali festival nekog domaćeg klasika, odgovorili podatkom da u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu nije najigraniji Nušić ili Sterija, već Šekspir. Projekat Moj Šekspir novi je dokaz da smo ga zaista usvojili.

Čovek lako nađe i sebe i svoje vreme i okruženje kod Šekspira. Oko nas su uvek i Makbet, i Ričard, i Hamlet i Henri, melanholični Žak, Ofelija, Ledi Makbet, Julija… samo ih treba videti i prepoznati. I tako je već više od 300 godina, što je uostalom bio i jedan od razloga da napravimo ovaj festival. U pismu koje nam je Piter Bruk uputio kao podršku pre dve godine, kada nismo imali gotovo nikakva sredstva za festival, piše: „Šekspir je fenomen, kao sunce ili mesec, i on se ne može objasniti rečima.“ Za nas u pozorištu postoji nekakvo mišljenje da je Šekspir najkompleksniji glumački i rediteljski zadatak. Ja sam to slušao još od vremena studiranja, danas to slušaju moji studenti. Nijedna glumačka biografija ne smatra se kompletnom ako u njoj nema Šekspira. To je bio i osnovni motiv da pozovem neke od svojih prijatelja koji su dosta igrali Šekspira i napravimo nešto kao „mali intimni teatar“ u kojem će oni govoriti neka svoja iskustva o vlastitom doživljaju Šekspira na sceni. Ono što je posebno lepo u čitavom tom susretu jeste sastav ove glumačke Šekspirove družine, jer su u njoj pored naših glumaca i njihove kolege iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane… Moj Šekspir, mada ima određeni scenario, sasvim je otvoren, tako da ni mi koji učestvujemo ne znamo tačno kako će ta priča o Šekspiru izgledati. Ona će u velikoj meri nastajati te večeri, biće na neki način vrlo spontana jer je rezultat interakcije, glumaca međusobno i sa publikom. Svako od glumaca spremio je nekakvu svoju malu ličnu ispovest vezanu za Šekspira, ali kako će sve to zaista biti, videćemo tek na sceni.

Ima se utisak da klasična literatura, i dramska i prozna, više i češće privlači reditelje od savremenih dramskih tekstova – i vi ste među njima. Šta je to toliko neodoljivo u klasici? Zašto vam je zanimljivije da u tekstu iz prošlih vekova tražite današnje teme nego da publici otkrijete neki nov tekst?

U velikoj klasici se nalazi talog svih vremena, i onoga prošlog i sadašnjeg i budućeg. U njoj je uvek iznova upisana priča o sudbini čoveka. Naša želja da budemo aktuelni i govorimo jedino o svojoj stvarnosti meni je naravno razumljiva, ali je u pozorištu, nažalost, vrlo često banalna. Nije lako napisati odličan dramski tekst, kao što nije lako ni napraviti odličnu predstavu. Činjenica je da, recimo na konkursu Sterijinog pozorja za domaći dramski tekst, broj onih koji stignu na konkurs i onih koji uđu u uži izbor jeste u poražavajućem odnosu. Mnogo se piše, ali to ne znači i da se dobro piše. Ponekad imam utisak kako se misli da ova višedecenijska sveopšta kriza društva gotovo da nema nikakvog uticaja na naše pozorište. Ono je naime jednako bolesno kao i mnoge druge institucije.

Šta je savremeno u Kako vam drago, predstavi koju spremate za Nišvil? Pitam to pod pretpostavkom da se niste odlučili da je prenesete na scenu bez sadašnjeg pogleda na tekst.

Jedna od najčuvenijih i najčešće citiranih Šekspirovih rečenica jeste upravo u ovom komadu: „Ceo svet je pozornica, svako se tu pojavi i ode… i na njoj svi igramo uloge mnoge u životu.“ To je za mene i osnovna ideja predstave. Ona je pre svega zamišljena kao velika posveta Pozorištu, sceni. Pored toga, razlog više i nekakav poseban motiv da radim ovu predstavu jeste činjenica da će ovo biti prvo igranje Šekspira na sceni Kruševačkog pozorišta od njegovog osnivanja, znači od 1946. godine.

Gde će se igrati Kako vam drago kad prođe Nišvil? Kakva je sudbina predstava koje nisu repertoarske? Moj Šekspir je druga produkcija Šekspir festivala, kakva je bila sudbina prethodne – Perikla?

Mogao bih samo da poželim i ovoj predstavi sudbinu Perikla jer je do sada više igran na raznim gostovanjima po regionu i šire nego na matičnoj sceni u Šapcu. Pored toga igrali smo ga dve godine i na Šekspir festivalu, mogli smo sigurno i duže, ali mi se to učinilo nekako privilegovanim statusom. Perikle je osvojio više od trideset nagrada po raznim festivalima i još uvek se sa velikim uspehom igra. Kako vam drago imaće posle premijere na Nišvilu dve matične scene: u Kruševcu i Nišu, a šta će posle biti, kakav će dalje život imati predstava, to se nikad ne zna.

Jedan od razloga zašto ljudi idu u pozorište jeste očekivanje da će sa scene čuti istinu. Mnogi u Srbiji smatraju da živimo u vremenu laži i obmane. Šta mislite?

Ispričaću vam jednu priču, više kao malu anegdotu nego kao neki mudar odgovor na vaše pitanje, ali verujem da može biti zanimljiva. Moj sin, kada je imao nekih pet godina, išao je sa nama prvi put kolima na more. Vozimo se prema Grčkoj, put se odužio, užasna je vrućina, on je sve nervozniji i svaki čas pita „kada će more?“, a mi sve više lažemo „evo tu, iza onog brda, čim prođe ova krivina“, pa ga onda nečim u međuvremenu zabavljamo da mu skrenemo pažnju, pa onda negde stanemo da popije sok i malo prošeta. I, u jednom trenutku on po stoti put, očigledno sada već vrlo ljut, pita „kada će more !?“, i ja opet probam sa „evo još 15 minuta, čim pređemo ovo brdo“. A on mi na to kaže: „e meni je sada dosta, ja ovde silazim!“ Meni je ova priča postala metafora za razne stvari koje smo prolazili poslednjih 30 godina. Sve to zamajavanje, laganje, smenjivanje jednog te istog. Pejzaži se menjaju, ali suština ostaje ista – mora nigde na vidiku. Sve mi je to dosadilo i rekao sam sebi isto kao moj sin: meni je sada dosta, ja ovde silazim. Samo što je izgleda meni trebalo mnogo duže da to shvatim nego njemu.

Živite u Beogradu i u Atini, pa moguće da našu sadašnjicu doživljavate sa izvesnom distancom. Ipak, zimus ste podržali proteste „1 od 5 miliona„. Zašto?

Kada nisam u Srbiji, sve manje uspevam da ispratim vesti i nemam baš najbolji uvid u razne domaće stvari tako da ne bih da izigravam nekoga ko je upućen u dešavanja. Kada, recimo, vi i ja razgovaramo o pozorištu, onda ste vi u mom dvorištu, i za to mi ne trebaju ni novine niti druga mišljenja, posle 15 minuta mogu da vam kažem kakvi su glumci, režija, da li gledamo nešto pozorišno zanimljivo, pametno, ili ne. Na sceni ništa ne možete da sakrijete, a pre svega ne smete da lažete jer je to odmah vidljivo, u tom smislu pozorište je najdemokratskija moguća institucija na svetu. U politici je sve suprotno. Tu nikada ne znate šta su čiji motivi. Što se tiče protesta, meni su pre svega neke moje kolege iz pozorišta za koje smatram da su ozbiljni, pametni ljudi, zaista najbolji u svom poslu, pritom uopšte nisu pripadnici bilo kakvih stranaka, bili sasvim dovoljan razlog da ih podržim i budem na njihovoj strani.

Rekli ste da i čistačica zna šta je problem Narodnog pozorišta, naveli ste neophodnost odvajanja Drame, Opere i Baleta. Jedno vreme bili ste direktor Drame. Da li ste tada pokušali to da rešite?

Jedno od ključnih osećanje koje nosim već dugi niz godina vezano za naše društvo jeste – kašnjenje! Mi stalno zaostajemo u trci. Već mi je postalo neozbiljno da ponavljam godinama jednu te istu priču, ali ako moram, evo još jednom: ozbiljan posao sređivanja Narodnog pozorišta počeće onoga časa kada se razdvoje Drama, Opera i Belet i kada najzad, jednoga dana, pređemo svi na ugovore koje nam svaki novi posao donosi u meri u kojoj ga i zaslužimo. To bi, između ostalog, uvelo i odgovornost prema onome što radimo. Ovu istu priču, samo sa još konkretnijim predlozima, ispričao sam pre mnogo godina Zoranu Đinđiću. Imali smo svega nekoliko susreta i svi su manje-više imali za temu Narodno pozorište. U početku je izgledalo da zaista imamo odličan plan i da idemo prema njegovoj realizaciji, ali onda, u našem poslednjem susretu, rekao mi je da od toga, nažalost, nema ništa, da su mnoge druge „važnije“ stvari počele da se dešavaju na sve strane, pa ćemo morati da pomerimo sve to za neko drugo vreme. Pitao sam koliko je to, a on mi je odgovorio: bar pet godina. Rekao sam mu da bih ja u tom slučaju da se vratim u Atinu i nastavim da režiram, pet godina je mnogo vremena. Jedini motiv da dođem na mesto direktora Drame bio je promena sistema u pozorištu. Ne možete da budete pet godina u nečemu u šta ne verujete. Ja ne mogu ni predstavu da počnem da radim ako ne verujem u nju, ako mi nije stalo do nje, glumci uostalom to odmah osete. Prošlo je, dakle, ne pet nego skoro dvadeset godina od tad, i verovatno će proći još 20 a mi ćemo i dalje pričati iste priče, biti tu gde smo i sada, tačnije u još mnogo goroj situaciji. Cela ta moja avantura, sa mestom direktora Drame bila je kraća od godinu, dana tako da sam verovatno direktor Drame Narodnog pozorišta sa najkraćim mandatom.

Sigurno ste i vi čuli za komentar da su odluke da odete sa čelnih pozicija u Narodnom pozorištu, a zatim i u Bitefu, bile dobre jer je vrlo moguće da vas u suprotnom evropske scene ne bi otkrile. Talentovani smo da ispustimo potencijal koji imamo, da ga prepustimo drugima. I to u svim oblastima društva.

Posle svih ovih godina pozorište je između ostalog postalo i moj način da komuniciram sa svetom oko sebe na razne teme, da umanjim nekako svoju usamljenost. Na temu odlaska obrazovanih, talentovanih ljudi, već sam radio dve predstave, film sam napravio. I to je sve bilo sada već pre deset godina. Imam, nažalost, utisak da manjak kvalitetnih ljudi, u svakoj pori ovoga društva, sve više dobija razmere nekakve domaće antičke tragedije.